Moje pogubljenje u zatvoru, za 20 dana

Ovaj članak objavljen je u saradnji sa Maršalovim projektom.

Nije mnogo ljudi imalo prilike da uživo vidi smrtnu presudu na papiru, a kamoli onu na kojoj je upisano njihovo ime.

Sećam se da je upravnik zatvora izdao naređenje čuvarima da nas isprate u lancima iz naših ćelija, jednog po jednog, i dovedu u malu kancelariju u kojoj smo se našli okruženi zatvorskim zvaničnicima. Upravnik je naglas pročitao informacije iz smrtne presude, koje su podrazumevale naša imena, naše zločine i presudu porote.

Nastao je muk. Na mene sve to nije uticalo, pošto sam već prošao kroz sve to ranije samo da bih dobio odlaganje izvršenja presude. Osećao sam izvestan mir, znajući da nisam usamljen, da je tu još sedmorica njih — mada, znajući koliko ih volim, radije bih da sam to obavio sam.

Zvanično mi je uručena smrtna presuda, duže parče papira nego što je to uobičajeno, sa zlatnim pečatom Države Arkanzas. Pri samom dnu nalazio se potpis guvernera Ejse Hačinsona.

Smrt, jedan korak bliže. Tik tak.

Kad vam dodele datum izvršenja smrtne kazne, želite da budete prvi koji će to saopštiti svojoj porodici. Ali novinari često stignu prvi do njih. Za zatvorenika, kako se bliži sudbonosni dan, najteži deo predstavlja saznanje da ste osudili svoje najbliže na gorku sudbinu. Jednom kad vas više ne bude, oni moraju da nastave sami.

Od vitalnog je značaja da uspem da oprostim samom sebi kako bih mogao da pišem svojoj dvadesetjednogodišnjoj ćerki i saopštim joj tu vest. Uskoro bih mogao da se pridružim njenoj majci na onom svetu, ostavljajući je na ovom bez roditelja. Samo pisanje tog pisma bilo bi dovoljno da pomislim na to da preduhitrim dželata, ali me je stabilizovao i učvrstio unutrašnji mir koji sam dobio putem svog odnosa sa Isusom Hristom.

Majko mila, kako pisma samo krenu da naviru nakon što je određen datum pogubljenja! Tokom raspodele pošte, dobijam više pisama o dobrobiti svoje duše nego ikad pre. Jesi li spoznao Boga? Jesi li prihvatio Isusa Hrista kao gospodara svog života? Ako se ne pokaješ pre nego što umreš, završićeš u paklu.

Šalju mi odštampana pisma, rukom pisana pisma, razglednice, knjige, i tako dalje.

Većini ovog materijala suđeno je da završi u smeću. Gde su bili svih tih godina dok sam čekao pogubljenje, kad sam možda mogao da prihvatim sve što mi nude? Smatram ih oportunistima koji žele da se pohvale prijateljima kako su pokušali da mi spase dušu.

Kad stigne u ovu tačku, čovek se ili već pomirio sa Bogom ili ni neće.

Neki od zatvorenika odlučili su se da ne pišu molbu za pomilovanje, znajući da odbor uglavnom odbija takve zahteve. Smatrali su da će se tako makar poštedeti razočaranja.

Ja sam, s druge strane, u tome video priliku. Želeo sam da se pojavim pred odborom i pokažem im da više nisam osoba koja sam nekada bio. Bog me je preobrazio, a čak i najgori među nama mogu da budu reformisani i obnovljeni. Važnije mi je da pokažem tu istinu nego da dobijem pomilovanje. I dalje ću jednog dana umreti, ali stati pred čoveka u Božje ime, to je moja pobeda.

Porodicama mojih žrtava, kojima sam naneo bol, veliki gubitak i patnju, koliko god plitko zvučalo "žao mi je zato što sam vas lišio vaših najbližih ", radije bih to da kažem, i da to i mislim, nego da ništa ne govorim.

Pitalo me je osoblje zaduženo za negu mentalnog zdravlja: "Jesi li razmišljao o tome da digneš ruku na sebe?"

Bio sam uvređen — iza tog pitanja stoji rezon da se preduhitri svako ko razmišlja o tome da okonča svoj život pre nego što to uspe da uradi država. Ne žele da sami stignemo prvi do cilja.

Nakon što osuđeniku na smrt bude određen datum, drugi koji su se sprijateljili s njim pokušavaju da ga zbare: Ostavi meni te tenisice. Ostavi mi svoj sat. Daj da ja dobijem tvoj tranzistor. Siroti čovek može da se oseti kao da ga čerupaju na sastavne delove. Druge stvari koje ne želi da pokloni ostalim zatvorenicima, kao što su porodične fotografije ili stara pisma, može u kutiji da pošalje kući, neposredno pre nego što ga i samog u kutiji pošalju kući.

Čuvar mi se danas pojavio na vratima ćelije i upitao me: "Kenet, kako si?" Potom me je pitao: "Koji ti je broj košulje i pantalona? Koji broj cipela nosiš? Koliko si visok? Koliko si težak?"

Skoro pa kao kad se jagnje meri pred klanje. Pomislio sam: Jesu li zaboravili da sam čovek ili im samo prosto nije stalo? Potom sam pomislio: Nije li i mene upravo moje sopstveno nepoštovanje prema ljudskom životu dovelo u ovu situaciju?

Znam da midazolam, jedan od lekova koji se koristi u koktelu za usmrćivanje zatvorenika, ne anestezira uvek zatvorenika do kraja. Pošto sam jedan od poslednjih koji će biti pogubljen, ima ljudi koji misle da ako jedno od prvih pogubljenja pođe po zlu, to bi moglo da produži život drugima, uključujući i mene. Ali ja ne želim da živim samo zato što neko drugi mora da prođe tu agoniju. Drugi da se pate da bih ja živeo, koliko god to duže bilo — nije nikakva nada, ne ako sam stvarno naučio lekciju da cenim živote drugih.

Kenet Vilijams je osuđen na smrt zato što je 1999. godine ubio Sesila Borena tokom pokušaja bekstva iz Zatvorske jedinice Kamins u Grejdiju, u Arkanzasu. Vilijams je upravo bio započeo služenje doživotne kazne zatvora za ubistvo univerzitetske studentkinje Dominik Hard. Kasnije je priznao i treće ubistvo, a odgovoran je i za smrt četvrte žrtve u saobraćajnoj nesreći koja se dogodila tokom njegovog bekstva. Ovaj esej nastao je iz Vilijamsove prepiske sa Deborom Robinson, koja piše knjigu o osam muškaraca čije je pogubljenje zakazano u državi Arkanzas.

Ilustracija: Dola Sun