Najluđe priče o krizi posle 25. godine

Prikupili smo neke omiljene priče o krizi koja nastupa posle 25. godine ili, recimo, četvrtine života, da bismo vam pomogli da se povodom svoje osećate malo bolje.

Teško je zamisliti lepše doba nego kada imaš 24 godine. U idealnom slučaju, moraš da brineš o samo dve stvari: o opijanju i seksu. Ali taj san ne može da potraje, i ubrzo ustupa mesto mnogo mračnijoj noćnoj mori – krizi četvrtine života. To se događa skoro svakome. Šibaš kroz rane dvadesete – zadovoljan si time što stažiraš za džabe i hraniš se pivom i čipsom – a onda odjednom napuniš 25. Bez upozorenja, nastupa egzistencijalna panika, kada shvatiš da ti treba posao, da ti treba dečko, i da treba da izdigneš dušek sa poda.

Skoro svako ko ima više od 25 godina je imao neku verziju krize četvrtine života: neke su smešne, neke uznemirujuće, a neke su potpuna propast. Prikupili smo neke priče o krizi četvrtine života, da vam pomognemo da se povodom svoje osećate malo bolje.

Jedan naš stari porodični prijatelj mi je za 16. rođendan poklonio elegantnu vrećicu sa 16 zlatnih kovanica od jednog dolara. Podrazumeva se da nisu bili namenjeni za džeparac. Trebalo je da budu sećanje na divno tinejdžersko doba, i trebalo je da ih čuvam i, zbog toga što su toliko retki, da ih sačuvam do vremena kada ću moći da ih pokažem svojim zapanjenim unucima („Gledajte ih, ali ih ne dirajte", govorio bih im). Čuvao sam ih deset godina, i selio od jedne do druge komode. Nikada mi nije palo na pamet da ih unovčim. A onda sam jednog dana, kada sam imao 26 godina, zatekao sebe kako sedim na podu u svom stanu punom buva, i pokušavao da izračunam da li imam dovoljno para da kupim puter od kikirikija. Bilo je sumorno. Dok sam tražio sitniš po sobi, našao sam vrećicu u fijoci stočića pored kreveta. Na pamet mi nije pao porodični prijatelj, niti moji budući unuci. Ni na trenutak nisam pomisilo da bi te kovanice jednog dana mogle da vrede mnogo više. Sve što sam pomislio je bilo: „Imam 16 dolara, tupani! Mogu da kupim namirnica za nedelju dana"! – Kelsi

Kada sam imala 25 godina, bila sam nezaposlena već dve godine. Srećom, dobila sam posao pomoćnika profesora završne godine na državnom koledžu. Na prvom danu na poslu sam primetila jednog zgodnog diplomca na predavanju. Narednih nekoliko nedelja smo flertovali i on me je pozvao da izađemo. Pošto sam bila žešće siromašna (i nisam imala seks par meseci), prihvatila sam; odvešće me u fensi restoran, a ja sebi mogu da priuštim samo smrznuti grašak. Viđali smo se narednih nekoliko nedelja.

Jedne večeri me je pozvao na žurku. Kada smo prilazili, primetila sam da se žurka dešava u domu za brucoše. Ušli smo, i svi su sa čudom zurili u mene. Ispostavilo se da uopšte nije bio student završne godine – bio je tinejdžer. Rekao je svojim drugarima da se smuvao sa asistentkinjom profesora, što je izgleda bio opasan ulov, pošto je on išao u srednju školu i samo pohađao kurs na mom predavanju. Srećom, imao je 18 godina, ali ipak. Pobegla sam odatle što sam brže mogla. – Džejn *

Ja sam kasno imao krizu četvrtine života. Krio sam da sam gej, a kada sam došao u pozne dvadesete godine, jedan glas u glavi je počeo da mi zvoca. Kao i većina glasova koji se javljaju prilikom krize četvrtine života, govorio je: „Nisi srećan. Niko te zapravo ne poznaje". Umirio sam glas, obećavši sebi da ću se autovati do tridesete.

Odlagao sam što sam duže mogao. Samo dva dana pre svog 30. rođendana, iznajmio sam jednu kuću u Palm Springsu, Kalifornija, i pozvao svoje najbliže prijatelje. Tog vikenda sam svima rekao. Bilo je mnogo mučnine, zagrljaja podrške i emotivnih trenutaka. To je bilo najstrašnijih i najverovatnijih 48 sati u mom životu. Dok sam odlazio sa žurke da se odvezem u San Francisko (gej) na koncert Bijonse (još više gej), počeo sam da jecam, zato što sam osetio sreću kakvu nikada do tada nisam iskusio. Od tada, život mi nikada nije bio bolji.

– Makana

Moja kriza četvrtine života se dogodila tokom intervjua za posao. Prijavila sam se za posao asistenta u jednoj kulinarskoj televizijskoj emisiji. Radila sam na bednim poslovima u maloprodaji, i očajnički sam htela da se izvučem. Nekim čudom, uspela sam da zakažem intervju. Došla sam ranije i sela u čekaonicu, držeći biografiju u ruci.

„O bože, pa to si ti", rekla je žena koja je trebalo da me intervjuiše, dok me je pozdravljala raširenih ruku. Isprva je nisam prepoznala. Onda je počeo da me preplavljuje užas, kada sam shvatila da sam joj bila dadilja. Brzo sam u glavi izračunala i shvatila da ona sada ima 22 godine!

Sedela sam tamo dok mi je pregledala biografiju, i sa ljubaznošću koja je prevazilazila njene godine, pokušavala je da izvuče iz mene kakve veze maloprodaja ima sa radom na televiziji (nema nikakve). Na kraju intervjua, kada je već bilo neprijatno, ona me je ponovo zagrlila. „Nadam se da ćeš uspeti", toplo mi je rekla. Šta sam mogla da kažem? Pokušala sam da se setim nečeg pametnog što bih joj rekla, nečega što bi joj pokazalo da ne treba još da me otpiše. Jedino što mi je izletelo je bilo, „Pozdravi svoju mamu"! – Ketrin

Posle 2010. sam baš često koristila OkCupid. Izlazila sam sa jednim tipom koji je bio pisac i imao stan u Bruklinu – na papiru je sve izgledalo dobro. U jednom trenutku mi je rekao da piše članak o milenijalsima i onlajn dejtingu, i pitao me da li može da me intervjuiše, obećavajući mi da ću da ostanem anonimna. Pošto sam narcisoidna milenijumka, pristala sam. Bila sam pod utiskom da će moj doprinos biti samo mali deo članka. U isto mah, nisam baš nešto osećala prema tom tipu, i prekinula sam svaki kontakt s njim ubrzo nakon intervjua.

Prošlo je više meseci kada me je iznenada pozvao. Rekao je, „Želim da unapred znaš da mi je knjiga objavljena". Ja sam mislila da je u pitanju članak, a ne čitava knjiga. Pa, pročitala sam je. I nisam bila predmet samo jednog malog paragrafa – bila sam narator čitave priče. Pola knjige je o bilo meni. Sve je grozno preuveličao i nije me prikazao u nimalo laskavom svetlu, a nije izmenio nijedan lični podatak. Ta jebena knjiga je skoro kao osvetnički pornić. Pocepala sam je i bacila.

Onda sam se udala za prezgodnog, bogatog i ljubaznog italijanskog pastuva, i živeli smo srećeno i dugovečno. – Sesili*

Tekst: Jonathan Parks-Ramage

*Imena su izmenjena

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu