Klasične kompozicije koje pokazuju našu opsednutost telefonima

Ovaj članak je prvobitno objavljen na The Creators Project

Mnogi ljudi vode slabu bitku protiv tehnologije koja nam polako preuzima svakodnevne živote, ali Erin Polok svoj tehničko-egzistencijalni očaj filtrira u slike koje na vrlo vešt način ilustruju ljudsku zavisnost od telefona. Njena serija slika Devices je stvorena na osnovu fotografija pravih ljudi koji bulje u svoje telefone, ali Polokova na slikanim predstavama izostavlja same uređaje čime transformiše likove u povijene figure koje zure u prazne dlanove, osvetljenih lica svetlošću nepostojećih telefona.

Erin je odrasla na Aljasci, poznata po svojoj prirodnoj lepoti i ograničenom korišćenju telefona. „Ovo je relativno nova stvar za mene. Prvi telefon sam dobila sa 23 godine, a smartfon možda pet godina kasnije. Moja zavisnost se brzo razvila u poslednjih nekoliko godina i to me je prepalo", rekla je ona za The Creators Project. Kada se preselila u Sijetl oslonila se na svoj telefon kao na vid zabave dok putuje na posao i tu je počela ozbiljna veza tehnologije i nje. „Ja sam deo zombi mase. Krećem se tiho kroz grad sa slušalicama u ušima i očima uprtih u ekran, zaobilazim ljude kao da sam u video igrici", kaže ona.

Jedne noći dok je čekala autobus na stanici, Polokova je shvatila koliko je zapravo zavisna i koliko se oslanja na internet. Sa slušalicama u ušima, dok je gledala TED Talk i otvarala aplikaciju za red vožnje, primetila je da je ostao još 1% baterije, a vrlo brzo je zurila u crn ekran. Uspaničila se i bez razmišljanja povukla prvog čoveka na stanici za rame i pitala da li zna kada će sledeći autobus doći. Čovek se trgnuo i poskočio, a zatim i sam počeo da se smeje što je bio toliko okupiran telefonom da se prepao.

„ Pričali smo o tome da li neko može stvarno biti zavisan od interneta i delili smo identično osećanje panike što smo daleko od kuće sa ugašenim telefonima. A onda smo odjednom postali svesni da smo jedino dvoje ljudi koji se čuju u tom trenutku. Osvrnuli smo se okolo i videli vizuelno prelep, ali egzisetncijalno jako zastrašujuć prizor: dramatizovana mrakom zimske noći, sva lica ljudi bila su hipnotizovana hladnim i plavim svetlom telefona," priča Polokova. Ona je mehanički posegnula za svojim ugašenim telefonom kako bi uslikala neobičnu scenu i oštro osudila sebe zbog refleksne reakcije. Ali ideja da ispita taj impuls se održala.

Tokom sledećih nedelja Erin je telefon ostavljala kod kuće a sa sobom po Sijetlu počela da nosi pravu kameru. Fotografisala je obične ljude zadubljene u telefone. „Ispostavilo se da je jako lako ufotkati ljude iz blizine, jer su toliko uronjeni u svetove telefona da te ni ne primete", kaže ona. "Obožavam to dramatično osvetljenje ovih potpuno savremenih scena koje je poput kjaroskura na slikama Karavađa i de la Tura iz 1600. Toplu svetlost sveće zamenilo je hladno digitalno svetlo. Delovalo je sasvim prirodno da ta ideja ode dalje, da uradim slike tradicionalnog senzibiliteta i palete koji se bore sa našom ultramodernom vezom koju gradimo sa tehnologijom."

Polokova je naišla na neočekivani broj društvenih posledice sveprisutnosti tehnologije. Gradovi su postali tiši. Singl ljudi sede jedni pored drugih u javnom prevozu, rezignirano listajući strance na Tinderu i pitajući se da li postoji neki bolji način za upoznavanje ljudi. Roditelji koriste ajfonove i ajpedove kao cucle za svoju nervoznu decu."Naravno da postoje neverovatne koristi ovih prenosivih tehnologija. Nisam ja Ludita. Ne želim da pričam gluposti o pogodostima i demokratizujućoj moći interneta. Opsednuti smo sa razlogom. Ja sam samo zabrinuta čega će nas sve to koštati i da li se možemo iole obraniti razvijanjem bolje svesti kada su u pitanju naši međusobni odnosi i odnosi sa tehnologijom", priča Polokova. „ Uklanjajući aparate sa slika, nadam se da ću uspeti pokažem intezitet fokusa koji poklanjamo tim malim ekranima".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu