Sve fotografije: Michael GoldbergMajkl Hamfri je 1969. godine odležao 14 meseci zatvorske kazne u Državnoj popravnoj ustanovi Ohaja u Mensfildu, u državi Ohajo, nakon što je proglašen krivim za tešku pljačku na osnovu slučaja krađe automobila. Imao je 18 godina. Čvrsto rešen da se nikad ne vrati iza rešetaka, Hamfri priča da više nikad nije imao problema sa zakonom, pazeći posle izlaska da čak ni ne pljuje na trotoar. Život je postao prilično dobar ili makar samo podnošljiv kad je Hamfri konačno preboleo košmare o zatvoru koji su ga proganjali godinama.
Reklame
"I dalje sam mogao da mu osetim miris, i dalje sam čuo njegove zvukove", kaže on danas. "Morao sam da ustajem noću iz kreveta i uključim svetlo da bih dokazao sebi da i dalje nisam tamo."Ali jednog prolećnog dana 2000. godine, Hamfri se vozio Putem broj 30 i video reklamni pano za ture po zatvoru, kolokvijalno poznatom i kao Mensfild. Mesto je zatvoreno po sudskom nalogu deceniju ranije, nešto preko jednog veka nakon otvaranja, zbog nehumanih uslova.Uprkos njegovom oklevanju da se vrati u taj svet, Hamfrijeva radoznalost je prevagnula. Odvezao se do upečatljive gotske fasade koja je prve zatvorenike navela da je zovu "Drakulin zamak", platio kartu i ponovo ušao.Do tog trenutka, Mensfild je već živeo novim životom popularne turističke atrakcije, zahvaljujući činjenici da je cenjeni film iz 1994. godine Bekstvo iz Šošenka sniman upravo u njemu (scene iz drugih, manje cenjenih filmova kao što su Predsednički avion i Tango i Keš snimane su na istom tom mestu — u slučaju ovog potonjeg čak dok je Mensfild još funkcionisao kao zatvor). Hamfri je prošetao impozantnom ustanovom, diveći se njenom nadrealnom stanju raspada i još jednom se suočavajući sa svojim privremenom boravkom u Istočnom ćelijskom bloku — na šest nivoa, to je i dalje najveći zasebni ćelijski blok od čelika na svetu.
"Dok sam boravio tamo kao zatvorenik, nikad nismo imali priliku da prošetamo čitavim kompleksom, tako da je za mene to bila neka vrsta avanture", Hamfri se smeje neveselo, priznajući da je, čim su neprijatne uspomene počele da naviru, krenuo da se pita je li pametno što je uopšte dolazio. Nekoliko nedelja kasnije, stupio je u kontakt sa Društvom za očuvanje Popravne ustanove Mensfild i objasnio svoj istorijat na tom mestu, a već na jesen, Hamfri je počeo da radi kao turistički vodič. Zbog svoje prošlosti u toj građevini, pomogao je i da se rekonstruiše i očuva ruinirana konstrukcija.
Reklame
Sada sa 66 godine — skoro pola veka posle puštanja iz zatvora — Hamfri je obišao pun krug, otkrivajući svoje životne tajne u popularnoj turi zvanoj "Život zatvorenika", koja zaluđenicima za Šošenkom i drugim posetiocima pruža surov uvid u boravak u Mensfildu od nekoga ko ga je preživeo."Kad sam prvi put počeo da vodim ture 2000. godine, nikom nisam govorio da sam bivši zatvorenik", objašnjava on. "Strašno me je bilo sramota što sam osuđivani robijaš." Hamfri kaže da je zamalo dao otkaz u ranim danima, povređen činjenicom da "mora stalno da sluša ljude kako zbijaju šale i prave glupe opaske na račun zatvorenika, znate već, 'Trebalo je ovo da mu rade i trebalo je ono da mu rade.'"On danas ljudima govori sve što žele da znaju, dok im prenosi detaljni istorijat zatvora i kako se ovaj razvio od ustanove umerene bezbednosti usredsređene na rehabilitaciju mladih, uglavnom nenasilnih prestupnika, do prenaseljene i izuzetno nasilne maksimalno obezbeđene rupčage u paklu.Do ključne promene došlo je posle požara koji je 1930. godine izbio u bolje obezbeđenom Zatvoru države Ohajo u Kolambasu, stotinak kilometara južno od Mensfilda, u kojem je stradalo više od 300 zatvorenika. Šteta je primorala državu da prebaci stotine "najgorih od najgorih" — ubica, silovatelja i drugih — u Mensfild.Prvo što je Hamfri primetio kad je primljen u ustanovu 1969. godine bio je nepodnošljiv, jeziv smrad više od 2.000 muškaraca kojima je dopuštano da se tuširaju samo jednom nedeljno. Nasilje je isplivalo na površinu u samom startu: tuče su izbijale kao dobar dan, ubadanja nožem bila su redovna životna pojava, zatvorenici bi često izvršavali samoubistvo vešanjem. Najstrašnije stvari koje možete da zamislite da se dešavaju iza rešetaka, dešavale su se u Mensfildu, prema Hamfriju, koji je u ranoj fazi boravka izradio sopstveno priručno oružje. "Imao sam četkicu za zube čija je drška bila otopljena tako da se stopi sa žiletom i nosio sam je oko vrata na uzici, ali na leđima, tako da je niko ne vidi." Na sreću, kaže on, nikada nije morao da je upotrebi.
Reklame
Fotografija: Michael Goldberg
Hamfrijev cimer u ćeliji bio je čovek po imenu Ron Krebtri — šest godina stariji od Hamfrija i osuđen za oružanu pljačku. Njih dvojica su na kraju postali doživotni prijatelji (Krebtri je umro 2012. godine). Ako je Hamfri bio "Endi Dufresne", onda je Krebtri bio "Red", pokazujući mu zatvorske cake i učeći ga pravilu broj jedan Mensfilda (ili bilo kog zatvora): "Ne prihvataj nikakve poklone ni od koga." ""Ništa tu nije besplatno", priseća se Hamfri da su mu govorili, "i veoma sam pazio da uvažavam to upozorenje."Hamfri je tokom tih 14 meseci uglavnom gledao svoja posla i kaže da se dobro slagao sa čuvarima. Ne zato što im je pomagao oko njihovog poreza, već zato što bi njegova majka tokom svojih dvomesečnih poseta donosila ogromne plehove lazanje i čilija, a čuvari bi na kraju preuzimali ogromne ostatke i nosili ih u podrum na raskalašnu gozbu. "Prvo su je zvali 'gospođo', pa 'gospođo Hamfri', a onda 'Džun'" smeje se Hamfri. "A i prema meni su se ophodili sasvim dobro."Još jedna prilično važna paralela između Hamfrija i Šošenka: baš kao i Endi Dufresne, Hamfri tvrdi da je nevin. On nije ukrao ta kola."Nemojte pogrešno da me shvatite, nisam bio nikakvo nevinašce, ali nisam bio ni kriminalac", kaže on. "Preuzeo sam krivicu na sebe za nešto što su uradili neki drugi momci. Onog dana kad je došla policija, ja sam bio jedini u kući i oni su me odveli. Sudija je insistirao na tome da imenujem druge koji su upleteni, a ja to nisam hteo, i zato su me poslali u Mensfild."
Reklame
Skoro 50 godina kasnije, on se nimalo ne kaje zbog te svoje odluke. "Mogao sam da odem da radim u Republičku čeličanu sa svojim ocem i umrem od čađavih pluća kao on", kaže Hamfri. "Ako mi je to bila sudbina, onda neka."U ono vreme, Hamfri je računao, samo će platiti cenu, a kad bude bio pušten, sve će ponovo biti u redu. Ali nije bilo. Osim toga što je izgubio pravo glasa ili posedovanja oružja, Hamfri, kao i mnogi drugi bivši zatvorenik, nosio je sa sobom neizbrisiv žig srama zato što je osuđivani robijaš. Međutim, zahvaljujući podršci i podsticaju kolega iz Društva za očuvanje Popravne ustanove Mensfild, popunio je neophodne obrasce i u maju 2004. godine guverner Ohaja Bob Taft ga je pomilovao."I dalje je to za mene emotivan trenutak", kaže Hamfri. "Ne mogu ni da vam opišem koliko mi je to značilo, ali promenilo me je apsolutno na bolje. Skinulo mi je teret s pleća. Sada sam srećan. Mogu da razgovaram sa bilo kim i da se ne osećam kao drugorazredni građanin."Više nema košmare, ali i dalje postoje delovi Mensfilda koji prizivaju strašne uspomene. A opet, čak i u svojim najmračnijim trenucima tokom služenja kazne, Hamfri nikad nije pomišljao na to da "pliva kroz reku govana" ili pobegne na bilo koji drugi način. "Samo nisam želeo da moram ostatak života da se osvrćem", kaže Hamfri. "Reći ću vam ovo, međutim — strašno sam želeo da izađem, i te 1969. i 1970, kad bih video čuvare kako nose ključeve, naravno da sam želeo da ih imam u rukama."
Reklame
On se smeje. "I sad ih imam. Imam ključeve od ovog mesta."
Pratite Majkla Goldberga na Tviteru .Još na VICE.com:Šta se dešava kada te u Srbiji uhapse zbog ubistvaŠta zatvorenici kažu o zatvorskom seksu
Kako je to kada odeš u zatvor zbog zločina koji te je dečko naterao da počiniš