FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Biti muzičar sa invaliditetom je i dalje mnogo teže nego što bi trebalo da bude

Svega 8 procenata registrovanih ljudi sa invaliditetom koriste invalidska kolica. Ali generalno gledano, pristup se lagano poboljšava. Videti osobu sa invaliditetom na nekom koncertu više nije tolika retkost kao pre deset godina

Ian Djuri i Džo Stramer 1980. Fotografija: Džon Kofi

„Ja sam spastičan/ Ja sam spastičan/ Spastičan i autističan!"

To je bilo veličanstveno post-pank „Jebite se" Iana Djurija Ujedinjenim Nacijama, kada su 1981-vu godinu proglasili za godinu ljudi sa invaliditetom. Obogaljen dečijom paralizom u svojoj osmoj godini, Djuriju je ceo koncept „godine ljudi sa invaliditetom" bio snishodljiv, i njegova referenca na Spartaka je njegovu jednostavno nadrkanu poruku podigla na revolucionarni nivo: ljudima sa invaliditetom ne treba sažaljenje; njima treba sloboda od svih tih sranja. Ili, kao što je sam Djuri to obrazložio, „Nisam kukao, radio sam upravo suprotno: vikao sam".

Reklame

Zbog te vike BBC je smesta zabranio pesmu i time praktično okončao Djurijevu karijeru na top listama.

Ali sada živimo u prosvetljenijim vremenima, zar ne? Čak su i pustili pesmu „Spastičan autističan" na otvaranju Paraolimpijskih igara u Londonu 2012, dok je Stiven Hoking bio na bini. Ali iza fasade pozitivnog olimpijskog spektakla, tri i po decenije od Djurijevog protesta, muzičari i poštovaoci muzike sa invaliditetom i dalje moraju da viču da bi se njihovi glasovi čuli.

Džejson Viver je osamnaestogodišnji kantautor, koji brusi svoj zanat u tehnološki skromnom bazičnom folku, ali morao je ispočetka da nauči kako da peva iz invalidskih kolica, jer je boleo od neizlečive degenerativne bolesti pod nazivom Dišenova mišićna distrofija. Za prosečnog gitaristu je dovoljno teško da odvrate pažnju ljudi od šankera dovoljno dugo da čuju celu pesmu, ali za Džejsona izazov počinje još kada treba da nađe prostor za svirku u koji uopšte može da uđe.

„Do pre nekih godinu dana sam još hodao, ali sada se krećem samo u kolicima", rekao mi je. „U mom kraju ne postoji mesto, bukvalno ne postoji, na kome bih mogao da sviram. Pristup mi je goruće pitanje. Morao sam da tražim mesta koja su dalje od mene. Poslednji koncert sam imao u Brajtonu. Promoter mi je rekao da je prostor potpuno pristupačan, pa sam zamolio tatu da me doveze iz Vorčestera, koji je udaljen šest sati vožnje, i u kome studiram. A onda, kada smo stigli, zatekla su nas tri ogromna stepenika ispred vrata, i još tri na silasku u pab. Dvoje ljudi je moralo da me prenese, i kao što možete da zamislite, iskustvo je bilo prilično ponižavajuće. Doputovao sam sa drugog kraja zemlje, i do početka svirke nije me više ni bilo briga kako će svirka da prođe. Nisam želeo da budem tamo. Osetio sam se drugačijim, a to mrzim. Obično se makar u muzici ne osećam drugačijim. Ali tamo sam se osetio uzaludno i obeshrabreno".

Reklame

Džejson nije usamljen u tome. Razgovarao sam sa Krej Zi Legsom, reperom koji takođe koristi invalidska kolica, jer ima urođeni rascep kičmenog stuba. I on je imao neizbežne probleme sa pristupom koncertnim prostorima, mada ih on rešava na drugačiji način.

