Vatanje na koncertima nije uopšte kul

Kad se sve sabere i oduzme, zaista uživam da odlazim na koncerte. Na dobroj svirci, bilo benda kog dobro poznajem ili kog gledam prvi put, osećam se živo. Sem ukoliko nešto ne pokvari taj doživljaj. Ili, konkretno rečeno, to ne urade dva ljigavo slepljena stvora.

Kad sam na koncertu, došao sam da gledam bend kako svira. Piću i družiću se, naravno, ali zapravo želim da gledam bend kako nastupa zato što je, ono, to jedini razlog što sam uopšte došao. Zamislite onda moje nezadovoljstvo — ili moje čisto, nepatvoreno zgražavanje — pre neko veče dok sam bio u "Studiju" u Vebster Holu i gledao bend Foxing iz St. Luisa kad sam primetio (kao da sam mogao da ne primetim) par direktno ispred mene, koji se privatavao kao par napaljenih tinejdžera koji se kresnuo prvi put pre samo nekoliko minuta. Možda i jesu — nisam pitao — ali oboje su izgledali kao da su u tridesetim i kao da su malo zreliji od toga.

Odjednom sam postao opčinjen njihovim senzualnim plesom, njihovim usporenim trljanjem, njihovim izbacivanjem kukova i guzova. Ništa od toga nije bilo u skladu sa bendovim treperavim, čeznutljivim, melanholičnim pesmama, ali koliko god da sam to želeo, nisam mogao da prestanem da buljim u njih . Jedno drugom su češkali leđa, grickali uši, nežno lizali vratove i plesali postrance. Momak je u jednom trenutku počeo da vuče devojku za njen kaiš (ili joj je samo pritisnuo neku osetljivu tačku), a njena noga je počela da se trza gore-dole, kao kad se grči noga vašeg psa kad mu dirate slabu tačku.

Slušajte, volim ja da gledam parove, mlade ili stare, koji izgledaju kao da su zaljubljeni. Mislim da je slatko kad bračni parovi idu zajedno na koncerte. Ali postoje neke granice, ljudi! Ne želim da gledam imitaciju onoga što radite jedni drugima kad ste goli i u privatnosti svog doma, a mislim da ne želi ni niko drugi.

Javna iskazivanja nežnosti umeju da budu naporna u bilo kom okruženju. Ali kad se radi o skučenom javnom prostoru za koji su ljudi platili da bi u njega ušli a vi tamo blaženo razmenjujete ogromne količine pljuvačke (možda čak i druge telesne tečnosti), to onda stvarno nije kul. Verujete mi, niko ne želi da gleda kako se ruka vašeg dečka zavlači u vaše pantalone dalje od vašeg verovatno oznojenog procepa između guzova u kakav god lepljivi haos da se nalazi ispod, niti iko želi da gleda dok nespretno imitirate kako vas je poslednji put karao otpozadi. To ne samo da je odvratno, već je i jadno. A opet, iz nekog razloga, to se uporno dešava. Pre neko veče nije bilo prvi put da su mi neki sebični, napaljeni idioti upropastili odličan bend, ali sam siguran da ću se od sada svaki put kad budem čuo Foxing setiti toga.

Kad ste zabili jezik duboko u nečije grlo na nekoj svirci, to je neverovatno nepristojno i bezobrazno prema svakome oko vas. Još je gore ako se radi o nekom skučenom koncertnom prostoru gde verovatno i bend može da vas vidi, ali čak i ako ste u areni i gledate Majli Sajrus kako jaše hot-dog, nemojte to da radite. Ne biste uvaljivali jedno drugom prstenac na autobuskoj stanici, zar ne, a zašto biste se onda na koncertu ponašali drugačije? To je javni prostor. Vatačenje je privatna stvar. To nije tako teško shvatiti. Možda bi ljude trebalo izbacivati iz klubova ako prekrše tu granicu pristojnog ponašanja kad njihovo javno iskazivanje nežnosti počne da ometa uživanje drugih u nastupu. Nekada je postojalo sjajno koncertno mesto u Londonu po imenu The Luminaire koje bi upozoravalo ljude (a onda, ako to ne bi urodilo plodom, izbacivalo ih) zato što pričaju tokom koncerta, tako da bi možda mogao da se sastavi neki pravilnik i za preterano iskazivanje nežnosti u javnosti.

Takođe — i deluje pomalo glupavo što to uopšte mora naglas da se kaže, ali svejedno, učiniću to — gledati bendove uživo je veoma drugačije nego slušati njihove ploče. To je interaktivno iskustvo. Članovi benda se kreću, razgovaraju i rade neke zanimljive i uzbudljive stvari. Ponekad pričaju priče pre pesama, ponekad samo skaču, a obično i ostvaruju nekakav kontakt sa publikom. Ko god da je na bini, on u način izvođenja pesme ulaže svoju ličnost i energiju, a ako su vam oči zatvorene a jezik i prsti zabijeni negde gde ne bi trebalo da budu, propustićete sve to. Da ne pominjem kako kvarite doživljaj svakome u vašoj neposrednoj blizini. Da sam želeo da gledam kako se dvoje karaju, otišao bih na mesto gde mogu da platim da to gledam. Ili bih se prosto dohvatio svog laptopa, gde bi te osobe bile gole i mnogo zgodnije.

Kad sam na koncertu, želim da gledam bendove. Odabrao sam, naravno, da to radim baš u tom konkretnom trenutku u vremenu i u prostoru pravljenom baš za to da bi ljudi to tamo radili. Pretpostavka je da ste i vi došli tamo radi toga, inače ne biste kupili kartu i ne biste bili tamo. A ako je predgrupa ta koja vam se ne dopada? E, pa znate šta? Biće tu nekih drugih ljudi kojima se dopada, tako da nemojte njima da kvarite doživljaj. A ako zaista morate da se privatavate upravo tog trenutka zato što vas je obuzeo iznenadan i nekontrolisani napad požude, idite u jebeni toalet i razmenjujte telesne tečnosti tamo. U protivnom, pokažite malo poštovanja prema onima oko sebe i pokažite malo poštovanja prema bendu koji svira na bini. Što je najvažnije, imajte malo samopoštovanja. I ko zna, možda vam se bend dopadne ako ga zapravo budete gledali.

Miša Perlman je onaj lik na koncertu koji vežba vatačenje sa sopstvenom rukom.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu