​Zatrudnela sam posle prvog seksa

I prvi pregled kod ginekologa sam obavila zbog abortusa. Imala sam 19 godina, volela sam Isusa i živela u Teksasu.

Zatrudnela sam prvi put kada sam imala seks. To nije bio plan. Plan je bio da imam seks sa čovekom za koga ću se udati. Nisam bila udata. Imala sam skoro 19 godina, živela sam u studentskom domu, i nosila seme momka kog sam upoznala u crkvi. Postala sam južnjački baptista u srednjoj školi, kada me je jedna drugarica odvela u svoju crkvu na celodnevnu molitvu. Potpuno sam uronila u to, i to veoma brzo: išla sam u Apostoli sada (utočište za Isusove kul tinejdžere), išla u crkveni kamp i u misije. Iz razonode sam pamtila psalme. Uskoro sam vikende počela da provodim kucajući na vrata nepoznatih ljudi i pričajući im o Isusu, i o tome kako da dospeju u Raj. Predbračni seks sa momkom iz crkve nije bio jedan od naših običaja.

Iako su moji roditelji bili umereni episkopelijanci, povodom seksa su bili jednako kruti koliko i baptisti. Reč „seks" se nije izgovarala, i o njemu nisu bila postavljana pitanja. Moj brat i ja smo usvojeni, i mislim da su oni želeli da verujemo da nikada nisu ni upražnjavali seks. Sigurna sam da jesu, ali pretpostavljam da tehnički nisu ni morali.

U šestom razredu sam pitala mamu za seks, dok smo kupovale farmerke u Sirsu.

Rekla, sam, „Zar ne bi trebalo da obavimo razgovor o seksu"?

Pogledala me je, a onda je rekla, „Imamo kablovsku televiziju".

Tako da je o seksu trebalo da učim gledajući Šoutajm i HBO, pretpostavljam. I pretpostavljam i da jesam.

Do osamnaeste godine sam postala žešće napaljena, a Isus nije učinio ništa da to predupredi. Zapravo, dosta od svoje hrišćanske vere sam izgubila tokom prvih predavanja iz istorije na fakultetu. Kada sam saznala kako su hrišćanstvo i biblija korišćeni za kontrolisanje ljudi, naročito onih koji ne umeju da čitaju, sjaj je pomalo izbledeo. U isti mah, imala sam jake fizičke porive koje nisam razumela. Budili su me fizički grčevi, naskakala sam na jastuke ili na vazduh. Više puta sam sa momcima došla skoro do penetracije, u vlažnim farmerkama. Mislila sam da nešto nije u redu sa mnom, jer mi niko nije rekao da devojke imaju takve potrebe.

Konačno, moje telo je odnelo prevagu nad umom, i imala sam seks sa Denom.

Den i ja smo počeli da se zabavljamo kada sam išla u četvrti razred srednje škole. Bio je drag i smotan, punačak, ali simpatičan, i veoma me je privlačio. Imali smo epske sesije vaćarenja. Toliko smo pokazivali naklonost jedno prema drugom i držali se ruke na crkvenim izletima i u Mlečnoj kraljici da su neki ljudi izgleda mislili da smo već imali seks. Kada sam bila brucoškinja, on je bio na drugoj godini, na fakultetu koji se nalazio u blizini mesta gde smo odrasli. Udaljili smo se jedno od drugog, i zapravo više i nismo bili u vezi, ali ponekad sam ga viđala, kada sam dolazila kući u posetu.

I konačno, nekoliko nedelja pre mog osamnaestog rođendana, vozila sam tri sata da bih došla „kući", ali nisam rekla svojim roditeljima. Otišla sam da se vidim s Denom. Njemu nisam čak ni rekla, ali došla sam da konačno imam seks sa njim.

Pili smo margarite i ćaskali. Bilo je nelagodno, jer više nismo zvanično bili par, a ja sam znala da se ovog puta neću zaustaviti. Onda smo se ljubili i mazili. Onda smo prešli u spavaću sobu. A onda smo to obavili.

O bože, bila sam spremna na to. Nisam znala šta da očekujem od seksa, nisam racionalno promislila o tome, samo sam imala poriv da ga pustim u sebe. To je bilo primalno. On je bio na meni, jer mi je to bio prvi put – nije bilo potrebe da budemo kreativni.

Stavio je kondom, i neposredno pre nego što je ušao u mene, rekao mi je, „Samo se uhvati za mene".

To je bio sjajan savet. Obgrlila sam mu ramena, i držala se, dok je on prodirao u mene. Zajapurila sam se. Mentalno nisam mogla da verujem da se to konačno događa. Fizički sam se osećala kao skladište vatrometa koje je eksplodiralo.

Završilo se prilično brzo, ali ne isuviše. Ležali smo tamo neko vreme, upijajući ono što se upravo dogodilo. Onda sam ja poželela da ponovo to radimo. Kao kada poželiš da se drugi put voziš na toboganu: U redu, pošto sada znam šta da očekujem, želim to ponovo da obavim, ovog puta bez straha. Poljubila sam ga, i ponovo smo počeli. Ja sam se popela na njega. To mi je delovalo kao odlučan feministički čin. Radim nešto što mi prija! Seks je prirodna stvar! Ovladavam svojim moćima!

Nisam zastala da on stavi kondom, a i želela sam da osetim kako je bez kondoma, bez ičega. Definitivno sam želela da se zaustavim da on stavi kondom, ali želela sam to da osetim samo na sekund, pa na još koji sekund više. A onda sam osetila. Svršio je u mene i osetila sam malu senzaciju, gotovo odmah iza pupka.

Zatrudnela sam.

Nekoliko nedelja kasnije sam počela da se pitam da li sam trudna, zato što su me bolele grudi, i osećala sam se čudno, nekako pomereno. Ali nisam marila za to. Šta sam ja, ljudska vannastavna aktivnost? Niko ne zatrudni prvi put, samo dramim. Kada nisam dobila na vreme, u apoteci sam kupila test za trudnoću. Pokazao je da sam trudna. Obuzeli su me užas i sramota. Ali to je bio jeftini kućni test, bilo je prostora za poricanje.

Otišla sam na kliniku, piškila u čašicu i obavila pravi test.

Kada su me zvali sa klinike da mi jave rezultate, moja cimerka je negde učila, a ja sam dremala u svojoj studentskoj sobi. Živela sam u „Škotskoj kući", najotmenijoj kući u domu. Za nju su govorili da je najsvetliji primer džordžijanske arhitekture koji je preostao na jugu. Tamo primaju samo potomke masona, i moraš da imaš pismo preporuke da bi te uzeli u razmatranje. Meni je pismo preporuke napisao državni senator.

Sedela sam na krevetu, slušala, čekajući olakšanje koje ću osetiti kada mi kažu da nisam trudna. Očekivala sam da ću se osećati budalasto zbog toga što sam digla toliku gužvu. To je samo seks, zar ne? Svi ga upražnjavaju. Sigurna sam da nisam zatrudnela, to bi bilo ludo.

Neka žena mi je preko telefona rekla da su rezultati testa pozitivni. Vreme je stalo. Sve se promenilo. To više nije bilo hipotetičko pitanje, „Šta ako imam ogroman problem". Sada jesam imala ogroman problem. Prekinula sam vezu, zaurlala i zaplakala. Znala sam da me komšije čuju, ali nije me bilo briga. Sada je bilo stvarno. Osećala sam se ophrvano težinom te spoznaje.

Šta sada?

Uvek sam mislila da je abortus stvar izbora žene, ali nikada nisam verovala da ću ja morati da ga napravim. Uvek sam bila dobra devojka, odlična učenica, uzorna hrišćanka. A sada sam bila trudna. Razmotrila sam šta jeste, a šta nije opcija.

Razmišljala sam o tome da rodim bebu i da je dam na usvajanje. Moja biološka majka je zatrudnela dok je bila studentkinja. Posle sam saznala da je studirala muziku. Bila je religiozna i vodila je crkveni hor, a onda spavala sa nekim momkom iz bratstva, koji joj nije bio ni pravi dečko, i zatrudnela je sa mnom i (očigledno) rodila me. Rasla am u njoj, bez obzira na njene roditelje, njen život i obrazovanje. Kada me je rodila, predala me je centru za usvajanje. To je bilo 1969. godine, kada je ona imala 19 godina. 1989. godine, ja sam se suočila sa istim problemom.

Ali nije mi se dopadalo to što sam usvojena. Uvek sam se osećala čudno i mislila sam da je to čudno, i osećala sam se drugačije, što mi se nije dopadalo. To nije bilo nešto o čemu je trebalo da pričam. Trebalo je da budem zahvalna i da se osećam „izabranom". Velikom broju usvojene dece to ne smeta – neka, kao što je moj brat, nikada ne pitaju za to. Ali meni se to najiskrenije nije dopadalo. I mislila sam da ću zadržati dete, ako se budem pomučila i izdržala trudnoću.

Razmišljala sam o tome da zadržim bebu, ali ništa me nije prizivalo da odgajam dete. Niko nije urlao na mene da se razmnožavam. Ništa duhovno me nije inspirisalo da stvorim novi život. A fizički to zaista nisam želela. Nisam mislila da ću rođenjem deteta spasti život nerođenoj osobi; mislila sam da će to upropastiti život nekih već rođenih ljudi. Nisam želela da rodim bebu.

A zatim, tu je bio i abortus: to je bio jedini način da ne rodim dete i da više ne budem trudna. To je bila jedina opcija koju sam ozbiljno uzela u razmatranje.

Zvala sam Dena da mu kažem. Njegovo prvo pitanje je bilo, „Jesi li sigurna da je moje". Mislim, stvarno, tip iz crkve? Da li takva situaciju svakog momka pretvori u velikog seronju? Uveravala sam ga da je njegovo, pošto nikada nisam imala seks ni sa kim drugim. Bila sam besna i ponižena zbog toga kroz šta sam prolazila.

Koštao je 300 dolara. On je rekao da će da plati polovinu. Osetila sam se kao da sam se u trenutku od pristojne devojke srednje klase, koja je pametna, studira i nema seks, pretvorila u glupu kučku koja mora da cima svog dečka za pare za abortus. Svoju polovinu sam skupila tako što sam prodala neke udžbenike. Semestar još nije bio gotov, ali sam ih svejedno prodala.

Osećala sam se posramljeno, izolovano i usamljeno. Osećala sam se glupo. Mrzela sam sebe zbog toga što sam se uvalila u tu situaciju. Mrzela sam svoje telo zbog toga šta mi radi. Kakva izdaja. Mislila sam da me je bog kaznio. Nisam žurila sa seksom, zato što sam znala da ne treba da žurim, a onda sam ga imala JEDNOM – okej, tehnički dvaput – i zatrudnela sam. Zašto ja? Bila sam besna. Ljudi SVE VREME imaju seks, bez kobnih posledica!

Nekoliko nedelja pre nego što sam zatrudnela, bila sam kod jedne drugarice, kada smo na vestima gledali demonstracije ispred jedne klinike. Žene su morale da protrče kroz špalir ljudi koji su vikali na njih i vređali ih, i da se probiju kroz njih. Moja prijateljica je rekla. „Bože, kakav način da svi tvoji prijatelji saznaju da ideš da abortiraš. Na vestima". Sada ću ja biti jedna od tih devojaka.

Kada je došlo vreme da obavim postupak, Den nije spremio svoju polovinu. Rekao je da je pokušao da skupi pare, ali da nije uspeo. Mogla sam da čujem kako klima glavom, dok sam mu spuštala slušalicu. Pozajmila sam pare od jedne drugarice. Na klinici je bilo sterilno, ali su bili gostoprimljivi. Izgledalo je kao u ordinaciji nekog običnog lekara, samo su zidovi bili bledo smeđi, a ne drečavo beli. Prijavila sam se ženi od dvadeset i nešto godina, koja je imala afro frizuru. Platila sam u kešu. Blago mi se nasmešila, kao da mi kaže, „Znam, izvini", i ja sam joj bila zahvalna.

Postoji mit da je abortus lak. Nije. Iako sam znala da je to ispravna odluka za mene, ipak mi je emotivno bilo teško. Šta ako grešim? Ovo ne može da se ispravi, a nikada nisam morala da donesem ovakvu odluku.

Fizički, postupak počinje kao ginekološki pregled. Ali ja nikada ranije nisam bila kod ginekologa, pa mi je čak i to bilo novo i neprijatno. Obukli su mi papirnu spavaćicu sa otvorenim leđima, rekli mi da se popnem na sto za pregled, da stavim noge u žljebove, a onda su me širom otvorili spekulumom. Doktor je radio brzo; bio je vešt. Nije morao da bude ljubazan, ali bio je sasvim profesionalan, bez mnogo kontakta očima. Generalna atmosfera je bila, „niko ovo ne želi da radi, ali daćemo sve od sebe".

Naslonila sam se na leđa, i mislim da su stavili neku cev u mene. Nisam mogla da vidim šta rade, a nisam to ni želela. Doktor je rekao da će da uključi mašinu. Mašina je blago brujala, u inače tihoj sobi. Sedela sam tamo, dopuštajući da isisa život iz mene. Bilo mi je muka. Mislila sam da mogu to da osetim, ali nema nerava u mojoj materici. Ali slušajući taj zvuk, i znajući šta mašina radi, mogla sam da zamislim sliku u glavi i da to osetim.

Trajalo je pet ili deset minuta. Kada je sklonio sve naprave i rekao da je gotovo, pustila sam da me stvarnost preplavi.

Suzbijala sam osećanja da bih mogla da podnesem postupak, ali sada su me preplavila kao poplava. Abortirala sam bebu. Možda je trebalo da rodim tu bebu. Šta ako je imala dušu? Šta ako više nikada neću moći da imam decu? Šta ako je to dete bilo posebno i bilo mu je suđeno da bude rođeno? Moja hrišćanska prošlost me je progonila. Jesam li počinila neoprostiv greh? Jesam li izvršila ubistvo? A šta bi bilo da je moja biološka majka isto ovo uradila?

Onesvestila sam se, ophrvana.

Medicinska sestra mi je pomogla da ustanem, dodala mi pakovanje debelih ubrusa, i rekla mi da u naredna 24 časa očekujem krvarenje i grčeve. Odveli su me u mračnu čekaonicu sa nekoliko stolica i televizorom. Dve druge žene su se već tamo odmarale. Ja sam sedela tamo dok moja drugarica nije došla po mene. Zatim sam otišla u svoju sobu u domu i zaspala.

Narednih nekoliko dana sam uglavnom spavala, a onda se polako vratila u život. Ali sada sam imala tajnu. Sa 19 godina, nisam to baš dobro podnela. Imala sam osećaj krivice, bila sam tužna i depresivna. Narednih nekoliko meseci sam glumila da sam neko drugi. Puno sam pila i uzimala ekstazi i esid. Karala sam se. Više me nije bilo briga. Moja seksualnost i moje telo više nisu bili ništa posebno; nisam morala ništa da čekam. Imala sam seks, i kažnjena sam zbog toga, pa bih onda mogla i da nastavim sa tim. Bilo je kao da sam bila ljuta na seks. Kao da imam seks iz osvete, da bih se osvetila seksu. Mrzela sam sebe zbog toga što sam dozvolila da se to dogodi, i godinama sam sebe kažnjavala.

Kako je vreme prolazilo, tu i tamo bih zastala i razmislila o tome koliko bi moje dete u tom trenutku imalo godina. Kada sam imala 23 godine, zaposlila sam se kao nastavnica za sedmake u osnovnoj školi, i počela da se bavim stend-ap komedijom. U tom trenutku bi moje dete imalo tri godine. Kada sam imala 27 godina, pokrenula sam emisiju na MTV-u. Dete bi mi išlo u prvi razred. Mama mi je umrla kada bi moje dete imalo 15 godina. Prestala sam da brojim, kada je prošlo više od dvadeset godina.

Abortus je velika stvar. Uzima emotivni danak. O njemu pričamo na terapiji; borila sam se sa osećanjima krivice i sramote, potpuno prihvatam ono što sam uradila, i naučila sam da živim s tim. Takođe sam počela da verujem da su konzervativni hriščanski ideali o seksu jedno obično patrijarhalno kontrolišuće sranje. Otud mi osećaj srama: naučili su me da je seks nešto što ne bi trebalo da radim sa svojim telom. Seks je definitvno nešto što osamnaestogodišnjaci treba da rade sa svojim divnim mladim telima. A da me nisu tako uvrnuto vaspitavali po pitanju seksa, možda ne bih uopšte bila tako tajnovita povodom njega, i možda uopšte ne bih ni zatrudnela.

Takođe kažu da je rađanje čudo, i da je svako dete posebno. To je kao nekakva magija. Koliko potpuno izuzetnih ljudi uopšte poznajete? Ja znam mnogo kretena. I prilično sam sigurna da bi to dete bilo sjeban odrastao čovek, da sam ga rodila. Takođe mislim da time što ne rodimo bebu ne lišavamo svet neke osobe. Ja sam prilično sjajna, ali da je moja majka abortirala, kunem vam se da ne biste osetili prazninu u svetu. Bili biste okej.

Nije bilo lako, ali kada bih morala sve to da ponovim, uvek bih ponovo abortirala. To je bilo ispravno, i zahvalna sam na tome što sam imala mogućnost da obavim bezbedan abortus. Rađanje deteta je odluka za koju je potrebno mnogo razmišljanja. Ja sam bila napaljena, nervozna osamnaestogodišnja klinka koja se popela na kitu u trenutku strasti. To nije način da nekoga dovedeš na ovaj svet. I to nije greška za koju moraš da plaćaš do kraja svog života.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu