Noć kada sam ubio čoveka

Drhtim. Vrištim. Srce mi lupa. Skačem iz kreveta, a sivi zidovi se stežu oko mene.

Grabim rešetke ispred sebe.

„Pomozite mi."

Čujem da mi se neko obraća, pokušavam da odgovorim.

„Dobro je, Džejsone… diši… samo si sanjao."

Budim se u sobi veličine bračnog kreveta, čija čelična vrata otvara i zatvara neko drugi iz daljine. Krevet mi je metalna ploča prevučena tankim plastičnim madracem. Zidovi su emajlirani zeleno, zaprljani višeslojnim mrljama nepoznatog porekla.

Plašim se da ponovo zaspim ali ne bih ni da gledam u zid svoje ćelije, pa se pokrivam preko glave i dremam. Bolja je i noćna mora nego ovo mesto.

Pre četiri sata, čelična vrata su se zalupila iza mene, kao i svakog dana tokom proteklih 18 godina. Još se nisam navikao na taj zvuk; podseća me na noć koja me je ovde i dovela.

Tog jula 1997. godine, bio sam osamnaestogodišnjak u Sanset Parku u Bruklinu. Nisam imao dosije u polici, ali imao sam očuha navučenog na alkohol i kokain. Plašila me je i sama pomisao na njegov povratak sa posla

Ako sam gledao TV a on je hteo da promeni kanal, ošamario bi me, davio, udarao u stomak tako jako da bih završio na podu, u suzama i bez vazduha. Ako za večerom ne bih pojeo sve sa tanjira, ostatak bi mi nabio u lice, natera me da klečim u uglu, nag, licem ka zidu. Tražio bih da ponavljam „Priznajem da sam pogrešio i izvinjavam se, gospodine."

Očevi koji biju decu, možda ste čuli, to kompenzuju poklonima ili izlivima emocija, ali ne i moj očuh. Umesto toga, tražio je da ga seksualno zadovoljavam.

Posle svakog napada, imao sam osećaj da ne živim svoj život.

Počeo sam da koristim droge da bih ublažio bol, a dve godine pre zatvora po prvi put sam sreo dečaka po imenu Stiven, poznatijeg kao Drama.

Kad je Stiven počeo da me proziva zato što sam bio mršav i loše obučen, nisam se branio. Navikao sam da prećutim svako zlostavljanje, ma koliko besa osećao. Zvao bi me kukavicom, pretio da će da mi „preuredi lični opis" ako ga budem preko pogledao. Otimao mi je pare, šamarao, gađao me kamenjem, tukao metalnom šipkom – sve da bi dokazao svoju dominaciju. Što sam ga više molio da me ostavi na miru, to je gori bio. Par meseci kasnije počeo sam da izlazim po drugim delovima grada, ali uvek bi me našao.

Postao sam depresivan. Paranoičan. Pitao sam se zašto bih uopšte živeo. Mislio sam da se obesim o plafon pored kupatila, da isečem vene, da skočim s mosta. Na kraju sam se odlučio da stavim pištolj u usta i povučem obarač.

Iste večeri kad sam planirao da se ubijem, pozvao sam dva druga – jedan je trebalo da ponese alkohol, drugi marihuanu. Rekli su da će doći po mene oko osam.

Mama je dremala posle svoje redovne doze heroina kad sam ušao u sobu. Otvorio sam vrata od ormana i počeo da preturam po njenoj odeći sve dok nisam našao drvenu kutiju. U njoj se nalazio pištolj kojim je očuh pretio da će mi presuditi ako se nekom budem požalio da me zlostavlja.

Zatvorio sam kutiju, razmislio na trenutak. Onda sam je ponovo otvorio, izvadio pištolj i stavio ga u džep. Osetio sam njegovu težinu na nozi.

Kad su stigli Migel i Izrael, odvezli smo se do prodavnice pića i kupili litar i po Bakardija. Izrael nas je odbacio do obližnjeg parka i vratio se da završi smenu; vozio je taksi*. Popio sam skoro celu flašu pre nego što smo pripalili prvi džoint.

Setio sam se svoje sestre; Lenamari mi je uvek prala i peglala odeću, vodila računa da ne ostanem gladan. Noću mi je pričala priče. Čak je pokušala da me odbrani od očuha, ali i nju je tukao i pretio joj. Hteo sam da joj kažem koliko je volim i koliko sam joj zahvalan. Možda da se oprostim od nje.

Čim sam došao, shvatila je koliko sam bio pijan i zahtevala da prespavam kod nje. Kad je skoknula do kupatila, ja sam otišao.

Misli o samoubistvu su me preplavile.

Migel i ja smo se opet našli sa Izraelom. Rekao sam im da me ostave u parku, ali prvo smo svratili do lokalne prodavnice po pivo i cigarete.

Izašao sam iz kola na svež vazduh. Vrtelo mi se u glavi od marihuane i pića.

Dok sam gledao oko sebe, primetio sam nekoliko poznatih lica iz detinjstva. Kao da su me čudovišta vrebala. Bio sam užasnut. Onda mi je pred očima iskrsla neka mešavina Stivena i mog očuha, koja me je šamarala i šutirala. Sve mi se izmešalo u mislima, krv mi je udarila u glavu.

Potegao sam pištolj i zatvorio oči. Začuo se glasan prasak – i dan danas ga se sećam.

Kad sam otvorio oči, ponadao sam se da mi duša lebdi ka nekom boljem mestu. Umesto toga, video sam telo na zemlji.

Ne mogu da zaspim u ovom mračnom, skučenom kavezu. Kroz glavu mi prolaze misli o događajima koji su me ovde doveli. Teško mi je da ne mrzim sebe zbog toga što sam uradio. Zbog toga što sam postao jedno od čudovišta.

Mislim o njemu, o Stivenu, i o tome kako me je zlostavljao pre nego što sam ga ubio. Danas mi pada na pamet da su možda i njega zlostavljali roditelji. Možda se i na njim neko iživljavao, pa je on imao potrebu da bes iskali na meni. Ne znam.

Ali sad sam slomljen. Ma koliko želeo da se probudim iz ovog ružnog sna, zvuk čeličnih vrata koja se zatvaraju podseća me na istinu.

* Izrael poriče ovu verziju događaja. Po njegovoj izjavi, nije se družio sa Rodrigezom ili Migelom pre nego što ih je odvezao sa mesta zločina – Rodrigez ga je prinudio na to i oteo mu radio posle ubistva.

Džejson Rodrigez (37) služi devetnaestu od 37.5 godina robije u Kazneno-popravnoj ustanovi Šongang u Volkilu u Njujorku zbog drugostepenog ubistva. Takođe je proglašen krivim za nedozvoljen posed vatrenog oružja i oružanu pljačku. Rodrigez tvrdi da nije kriv za poslednji od navedenih prekršaja.

Pratite VICE na Facebook, Twitter, Instagram