​Noć u carstvu kreka u Sao Paolu

Prisili Karolino se bližio porođaj petog deteta kada je došetala u državnu bolnicu na nedeljni pregled. Pošto je živčana i brbljiva, njeno prisustvo u čekaonici ubrzo je postalo upadljivo. Dodirivala je stomake drugih trudnica i raspitivala se o njihovom ljubavnom životu. Posle pregleda, nezadovoljna doktorkinim savetima, Karolino je vikala izlazeći napolje, nazvavši je debelom kravom.

Kao i mnoge druge žene u čekaonici, dvadesetdevetogodišnja Karolino je sa sobom nosila dokument u kojem je pisalo da je njena trudnoća alto risko, visoko rizična. Živela je u gusto naseljenom kraju Sao Paola koji je poznat kao Krekolandija – zemlja kreka. Ona tvrdi da je tokom trudnoće prestala da puši krek, ali često puši cigarete i marihuanu.

Procenjuje se da u Brazilu postoji milion uživalaca kreka, najviše na svetu, i za mnoge političare i glasače, Krekolandija je simbol epidemije narkomanije u ovoj zemlji. Čini je nekoliko četvrti u najvećem gradu u Južnoj Americi i svakog dana ovde dolazi i do dve hiljade ljudi da kupe ili prodaju krek.

S obzirom da je ova oblast toliko uočljiva i politički bitna, Krekolandija je privukla znatna državna sredstva. Tokom protekle dve decenije, brazilski političari i partije primenjuju pristup čvrste ruke, hapse uživaoce droge i zatvaraju ulice. Gledajući kako akcije propadaju jedna za drugom, Brazil je sada usvojio drugačiji metod.

Za razliku od taktike koja je sprovođena osamdesetih godina u SAD, Brazil nudi programe za rehabilitaciju narkomana, umesto da ih kriminalizuje. Poručnik Vilijam Tomaz koji patrolira Krekolandijomkaže da u njegovoj jedinici uživaoce kreka smatraju „bolesnim ljudima kojima je potrebno socijalno staranje", a ne kriminalcima (Mada, prodaja droge ostaje strogo zabranjena). Takođe je sa svojim zaposlenima razgovarao o specifičnim izazovima kojima su izložene žene u Krekolandiji.

Tomaz i njegove kolege sada uživaoce kreka usmeravaju na gradski program De Braćos Albertos, ili „Raširene ruke", koji je počeo sa radom 2014. godine. Oslanjajući se na filozofiju smanjenja štete, preko 400 stanovnika Krekolandije je u programu, uključujući i Karolinovu.

Program „Raširene ruke" je jedinstven u Južnoj Americi i osmišljen je da smanji zavisnost od kreka, iako možda ne donosi potpunu apstinenciju. Učesnici dobijaju hranu, smeštaj u obližnjim hotelima i osnovnu zdravstvenu zaštitu u zamenu za rad. Gradonačelnik Sao Paola Fernando Hadad kaže da ove osnovne usluge odvraćaju ljude od želje za drogom.

Još kontroverznije, program „Raširenih ruku" učesnicima nudi posao, čišćenje okolnih ulica. Hadad kaže da su ovi komunalni poslovi deo „terapeutskog procesa i povratka građanskih prava."

Učesnici primaju platu svakog petka, i slobodni su da je troše kako im je volja, uključujući i kupovinu kreka. Kritičari brinu da će ovakav pristup ostaviti uživaoce u začaranom krugu zavisnosti i siromaštva. Pristalice programa, pak, kažu da će ovi poslovi pomoći uživaocima kreka da naprave i održavaju svoj dnevni raspored, što može da promeni njihov odnos prema drogi.

Krekolandija je nastala kasnih osamdesetih godina. Kada je jedna autobuska stanica u centru grada stavljena van upotrebe, ljudi su počeli da se okupljaju u tom delu da bi prodavali, kupovali i uživali krek. Kako su poslovne kompanije počele da napuštaju centar grada, krek je prevladao. Preprodavci su počeli da kontrolišu život u ovom delu, uključujući i sprovođenje kaznene politike.

„Neke ulice više nisu bile pod kontrolom policije", kaže Fransisko Inacio Bastos, koji se bavi istraživanjem kreka u okviru Fondacije Osvaldo Kruz. „Ta mesta su zauzeli dileri droge i privukli uživaoce iz raznih krajeva grada".

Brazil ima ogromnu, ponegde nimalo kontrolisanu granicu sa Kolumbijom, Peruom i Bolivijom, zemljama u kojima se masovnu prozvodi lišće koke. U ruralnim brazilskim gradovima – i ponekim kućnim kuhinjama – kuvari pretvaraju pastu koke u kristale kreka lošeg kvaliteta. Droga onda stiže u Sao Paolo preko sitnih krijumčara koji raznose male količine kreka po gradu. Ovom lancu snabdevanja gotovo je nemoguće ući u trag. Zbog toga u Krekolandiji kreka ima mnogo i dovoljno je jeftin da bi zadovoljio potrebe uživaoca sa skromnim prohodima. Jedna doza košta svega 5 brazilskih reala, ili 2 američka dolara.

U policiji kažu da je populacija Krekolandije danas opala na oko 500, delom i zbog vladinih programa kao što je „Raširene ruke". Predstavnici ovog programa tvrde, na osnovu dokaza koje su pribavili putem svedočenja, da je konzumacija droge u Krekolandiji opala otkako je program pokrenut. Iako je tako, dileri i dalje kontrolišu veći deo svakodnevnog života. Na primer, hotel u kome Karolino živi je poznat po raznim ilegalnim aktivnostima, ali policiji je zabranjen ulazak u njega bez naloga.

Procenjeno je da su 30 odsto stanovnika Krekolandiježene, koje su posebno marginalizovane. „Žene uživaoci kreka su u još ranjivijem položaju, jer često pružaju seksualne usluge za krek", kaže Bruno Gomez, vođa neprofitne organizacije E de Lei. „Mnogi muškarci vole da odu u Krekolandiju, jer su žene tamo lake i jeftine, i možeš sa njima da radiš šta god poželiš. Zato su one izložene nasilju."

Izabeli Santana, transrodna žena koje je dve godine živela u Krekolandiji, iskusila je ovo iz prve ruke. „Ovde se niko ne ophodi lepo prema ženama", rekla je. „Moramo da ostanemo kul. Ne bi trebalo ništa da kažemo policiji (ako istrpimo neko nasilje), jer oni koji to rade su doušnici."

Predstavnici „Raširenih ruku" kažu da bi zarada ovih žena u okviru njihovog programa mogla da umanji potrebu za davanjem seksualnih usluga. Ali Santana mi je rekla da zarađuje znatno više pružanjem seksualnih usluga nego čišćenjem ulica. Ona se samo ponekad pojavi na poslu koji joj je određen, iako priznaje da je ta rutina njene dane učinila stabilnijim, i njenu potrebu za drogom manje akutnom.

I ona i Karolino su posebno zahvalne što su dobile svoje hotelske sobe. Za žene u Krekolandiji, navikle na nepravde na ulici, privatnost je od ključnog značaja.

Na prvi pogled, Karolino uopšte ne liči na tipičnu marginalizovanu ženu, niti tako zvuči. Iako je sitna, ona se ne plaši da sprovodi svoju verziju pravde. Kada sam je prvi put videla, jurila je nekog čoveka sa štapom u ruci, košulja joj je bila zavrnuta i otkrivala veliki trudnički stomak. On je prekršio dato obećanje, rekla je, i mora da ga nauči lekciji.

Ali ispod svog samopouzdanja, Karolino krije mračnu prošlost, što je veoma uobičajeno kod žena u Krekolandiji. Kada je bila mlađa, ubili su joj brata. Imala je dve veze u kojima je bila fizički zlostavljana, zbog čega je na kraju pobegla iz rodnog grada u Rio De Žaneiro. Nema pravnu zaštitu od svojih zlostavljača, pa je pobegla daleko, tamo gde može da bude anonimna.

Po Krekolandiji se može videti dosta trudničkih stomaka, možda zbog rodnog nasilja i ograničenog pristupa kontroli rađanja. Ali u ovoj oblasti ima zapanjujuće malo dece. Hoteli Krekolandije se ne smatraju za domove, i deci u ovoj obasti nije dozvoljeno da ostanu sa svojim majkama – beskućnicama. Umesto toga, većina dece rođene u Krekolandiji daje se na usvajanje, ili kod rođaka. U skladu sa zakonom, Karolinovoj je rečeno da će morati da preda svoje dete, uprkos novim naporima da se pomogne trudnicama.

„Ljudi misle da bi žene u Krekolandiji bile loše majke", kaže Dartiu Ksavijer da Silveira, istraživač zavisnosti od droge na Univerzitetu u Sao Paolu. „To nije istina. Alkohol mnogo više škodi detetovom mozgu od kreka. Zvuči neverovatno, ali je istinito. Mislim da bi većina njih mogla da zadrži bebe kada bi im se pomoglo."

Naravno, ako žena zadrži svoju bebu u Krekolandiji, to znači da će dete odrasti u sredini prepunoj izazova. Odrasli imaju nepisano pravilo da nikada ne puše krek pred decom, koju sa puno ljubavi zovu anhos, ili anđeli. Ali neki stanovnici su mi pričali o deci koja se u osmoj godini navuku na krek.

Uprkos projektu „Raširene ruke", mnogi koji su upoznati sa stanjem u Krekolandiji veruju da će ova oblast i dalje postojati, ali tvrde da bi mogla dramatično da se promeni u budućnosti. Priča se o novim projektima izgradnje stambenih zgrada koji bi mogli da potisnu upotrebu droga u ilegalu. I skorašnji socijalni programi u Krekolandiji doveli su do određenog povećanja vrednosti imovine u ovom kraju. Ipak, izazovi ostaju: dileri droge imaju ogroman uticaj, a neke lokalne političare više zanima revitalizacija centra nego lečenje zavisnosti.

Oprezno optimističan kada je u pitanju budućnost Krekolandije, jedan lokalni sveštenik se zalaže da Karolino zadrži svoju bebu. Samo će vreme pokazati da li će ona uspeti da zauzda svoj temperament i postane dobra majka, kakva veruje da može da bude, i da li će beba imati priliku da živi život bez droge.

„Želim da zadržim svog sina", rekla mi je Karolino dok je još bila trudna. Luljala je nova kolica napred-nazad. „Zbog njega sam prestala da pušim krek."