Dala sam Merilinu Mensonu ružičastog plišanog jednoroga, a on meni savete o seksu

Upoznala sam Merilina Mensona u njegovoj hotelskoj sobi u Kensingtonu. Pošto smo se rukovali, počeo je da vrluda po sobi, trudeći da odluči da li da sedne na trosed ili na jednu od dve fotelje, dok je njegov menadžer pokušavao da mu uzme čašu iz ruke. Na kraju je seo na pod, sklupčanih nogu. Ja sam sela u fotelju, prekrštenih nogu. Osećala sam se kao da sam na sesiji dečije terapije, i u tom trenutku, bilo je teško shvatiti kako bi neko tako očigledno nestašan ikada mogao da bude viđen kao vesnik smrti društva.

Ali još otkako je 1994. objavio prvi album „Portret jedne američke porodice" , Menson je zauzeo prostor u kojem se seksualnost, nasilje i javna opasnost međusobno prepliću. Bio je žestoko kritikovan, od tvrdnji za neprimereno seksualno ponašanje, do toga da su ga krivili za 36 pucnjava u srednjim školama, uključujući i masakr u Kolombajnu 1999. Kada tužbe pljušte po vama brzinom koja bi postidela Napster, bilo ko drugi bi možda malo smanjio gas, ali ne i Menson. Ne, umesto toga, postao je sveštenik u crkvi Sotone, proglasio sebe za boga jebanja, i kasnije, antihrista, samo da bi se postarao da hrišćanski desničari nemaju dilemu oko njegovih religijskih stavova.

Ali kada karijera nekog umetnika počne da se vrednuje po tome koliko sablažnjava, ponekad postane teško da se razvija. Između 2007. i 2012. objavio je tri srazmerno stagnirajuća albuma, dok je singl „Arma-prokleto jebeni-gedon" skinut sa jednog od njih. Ali ipak, veći deo vremena Mensonov rad drži ogledalo ispred lica pop kulture i daje joj odraz onog najgoreg kod nje, dok u isti mah postavlja barijeru iza koje svi možemo slatko da se nasmejemo sebi samima.

Mene je, kao i sve ostale, zanimalo gde se Brajan Hju Vorner, mladi muzički novinar iz Kantona, Ohajo, završava, a gde počinje Merilin Menson, koji se zabavlja tako što u ženskoj odeći trlja svoje međunožje o glave pripadnika obezbeđenja na koncertu. Ali čovek kojeg sam upoznala je bio negde između te dvojice: Merilin Menson, od nedavno vlasnik nekretnine, gledalac popularnih američkih serija kao što su „Hanibal" i „Sinovi anarhije" (u kojoj se i pojavljuje) i verni vlasnik mačke kojoj se uvek treba obraćati punim imenom Lili Vajt, jer ona mrzi onu reč na „P". Blaga, ali primetna promena načina života je izgleda pozitivno uticala na „Bledog cara", njegov deseti studijski album, koji je verovatno najbolji posle „Antihrista superstara" iz 1996.

Tokom intervjua često odluta od teme, i povede razgovor na stranu na koju on misli da bi trebalo da ide, što je odlika i njegove čitave karijere.

Na dan kada je trebalo da se sastanemo mi smo (Kajli, modna urednica VICE-a i ja) pomislile da bi bilo dobro da mu damo neki poklon da bismo probile led. Kada kažem poklon, mislim na ogromnog ružičastog plišanog jednoroga, kojeg smo kupile u radnji sa suvenirima na stanici u Liverpul Stritu. Izvadio ga je iz kese svojim rukama u crnim kožnim rukavicama i rekao, „Šta je ovo, jebote?", a onda nije hteo da ga pusti narednih trideset minuta.

Šta je bilo načudnije što ti je neko ikada poklonio? Molim te, nemoj da kažeš da je to ovo.

Ovo. Ne, u redu. Verujem da je najčudnija stvar koju sam ikada dobio Hitlerova vešalica za kaput.

Čekaj, šta? Je li to bio „Tajni Deda Mraz"? Ko ti je to poklonio.

Ispostavilo se da je taj čovek vršio abortuse. Nisam sasvim siguran. Sada ću da skinem rukavice, što bi mogao da bude nagoveštaj opasnosti.

Rizikovaću. Dakle, tvoja nova pesma „Treći dan sedmodnevnog pijančenja" može da se protumači kao poigravanje sa stereotipom da si ti velika propalica?

Šta je tu loše?

Ništa. Ali da li misliš da te pogrešno razumeju?

Mislim da svako može da te razume drugačije, ne mogu pogrešno da te razumeju. Osim ako ti „razumeti" nije prezime, a „pogrešno" ime. „Zdravo, Pogrešno Razumeti". Bilo bi bezveze udati se, ako ti je prezime „Razumeti". Mislim da je Rejčel Slur dobro ime.

Jesi li ti to izmislio?

Naravno.

Dakle, pesma.

Pesma je čudna. U prvoj recenziji pesme su rekli „podjednako je i zarazna, i depresivna", i to mi se dopalo. Dali su joj i 5 zvezdica, što je dobro. Ne volim recenzije ako nisu dobre. Kada sam pisao pesmu, bio sam u potpuno drugačijem raspoloženju. Razmišljao sam, ovo će izdržavati mnogo devojaka tokom studija, ako su striptizete.

Kako?

Hoću da kažem, delimično, zbog ritma. Ali na tu pesmu može površno da se gleda kao na pesmu o drogama, ili vezi koja se raspala. Ili o biblijskoj tematici. Mislim da mnogo ljudi ne shvata taj njen aspekt, veoma jednostavnu ideju o tome šta se trećeg dana dogodilo u Bibliji. Isus koji ustaje iz mrtvih, i tako dalje. I kažem „i tako dalje" jer me iznervira kada ljudi izgovore „i tako dalje" više od jedanput. Toliko me nervira, da sam to istetovirao na ručnom zglobu. S toga možda nikada neću biti u stanju da izvršim samoubistvo, jer bih uporopastio tetovažu. Kao što uvek kažem, popreko zbog pažnje, uzduž da bi se postigao rezultat. Nećete me videti kako se ubijam. Nikada.

Tvoju karijeru su često ocenjivali po tome koliko si sablažnjiv. Misliš li da se sada ljudi lakše vređaju? Kada su umetnici kao što si ti i Slipnot bili u usponu, ljudi su govorili, „Bože, oni pevaju o Sotoni, govnima i spermi". Ali sada ih šokira kada Džastin Biber vozi malo brže od ograničenja brzine.

A nije kenjao i svršio?

Verujem da jeste, ali ne baš u tom trenutku.

Kružila je priča da sam naterao Zaka Efrona da pošmrče lajn koke u obliku kukastog krsta.

Je li to istina?

Ne mogu ni da poreknem, ni da potvrdim tu priču, ali smešna je. Poenta je da ne možeš da snimiš rokenrol album a da nemaš fizičkih ili emotivnih ožiljaka.

Kako izgledaju rokenrol ožiljci?

Moraš da prođeš kroz određeni proces. Ja sam mrzeo rokenrol kada sam počinjao. To je bilo u osvit grandža i mnogih bendova koje sam ja nazivao „rokerima običnjacima", jer su svi želeli da izgledaju kao obični ljudi, sa kariranim košuljama. Pa onda Prl Džem, sa svojom borbom protiv monopola Tiketmastera nad prodajom karata za koncert, i ostale gluposti. Nirvana je bila drugačija. Oni su bili jedan od prvih bendova o kojima sam pisao kao novinar, i sada ću da budem otvoren i da kažem da sam upotrebio izraz „grandž" kada sam pisao o njihovom albumu „Blič". Nema na čemu.

Šta ti se nije dopadalo u tom razdoblju roka?

Uvek sam bio fan Dorsa, i kada razmotrite prošlost rokenrola, Elvisa, Džima Morisona, nikada se ništa nije menjalo, uvek je sve bilo isto. Ponosan sam na to što sam rođen 1969-te, jer je to bila godina kada je prvi put neki album bio optužen za nasilje. „Beli album" Bitlsa. Čarls Menson je bio na naslovnoj strani časopisa „Lajf". Altamont je okončao „leto ljubavi", zbog Anđela pakla. Učestvujem u „Sinovima anarhije" i prijatelj sam sa ljudima koji su možda bili Anđeli pakla, a možda i nisu, ali svakako voze motore. To je bilo razdoblje kada je došlo do potpune promene u svemu. U njemu sam se izlegao, i nemam utisak da su se stvari mnogo promenile. Možeš to drugačije da upakuješ, ali uvek će biti isto, a ja jednostavno ne volim ljude koji se pretvaraju da su neko drugi. Ovo lako može da zazvuči kao sranje, kada to izgovorim ja, koji drži jednoroga i nakarminisan je, ali ako hoćeš da se obračunaš sa mnom, samo napred. Mene su tukli na starinski način, a ne nasilnici na internetu. Znaš kako da se nosiš sa nasilnicima na internetu? Isključiš kompjuter. Mene su tukli na autobuskoj stanici.

Vratimo se na modernu kulturu i cenzuru. Da li misliš da smo izgubili sposobnost za šok?

Primetio sam neke stvari na filmu, radeći na „Sinovima anarhije". Rekli su mi neke čudne stvari, na primer, na televiziji smeš samo triput analno da prodreš u čoveka, ili samo triput smeš da ga ubodeš u vrat. Ali ja sam bio uzbuđen, mislim da su me uboli u vrat šest puta. Ne toliko mnogo u dupe. Ali to su čudna pravila. Nisam siguran da je neutralisano, jer je mnogo nasilnije nego što je bilo pre. Ne sećam se da sam gledao takve stvari dok sam odrastao. Sada uključiš televizor, i ugledaš tipa sa kukastim krstom koji jebe u dupe nekog tipa, a onda ga izubada nožem, i kraj. A pritom je to Merilin Menson, zgodan, sa bradom.

Uskoro ti izlazi novi album. Nova stvar imaj južnjački gotik vajb. Možeš li da nam kažeš nešto više?

Hvala, ti si prva osoba koja je to jebeno primetila. Muziku je napisao Tajler Bejts. Ja ponekad sviram dairu – dobro, bočicu „vikodina" – i možda klavijaturu, u par navrata. Ali veći deo vremena bih samo ušetao unutra i seo sa Tajlerom. Imali smo neku čudnu vezu, on bi sedeo na ovoj udaljenosti od mene i rekao bi, „slušaj, imam jednu ideju". A ja bih uzeo mikrofon, stavio slušalice, i jednostavno zapevao. I to uglavnom kada bih čuo muziku po prvi put.

To zvuči obeshrabrujuće.

Sve što govorim će zvučati kao homoseksualni pornografski film, ali meni je to bio čudan način snimanja ploče. Morao sam da preokrenem čitav svoj svet.

Na koji način je bilo čudno?

Počeo sam sa snimanjem istog dana kada sam otišao da vidim kuću koju ću da kupim. Već tri godine se seljakam sa koferima. I bio sam u toj kući i smesta se zaljubio u tu veliku sobu, koja mnogo liči na Hanibalovu ordinaciju, u seriji. Čovek koji je tamo živeo je onaj koji je slučajno upucao Brendona Lija na snimanju „Vrane". Onda sam posle razgledanja kuće otišao u studio Tajlera Bejta i snimio pesmu „Ptice pakla čekaju". Kada sma otišao da pišam, video sam muziku iz „Vrane 2" u kupatilu, i pomislio sam, u redu, ovako je suđeno. Sve je to deo celine. Tako da sam se uselio u kuću, počeo sa snimanjem, i završili smo ga za, skoro bukvalno, što je protivrečno, verovatno tačno devet meseci.

Koja je konačna tabu tema?

Kulturološki gledano, ne znam da li postoji konačna tabu tema. Mislim da su sve eksploatisane do krajnjih granica. Čak i kada gledaš serije kao što su Zakon i red, ili CSI, ili slične stvari, u drugim serijama ih ismevaju jer govore o spermi, zlostavljanju dece, pronalaženju leševa, odsečenim glavama, i svim tim stvarima. Ne znam šta bi u ovom trenutku mogao da bude konačni tabu, ali ga i ne tražim. Ne bih voleo da budem osoba koja je otkrila konačnu tabu temu.

Šta većina ljudi ne zna o tebi?

Ljudi možda ne znaju da sam prestao da pijem absint.

Zar nemaš sopstvenu vrstu apsinta?

Da, ali prestao sam da ga pijem, iz taštine. Sadrži previše šećera. Jednostavno sam osetio da me sprečava da budem u dovoljno dobroj formi da prebijem nekoga. Takođe, kada si u formi, kurac ti izgleda veće. Apsint je isti kao kada ti neko ko ima male šake drži kurac… kada ga ne piješ. Činiš me nervoznim. (Obraća se jednorogu). Držaću ga svake noći. On je moj jastuk. Nadam se da nema anus.

I tako, ti si samozvani Bog jebanja. Imaš li neke savete o seksu?

Ne jebi se sa mnom.

Je li to seksualni savet?

Mogao bi da bude. Ako misliš na seks u troje, ili kao kada su u starim danima, u građanskom ratu, ljudi morali da stoje u redu sa puškama, i kada su im govorili „Juriš!". Kada bi seks bio takav, rekao bih da se ne jebeš sa mnom, jer ja sam malo više u fazonu „Hrabrog srca". Pretvorio bih se u hulju. A ne želim da me upucaju. U lice. Dok se jebu sa mnom.

Upravo si sam sebe zasmejao.

Ha-ha, jesam.

Još nešto?

Nož-skakavac od svakih gaćica napravi gaćice sa rupom. To je prava Viktorijina tajna.

U jednom skorašnjem intervjuu si rekao da je rasizam izmišljena reč. Uzimajući u obzir sve što se dogodilo u Fergusonu, zanima me šta misliš da pojam „rasizam" danas znači?

To je bila jedna uvrnuta stvar koju su izvukli iz konteksta, ali dopalo mi se što sam iznenada na trenutak postao profesor etimologije jezika. Ja mislim da za mene kao belca ne postoje reči koje bi mogle da me uvrede. Takođe ne mislim da kada izgovoriš neku reč koja se smatra za rasnu uvredu to znači da to jeste uvreda. Ako to ne izgovoriš sa zlobom, onda je rasistička onoliko koliko ta reč ima moć. Ako uzmeš nekoliko pločica sa slovima za ukrštenicu, baciš ih, i one tvore neku reč, da li bi to moglo da se smatra rasizmom? Ne verujem. Na to sam mislio kada sam rekao „rasizam je izmišljena reč". U ovom trenutku, verovatno bih rekao da ljudi koje najviše vređaju rasistički komentari ili rasistički incidenti, ili stvari koje se događaju da bi izazvale kontroverzu na televiziji, nisu ljudi koji su time pogođeni. To je obično neki beli telekaster. Čekaj, da li je „telekaster" reč? Ne, to je gitara.

Misliš na TV voditelje?

Da. Mislim da je glupo bilo šta generalizovati. Možda mene ponekad možeš da nazoveš ženomrscem, ali osobu upoznaš na ličnom nivou, kažeš joj „zdravo". U tome je razlika između moje scenske ličnosti i onoga kakav sam privatno. Privatno, razgovaram sa ljudima koje poznajem. Na sceni još nisam upoznao sve te ljude. I pevam ljudima koje još nisam upoznao. To se odnosi na moju nemogućnost da razumem kada osuđuju mene ili nekog drugog. Ne nosim sa sobom sudijski čekić. Kada bih ga nosio, njime bih samo udario nekoga ko me osuđuje. Uzvratio bih udarac.