„Imam grupu ortaka koji samo ponesu moja kolica i mene na ulazu u prostor", kaže on. „U devet od deset slučajeva, nema pristupa kolicima do bine, i ponovo moraju da me prenesu. Ali to me nikada nije sprečilo, gde postoji točak, postoji i način, kažem ja".

Naravno, sve ovo postaje lakše kako umetnik napreduje u svom polju. Krej Zijev srčaniji pristup možda potiče od toga što je objavio album u saradnji sa američkim producentom Ano Dominijem, koji je sarađivao sa Metod Menom i D12, dok se Džejson i dalje dovija da organizuje koncerte i snimanja.

Blejn Harison nastupa sa Misteri Džetsima 2011.

Veći koncertni prostori sebi mogu da priušte prepravke za bolji pristup, i to bi manje klubove moglo da izbaci iz posla. Blejn Haris iz „Misteri Džetsa", koji takođe hoda uz pomoć štaka zbog urođeno rascepa kičmenog stuba, seća se promene u svojoj karijeri: „Sve je odjednom postalo mnogo lakše", kaže mi on. „Dok sam hodao po bekstejdžu prilikom naših prvih nekoliko koncerata na Akademiji, shvatio sam da su oni koji su opremili ova mesta imali u vidu mobilnost i publike, ali i izvođača. Novac je očigledno tu velika stavka, i nedostatak sredstava je nešto sa čime manji koncertni prostori širom zemlje moraju da se nose, ali samo preko tih malih kluba će nove generacije muzičara naći svoj put".

Reklame

Ali čak i namanji prostori mogu da promene svoju politiku i veoma unaprede pristup i iskustvo muzičara i posetilaca sa invaliditetom. Blejn je pokrovitelj dobrotvorne organizacije Attitude is Everything (AIE), koja sarađuje sa koncertnim prostorima i festivalima širom UK na unapređenju pristupa i na razbijanju stereotipa.

Grem Grifiths iz AIE je empatičan u razgovoru: „Da, ima očiglednih problema sa fizičkim pristupom: reoni u kojima je moguće videti izvođače, pristup različitim nivoima, i odgovarajuće sanitarne prostorije. Ali toliko toga može biti promenjeno u toj politici, a što je potpuno besplatno", kaže on. „Da li vaš sajt daje zaista tačne informacije? Da li govorite ljudima koliko imate stepenika? Je li toalet na spratu, ili će neko uvek morati da siđe dole? Da li lični asistenti dobijaju besplatne karte? Možete li da organizujete da se uđe ranije? Ova saznanja bi mogla da pomognu nekome da odluči da li da dođe na koncert, ili ne… a ovde ne računamo osnovna pitanja obuke osoblja, kao i podizanje svesti".

„Ko sam ja" – Krej Zi Legs

Pitanje svesti i stava postavlja se iznova i iznova. Niko ne želi da pomisli da postavlja nerazumne zahteve ili isključuje druge ljude.

Blejn se priseća: „Prvi put kada me je život zaista ošamario je kada sam imao ozbiljnu povredu noge i morao da idem na turneju u invalidskim kolicima. Za manje od jednog dana sam počeo da se osećam kao da sam na teretu svima koji su morali da postave moju opremu, da mi donese piće, i da me nose uz stepenice. Bilo je bez veze. Živo se sećam osećanja potpune strave, kada hramljem po sobi, zbunjen, i razmišljam, „Ovo nije zabavno".

Reklame

Isto tako, Džejsonova glavna briga je to kako će ljudi reagovati. „Najgore je kada tražiš neku sitnu uslugu, kao što je prenosna rampa, a ljudi te pogledaju kao da se namećeš, i kao da im smetaš", kaže on.

Grem Grifits insistira na tome da se situacija popravlja. „Kada smo počeli da sarađujemo sa Glastonberijem, 150 ljudi je koristilo pristupačan kamp. Prošle godine ih je bilo 1500", kaže mi on. „Upravo je stoti koncertni prostor potpisao našu povelju „Najbolje moguće prakse", što obezbeđuje trajnu, besplatnu i odgovarajuću podršku koncertnim prostorima i festivalima. Napredak je osetno vidljiviji u Londonu, i još mnogo toga treba da se uradi, ali ovo je pokret u razvoju. Naravno, kada neko kaže „invalidi", postoje velike varijacije u značenju tog termina. Svega 8 procenata registrovanih ljudi sa invaliditetom koriste invalidska kolica. Ali generalno gledano, pristup se lagano poboljšava. Videti osobu sa invaliditetom na nekom koncertu više nije tolika retkost kao pre deset godina".

Tom Mejn iz „David Cronenberg's Wife". Fotografija sa Fejsbuk stranice benda.

Pored pristupa, tema koja se ponavlja u razgovorima sa umetnicima je jaz između etikete „muzičara sa invaliditetom", i toga da vam jednostavno dozvole da budete umetnik koji slučajno ima invaliditet. To je dobro obrazložio Tom Mejn, iz odličnog anti-folk benda pod uticajem grupe The Fall, „David Cronenberg's Wife", koji sebe takođe predstavlja kao „najboljeg gitaristu u Londonu koji ima sedam prstiju".

Izraz „umetnik sa invaliditetom" zvuči kao da kažete 'vidi, invalid je, ali ipak stvara'", kaže on. „Ako odem da gledam nekog slepog komičara, očekujem da će da napravi par fazona na temu svog slepila. Ali ako je to sve o čemu priča, mislim da bi mi ubrzo dosadio. Ako su ljudi zaintrigirani i dođu na koncert, super. Ali ako pesme nisu dobre, neće ponovo doći samo da bi gledali kako sviram tri akorda deformisanom rukom. U današnje vreme, čak i izraz „deformitet" zvuči suviše negativno, zar ne? Mada, kada nazoveš svoj bend „Žena Dejvida Kronenberga", pretpostavljam da je deformitet nešto što bi trebalo da prihvatiš u startu".

Razgovarajući o ovom pitanju sa Džejsonom Viverom, imao sam retku priliku da primetim bes iza njegove vedre, zajebantske liverpulske prirode. „Invaliditet je deo mene. Ponosan sam na to što sam i dalje živ i zdrav, i ponosan sam na to što sam deo te zajednice", kaže on na početku. „Ali posle nekog vremena, pomisliš, 'Da, invalid sam; u redu, a sada poslušajte moju pesmu'. Ili ljudi misle da tvoja muzika mora da bude tužna i uznemirujuća zbog toga što si invalid. Želim da me znaju kao Džejsona, kantautora. Ja ne pričam o mom invaliditetu, pričam o svom životu, i možda je invaliditet deo njega. Želim da budem realan. Slušam pesme sa top lista i pitam se, 'Ko kupuje ovo đubre?' Tu nema ničeg stvarnog".

Ovu poslednju tvrdnju potvrđuje i Grem iz Attitude is Everything, koji primećuje da je napredak brži u oštrijem andergraund indiju i hip hopu nego u komercijalnijim svetovima popa i R&B-a. Dok velike diskografske kuće i dalje imaju potrebu da promovišu Viktoriju Modestu kao „prvu svetsku pop zvezdu sa amputiranom nogom", umetnici kao što su Džejson Viver, Tom Mejn, Blejn Harison i Krej Zi Legs su na prvoj liniji i odazvali su se pozivu Iana Djurija da samo budu to što jesu, bez potrebe za kategorizacijama i površnim bogobojažljivim poštovanjem.

I sjajno je što su tu. Popularna muzika duguje mnogo više umetnicima sa invaliditetom nego što je opšte priznato. Bez Blajnd Lemon Džefersona, Prečasnog Gerija Dejvisa i svih onih slepih bluzera koji su odredili jednu epohu, rokenrola nikada ne bi bilo. Postoji čitav svet talenata sa invaliditetom; ne poslušati šta oni imaju da kažu bio bi nepotreban gubitak i velika glupost.