Razgovarali smo sa ortakom koji svira gitaru/bacač plamena u filmu "Mad Max: Fury Road"

Muzički instrumenti su oduvek bili oružje rata. Za vreme revolucionarnog rata, američke i britanske trupe su marširale u boj uz zvukove bubnjeva, flauta ili fanfara, na primer. Irci i Škoti su vojevali uz nepogrešive zvukove gajdi. I zato možemo da razumemo reditelja Džordža Milera koji kada je organizovao kasting za Mad Max: Fury Road , film o nemilosrdnim sukobima za prevlast u postapokaliptičnoj pustoši, nije mogao tek tako da uzme nekog klinca dobošara ili brbljivca koji bi uzalud ispuštao krike ratnih pokliča. Ono što je on postavio umesto toga je - Doof Warrior.

Doof Warrior je slepo mahnito stvorenje koje se nalazi na vrhu ogromne mašine koja u punoj brzini predvodi armije. Opremljeno je zidovima pojačala i malom armijom bubnjara, na toj ogromnoj, pokretnoj bini privezan stopalima za podlogu, Doof zavija zvukove distorziranih metal rifova kroz svoju double-neck gitaru uz prezajeban plamen koji izlazi iz njenih vratova.

U ovoj jalovoj, pustoj zemlji i suncem opaljenoj bež nijansi svega, Doof se izdvaja svojim jarko crvenim kombinezonom. Svojim izgledom odbačenog člana grupe Slipknot on je fokalizator u očima publike i fanova koji su ga automatski uočili. Ljubitelji su odmah podivljali na netari nakon premijere Fury Roada zahtevajući da saznaju više o ovom maskiranom ludaku i njegovoj pravoj sekiri. Doof je bio toliko popularan da je dospeo i na naslovne stranice brojnih magazina iako je njegovo vreme na platnu verovatno kraće od jedne minute.

A izdvojiti se u filmu poput Fury Road je u najmanju ruku neverovatno. U filmu koji ceo prvi deo koristi protagonistu kao bespomoćnu vreću krvi vezanu za haubu kamikazobila, žene se koristi samo kao izvori mleka, a sve vreme imate toliko jebenih eksplozija i da su one praktično glavna uloga i da povrh svega toga se izdvojite vi kao element o kojem ljubitelji filma žele da razgovaraju ponedeljkom ujutru čim otvore oči i to bez ikakvog prethodnog dijaloga, već spontano i podrazumevajuće je veoma, veoma impresivno.

Doofa igra Sean Hape ili iOTA kako ga poznaju u Australiji. Razgovarali smo sa njime telefonom upravo o toj ulozi, rastućem kultu njegovog lika i o jedinoj stvari koja će preživeti jebenu apokalipsu: nu-metalu.

Noisey: Reci nam nešto više o sebi. Da li si ti glumac ili muzičar?

iOTA:Ja sam glumac, ali sam i muzičar i umetnik. Slikar sam,performer, pisac. Radim dosta stvari. Radim raznorazne stvari, pa tako kada mi dosadi jedna ja se prebacim na drugu.

Kako si dobio ulogu u Mad Maxu?

Preko svoje agencije. Znali smo da će se verovatno snimati Mad Max i veoma sam želeo da budem deo toga. Uloga se sama pojavila i u nekom trenutku su me pitali da li želim da se oprobam. U brifu su mi samo nagovestili da će lik biti nešto između Keitha Richardsa i strašila.

Dobra smernica.
Pa da, tako sam i prihvatio. Svirao sam pomalo Keitha Richardsa, navežbao sam nekoliko pokreta i obukao sam se u svoje najbolje moguće Mad Max odelo.

A to je?
Bile su to neke kožne pantalone, gomila kaiševa, neko silno perje po leđima i neka užasna kožna maska koju sam okrenuo naopačke. Oči sam obojio u crno, zube sam obojio u braon i stavio sam crni lak za nokte. Imao sam svuda lance i kojekakav nakit. Pomislio sam kako delujem kao stvoren za ulogu i onda sam im rekao: "Hej, ovo je moje, dajte mi." (smeh)

I za ovu ulogu si bio vezan bandži užetom i sa povezom preko očiju?

Da, bio sam na kamionu dok smo šibali kroz pustinju i imao sam poveze oko struka, a imala ih je i gitara, jer je ukupno bila teška oko 60kg i bilo je nemoguće držati je. I nisam bio potpuno slep sve dok maska nije potpuno spala na kraju filma, ali sam imao neku prostetiku, pa su poslednjih dan-dva morali da me vodaju za ruku.

Kakve instrukcije su ti dali kada si se popeo gore?
Paa… [ smeh]

"Daj sve od sebe", pretpostavljam.
U takvim okolnostima ne mislim da je potrebno uopšte davati bilo kakve instrukcije. Nisu ti potrebne. Samo po sebi naći se uopšte u takvim okolnostima je već jedna od najluđih stvari koje mogu da ti se dese u životu. Oko tebe su svuda automobili koji cepaju na sve strane, oblaci dima i prašine i veoma je bučno. Jednostavno sam vrištao iz sveg glasa i ponašao se kao životinja. Sam lik je trebalo da predstavlja odličnog muzičara, ali koji je pomalo mutav, pomalo gluv i prilično slep. Ja lično mislim da je lik pomalo kvazimodovski osmišljen

Da li su ti tražili da sviraš nešto konkretno na toj gitari?
Uf, pa znaš kako, ta gitara nije baš… Nije baš dobra. Provela je dosta vremena u pustinji i recimo da ne bi želeo ništa da snimaš sa njom u studiju. Veći deo vremena proizvodio sam samo buku. U početku sam svirao neke AC/DC rifove, malo Soundgardena, nešto Zeppelina, ali nakon osam sati ti se sve smuči i samo počneš da drljaš po žicama kako stigneš.

Da li je gitara zaista izbacivala plamen?
Da, da. I kontrolisana je tremolom.

Da li si svestan da si postao centralna figura skoro svakog razgovora na temu filma?
Pa počinjem polako da stičem taj utisak. Ali samo malo. Nisam baš imao preterano vremena da se bavim time, jer sam bio veoma zauzet drugim stvarima. Ali što više razgovaram sa ljudima poput tebe postajem sve svesniji.

_____________________________________________________

Pogledajte VICE intervju sa rediteljem Džordžom Milerom o filmu "Pobesneli Maks: autoput straha"

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu