FYI.

This story is over 5 years old.

vesti

​Vilmer Valderama iz "Veselih sedamdesetih" želi da bude glas imigranata

Rođen u Majamiju 1980, od oca Venecuelanca i majke Kolumbijke, zvezda Veselih sedamdesetih je veći deo detinjstva proveo između domovina roditelja.
Foto ljubaznošću Keep Walking America

Prošlog meseca, glumac Vilmer Valderama je napustio dom u Los Anđelesu i otišao u Braunsvil, u Teksasu. Ovaj grad na granici s Meksikom se nalazi na obali reke Rio Grande, preko puta Matamorosa, u Tamaulipasu, i više od devedeset odsto njegovog stanovništva čine Latinoamerikanci.

„Osetio sam se kao da sam video budućnost", rekao je Valderama o svom iskustvu, kada sam prošle nedelje pričala s njim. „U Braunsvilu se vidi kako obe kulture – američka i meksička – utiču jedne na drugu, i kako je nastala hibridna kultura koja ima obe arome. Takva će biti budućnost naše zajedničke nacionalne kulture – od raznih uticaja nastaje jedna zajednička vizija".

Reklame

Rođen u Majamiju 1980, od oca Venecuelanca i majke Kolumbijke, zvezda Veselih sedamdesetih je veći deo detinjstva proveo između domovina roditelja. 1993. godine je njegova porodica prodala sve što je imala, spakovala se i preselila u SAD. Tu su Vilmer i njegova sestra pošli u državnu školu, išli na tečaj engleskog, našli posao i razvili radne navike, čemu on pripisuje svoj uspeh u Holivudu.

Imajući to na umu, Valderama se proteklih deset godina zalaže za imigrante u SAD, po pitanjima koja se kreću od radničkih prava, do reforme pravosuđa. Tokom kampanje za predsedničke izbore, naporno je radio sa Voto Latino, nacionalnom neprofitnom organizacijom koja se trudi da obrazuje i osnaži Latinoamerikance, i animira ih da se umešaju u politiku. A sada, u osvit pobede Donalda Trampa, novopridošlica u seriju NCIS ističe važnost jedinstva.

VICE: Zbog čega si poželeo da posetiš Braunsvil?

Vilmer Valderama: Započeo sam kampanju sa idejom da možemo reči „imigracija" da ulijemo pozitivnu konotaciju. Mislim da je važno da barem smanjimo agresivnost u raspravi, da bismo bili u stanju da dođemo do pozitivnijih ishoda prilikom budućih diskusija. Ideja je bila da se podsetimo ko smo i šta je lepo kod toga, i šta je lepo kod toga kada imaš multikulturalnu zemlju, i kakve prednosti nam to pruža.

Šta te je iznenadilo kod ljudi koji tamo žive?

Zapravo su me podsetili ko sam. Ja sam odrastao u Venecueli – moja majka je Kolumbijka, a otac Venceuelanac – a Kolumbija i Venecuela se graniče, pa sam odrastao sa tom perspektivom. Bili smo veoma međusobno bliski, tako da sam u našem domaćinstvu sasvim mogao da iskusim uticaj i majčine i očeve kulture, i da imam dve domovine. Kada sam otišao u Braunsvil, mogao sam da vidim kako Amerika i Meksiko utiču jedni na druge, i to me je veoma inspirisalo. Mislim da živimo veoma odvojeni jedni od drugih. Čak i u istoj zemlji, vidim da ljudi ostaju u svom dvorištu, i tamo dole sam to zaista shvatio.

Reklame

Imao si 13 godina kada je tvoja porodica emigrirala. Čega se sećaš iz tog vremena?

Nisam znao engleski – nisam umeo ni da izbrojim do tri – ali prilično brzo sam ga naučio, jer smo shvatili da moja sestra i ja moramo da budemo prvi u našoj porodici koji govore engleski. Kada sam došao ovde, bio sam veliki dečak od 14 godina. U detinjstvu sam bio klovn, izmotavao se i bio smešan, ali sam takođe i veoma zrelo razmišljao. Kada smo u Venecueli prodali sve što smo imali, znali smo da u Ameriku dolazimo da radimo. To je bila činjenica. Sećam se da je moj tata rekao, „Nismo došli ovde da obilazimo Univerzalove studije i Diznilend". Radili smo i to, ali to je bila nagrada, i tata nam je to veoma jasno stavio do znanja.

Nije lako u tom uzrastu napraviti takvu promenu. Kako si se nosio sa maltretiranjem?

Mislim, da. Deca umeju da budu neverovatno okrutna, i ja sam odrastao u vreme kada je u našoj zemlji bilo veoma malo svesti o drugim kulturama, i nisu bile predstavljane, i to ne samo u medijima, već i u industriji zabave. Devedesetih je u industriji zabave vladala diktatura. Ako govoriš s akcentom, smatrali su te za neobrazovanog. Neprekidno su me omalovažavali, jer, „Oh, on ne razume". Takvo iskustvo sam imao u školi, ali je to kod mene raspalilo strast da naučim engleski, i da steknem veštine koje će mi pomoći da opstanem. U našoj kulturi te od samog početka ubeđuju da su manjine zaista manjine, i nisam imao osećaj da sam deo nacionalne zajednice. Mislim da se to danas definitivno menja, da dolazi do prihvatanja i postoji šira platforma za različite kulture da se pokažu svetu.

Reklame

Kako je takva realnost uticala na to da odlučiš da se baviš glumom?

Znaš, u stvari i nije, i mislim da mi je to bila jedna od najvećih prednosti. Bio sam toliko naivan u celoj toj situaciji, i zbog toga sam na neki način okretao glavu na drugu stranu. Iskreno verujem da mi je to bila najveća prednost. Da ne živim kroz tuđa iskustva, i da ne mislim da će se nečija užasna iskustva ponoviti u mom životu, to je bila najbolja stvar koju sam mogao da uradim.

Kada sada razmislim o tome, mislim da mi je to što nisam znao koliko ovaj posao može da bude lud – koliko izopačen, mračan i usamljen – zaista pomoglo. Onog trenutka kada bih se malo rastužio, samo bih odvrnuo muziku, jer to Latinoamerikanci rade. Stvari krenu loše, mi pojačamo zvuk i počnemo jebeno da igramo.

Postoji li nešto što te je posebno inspirisalo da počneš da se baviš aktivizmom?

To se dogodilo kada sam radio na filmu Nacija brze hrane sa Ričardom Linklejterom i Erikom Šloserom. Glumio sam imigranta koji je prešao granicu i zajedno sa svojom ženom našao posao u klanici. U to doba, a tako je verovatno i danas, taj posao se smatrao za jedan od najopasnijih u Americi. Tada sam prvi put stekao perspektivu koju dobiješ kada igraš čoveka ko je živ, diše i koji se ubija od posla od pola pet ujutru do devet uveče, legne da spava, a onda ujutru sve počne ispočetka. Osetio sam da postoji određen osećaj lične odgovornosti koje ta uloga nosi, i zaista sam dobro promislio šta ću govoriti medijima. Ričard i Erik su zaista bili moji mentori kada je aktivizam u pitanju. Naučili su me da, ako progovoriš na ličnom nivou, i ako su tvoja priča i ono što govoriš i za šta se zalažeš ukorenjeni u tebi, onda niko zaista ne može da se ne složi s tobom. Naučili su me da je nešto za šta se strasno zalažeš uvek istinito.

Reklame

Sada sarađuješ sa Voto Latino.

Da, predsedavajući sam. Pre jedanaest godina, ta organizacija je pokušala da animira što veći broj pripadnika svih manjina da se prijavi za biračke spiskove, a kada smo videli brojke, pomislili smo, zamislite samo kada bi svi oni glasali, zamislite šta bi se onda dogodilo. Tako smo počeli, a onda se to proširilo i na probleme ljudi. Priča o toj temi je postala veliki deo mog bića i onoga što jesam. Podsećati ljude da je u redu biti drugačiji, i da je u redu kada potičeš sa nekog drugog mesta, i da je takođe u redu da ovo mesto smatraš svojim domom. Mnogi imigranti sebe smatraju gostima ovde, ali ako je Amerika tvoj dom, moraš da upravljaš njime. Imaš pravo da ga kontrolišeš, i za sebe i svoju porodicu moraš da učiniš ono što je ispravno.

Platforma Donalda Trampa je ulila novi osećaj straha kod imigranata. Šta sada da radimo?

Mislim da u ovakvim vremenima moramo da se podsetimo šta je zaista, istinski važno – šta zaista imamo. Moramo da se udružimo i setimo se ko smo kao zajednica i kao ljudi u ovoj zemlji. Mislim da sada više nego ikada moramo da nastavimo da ulivamo nadu i podstičemo pozitivnost, zato što su ovo zaista teška vremena za ljude koji su imigirali ovamo. Po meni, to je sledeća faza u sadašnjem trenutku.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu