Kako je biti mlada mama koja vodi jedini tattoo salon u malom gradu u Srbiji

Biti istetovirana, pa još žena, pa još mlada keva, umetnica, i to u malom gradu u Srbiji, nije baš najjednostavnije. Upoznajte Nensi, jedinu vlasnicu profesionalnog salona za tetoviranje i pirsing u Pirotu. Kad sam prvi put zakoračila unutra, imala sam utisak da sam u apoteci, a ne u tattoo studiju.

Nensila Radojković, poznatija kao Nensi, jedna je od osoba koju poznajem skoro 20 godina. Od mažnjavanja lubenica sa pirotske pijace u tinejdž danima, brojnih noći slušanja muzike Merilina Mensona, Kortni Lav i NIN, bleje u njenoj sobi oblepljenoj posterima i crtežima, pa sve do skakanja po koncertima, dugih šetnji po oazama prirode u Beogradu i Pirotu i ko zna čega sve ne - za nama su godine ludosti i raznoraznih nezaboravnih situacija i momentata. Uradila je i moje dve poslednje tetovaže, a spremam crtež i za sledeću.

Pored umetničke strane, Nensi je i veliki zaljubljenik u prirodu. Članica je gljivarskog društva iz Niša, jedna od osnivačica Društva za zaštitu životinja u Pirotu, kao i prvog azila za pse. Ima zvanje rukovodioca zoohigijene, kao i nastavnice za zaštitu životinja. Dan danas, kada je sugrađanima potrebna pomoć bilo oko uličnih ili vlasničkih pasa, zovu nju telefonom.

Nensi danas živi sa Nidžom i njihovom ćerkicom Mikom, koja puni dve godine za koju nedelju. Tu su i Maša i Bika, dugogodišnji pseći članovi porodice. Obišla sam ih tokom božićne posete Pirotu, da saznam kako izgleda voditi jedini salon za tetoviranje u malom gradu u Srbiji.

VICE: Završila si Višu školu likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu. Kako je došlo do tog prelaza od slikarstva i crtanja ka tetovaži?

Nensi: Volela sam tetovažu i pre nego da se rodi ideja da počnem i sama da se time bavim. A rodila se kada sam radila svoju zadnju tetovažu kod Aleka, Piroćanca koji je tada imao tattoo salon.

Svaka strana tetoviranja je za mene divna: crtanje, komunikacija sa ljudima, ceo proces, taj ritual, pa čak i hemijska sredstva, tečnosti, vatice, svelo, čišćenje. Kad sam bila mala htela sam da budem doktorka, a takođe i slikarka, i onda se taj spoj desio u tetoviranju. Isto je bilo i za pirsing, bila sam kod jedne devojke koja se time bavila, došli su neki momci da buše obrve i pomislila sam - i ja mogu ovo da radim, možda čak i bolje. Mislim da mi sve to dosta ide od ruke i da na neki način delujem umirujuće, ulivam neku sigurnost i poverenje.

Šta misliš zbog čega ti veruju ljudi?

Ljudi vide da znam šta radim. Mislim da su bitni ta sigurnost u sebe, i iskustvo koje imam u radu. Sada je već šesta godina kako radim.

Kakvo je bilo tvoje iskustvo sa tetovažama i otvaranjem salona?

U početku su dosta sumnjičavi. Čujem i da se uvek dosta raspituju okolo "kako ona, kakva je ona, kako je tamo, pa je l' čisto ili prljavo…". Neki misle da je prljavo, zato što čuvamo pse - ali oni žive u dvorištu i nemaju veze sa lokalom. Verovatno zato što mi umetnici ne delujemo baš uredno, iako jesmo. Možda smo tako malo, nonšalantni. Ali to je uvek samo pre nego što me upoznaju. Nekad misle i da sam arogantna - ali nisam, već samo nemam vremena za gubljenje i ako vidim da neko nije ozbiljan u svojoj nameri, zaista ne mogu da ga zabavljam.

Kada me upoznaju, kažu mi da sam im skroz okej, da su mislili ovo ili ono i da to nema veze sa istinom. Na kraju su prezadovoljni, pa često dobijem i poljubac i zagrljaj. Uvek dobijem i preporuke, klijenti se vraćaju, a dolaze i njihovi prijatelji i poznanici.

Kakva je konkurencija?

Jedina konkurencija su par njih koji rade na crno, kod kuće, kao što sam i ja radila. Neki imaju cene otprilike kao ja, a neki su baš jeftiniji. Često se dešava da ljudi zbog nižih cena idu tamo, ali se posle vraćaju kod mene da prerade ili pokriju tetovaže.

Kako je izgledao put od ideje "mogu i ja ovo da radim" do danas, kada vodiš jedini profesionalni salon za pirsing i tetovaže u Pirotu?

Kad se rodila ideja, išla sam najpre na obuku kod Aleka, nekih mesec - dva. Zatim sam naručila opremu preko neta, koja je bila papreno skupa. Počela sam da radim u svojoj sobi, u stanu u Pirotu gde sam u to vreme živela sa majkom, babom i dedom. Nastavila sam obuku u Nišu kod majstora Locka, i na kraju bila i u Nemačkoj u Mike Laut tattoo studiju u Kelnu gde sam i radila par meseci kao pomoćni tattoo majstor i pirser.

U međuvremenu smo kupili malu kuću u Pirotu, i nastavila sam da radim u improvizovanom studiju u dnevnoj sobi. Ubrzo sam osnovala porodicu, dobila i dete, pa je postalo malo tesno. Dete je raslo, a mušterije su bile sve brojnije i brojnije, rodila se potreba, a i ideja da napravimo pravi studio.

Imati lokal u svom dvorištu je dobitna kombinacija. Pogotovu jer sam (samo)zaposlena majka. U suštini sam uvek u kući, mogu uvek da obiđem dete i vidim da li joj nešto treba. Na samom početku dok sam je dojila pravila sam pauze samo kada radim velike tetovaže. Tetoviram dva sata, pa napravim pauzu i dojim petnaestak minuta, pa opet tetoviranje, pa opet dojim. Žonglirala sam između profesije i porodičnog života.

A zapravo se taj porodični život kod tebe dosta prepliće sa poslom, između ostalog i jer ste ti i Nidža zajedno sredili lokal i kuću, maltene sve vlastitim rukama.

On je radio sve te završne poslove i fine radove. Pločice, gletovanje, krečenje, čak je pravio i neki nameštaj, bukvalno sve. Talentovan je i za slikanje i crtanje, pa mi nekad radi obradu crteža u Fotošopu, u ponekad uradi i neki dizajn. Ja trenutno, pored posla i malog deteta, nemam vremena da radim i dizajn tetovaža. Zato sada biram te neke lakše načine, tipa da skinem slike sa neta i doradim ih u Fotošopu, ili mi mušterije same donesu gotov crtež. Možda ću raditi i crteže kada Mika bude imala više godina i kada budem imala malo više vremena.

Ko sve dolazi kod tebe na tetoviranje?

Bukvalno svi. Naravno, mahom je to omladina, ali dolaze i "ljudi u godinama". Bila je nedavno jedna žena od pedesetak godina, radila sam joj pirsing pupka. Najstarija mušterija je bio dekica od 63 godine koji je želeo lik Isusa sa krstom. Zatražio je popust jer mu je mala penzija, pa ga je i dobio. Najmlađi klijent je imao 13 godina. Otac je tog dečaka doveo za ruku i zahtevao da mu se prekrije kukasti krst koji mu je neki drug "istetovirao" iglom i koncem.

Kad smo već kod toga, šta nikada ne bi istetovirala mušteriji?

Nikad ne bih istetovirala kukasti krst, ili bilo koja obeležja koja imaju veze sa neonacizmom, rasizmom, homofobijom, mučenjem životinja i slično.

Kakve tetovaže najviše voliš? Šta je najneobičnije što si tetovirala?

Najviše volim realistične slike, ali ne u boji već crno bele. To mi nekako najviše leži. Po mestu, najneobičnija tetovaža je bila na penisu, u pitanju su bile bokserske rukavice. Čak mi je rekao da nije bilo bolno, da su mu rebra bila bolnija.

Imaš i neke mušterije sa strane?

Dolaze iz mesta u okolini Pirota, ali i iz Nemačke, neki Finci, jedan Čeh… Uglavnom rade ovde u Tigru, ili su poreklom odavde i obilaze porodicu. Kad dođu u Pirot, to jest u Srbiju, kažu da uvek idu na tetoviranje i kod zubara jer je sve mnogo jeftinije nego u inostranstvu.

Planovi za budućnost?

Jedina sam zaposlena u firmi za sada. Planiram da prestanem da radim trajnu šminku, već samo tetovaže i pirsing. Planiram da posećujem sajmove tetovaža zbog usavršavanja, konatakata, reklame. Možda odem i negde opet u inostranstvo na par meseci da radim kao što sam već radila, mada ne bih išla bez porodice.

U inostranstvu je mnogo veća zarada, a čak je i između gradova u Srbiji ogromna razlika u cenama tetovaža. Pirot je siromašniji grad, pa je sve jeftinije. Često se šalim pa kažem da mogu da se bavim tattoo turizmom jer ljudi dolaze sa strane da rade tetovaže.

Pored toga što si umetnica i tattoo majstor si aktivna članica Gljivarskog društva i jedna od osnivačica prvog azila za pse u Pirotu i Društva za zaštitu životinja. Kako je došlo do toga da hraniš kučiće na ulici do otvaranja azila?

Tokom jedne šetnje pre 6-7 godina sasvim slučajno sam naišla na taj objekat gde je Komunalac držao pse spremne za eutanaziju. To je bio najužasniji prizor koji sam videla u životu. Zajedno sa još par prijatelja smo nekoliko puta obijali to mesto da bi ih oslobodili. Čak su o tome izveštavali na lokalnoj televiziji - "Bila je to jaka muška ruka". A ustvari sam bila ja.

Međutim, tada nismo imali nikakvu zakonsku zaleđinu, ali čim je donet Zakon o zaštiti životinja, odmah smo pohrlili da se brinemo o tim psima na pravi način. To je bio CNR program, „vakciniši, steriliši i pusti", koji se odnosio na većinu pasa. Oni koji su bili jako bolesni ili stari, nesocijalizovani, agresivni - išli su na uspavljivanje. Najviše nam je pomagala Monika Brukner, koja je sponzorisala sterilizaciju, i to ne samo za ulične pse, već i za vlasničke, jer je često bio izgovor vlasnika da ne sterilišu pse. Glavni izvor napuštenih pasa i pasa lutalica su nekontrolisani okoti to jest nesterilisani psi, pored napuštanja i izbacivanja pasa.

Išla sam na kurs i obuku u Gracu i imam zvanje nastavnice za zaštitu životinja. U početku sam držala predavanja u osnovnim školama i u Pirotu, Kragujevcu. Tamo sam završila i obuku za rukovodioca zoohigijene. I dan danas me ljudi zovu telefonom i traže "Institut ili Društvo za zaštitu životinja", ali sam trenutno neaktivna zbog deteta. Uvek im dam brojeve telefona gde mogu da se obrate za pomoć.

Stižeš da se baviš i skupljanjem gljiva?

Ranije sam išla često, sada odem par puta godišnje. Ali gledam svaku priliku kada imam slobodno vreme, ili kada je vreme za pečurke povoljno, da idem da ih skupljam. Vegetarijanac sam već 17 godina.

Pečurke su za mene neki najlepši prizor. Kad sam u šumi i kad ih vidim, te boje, oblike, stanište, to je malo umetničko delo prirode. Ima jedna vrsta, zimska panjevčica, zimi kad je sve sivo ledeno i belo, samo se ona vidi na panju - drečavo narandžasta, pritom raste u busenima, kao da gori. Kako se ne zaljubiti u nju?

Nije tako često da se ljudi vrate u mali grad iz Beograda.

Izborila sam se da živim svoj život i da živim od umetnosti. Najpre mi je bila želja da osnujem društvo za zaštitu životinja i azil za pse u Pirotu. Život u Beogradu mi se nije sviđao jer mi je bio isuviše urban, ljudi su bili nekako previše otuđeni. Gradski prevoz mi je bio naporan, a ovde je sve blizu.

Iza tog povratka nazad se krije puno posvećenosti, puno rada i truda, bukvalno opsednutost tetoviranjem. To je jedini način. Mora mnogo da se gura, moraš da znaš šta hoćeš, da imaš cilj i veliku ljubav prema tome. I onda može da se živi od umetnosti.

Hvala ti, Nensi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu