FYI.

This story is over 5 years old.

Sport

Bio sam šampion sveta. Na kratko, u Zvezdi

U nedelji kada je 234 od nekoliko desetina hiljada članova odlučilo da glasa na izborima u FK Crvena zvezda pročitajte kako izgleda raditi kao klupski novinar za crveno-bele.
12.12.14

Ima jedan sjajan film sa Dennisom Quaidom, po imenu „The Rookie", koji je zasnovan na istinitoj priči o Jimu Morrisu. Morris je kao mlad bio perspektivan bejzbol igrač, no kako to često biva, sudbina se poigrala sa njime i lišila ga šansi da napravi profesionalnu karijeru. Godine su prolazile, ali Morris, sada profesor u srednjoj školi i trener školskog bejzbol tima, nije gubio nadu – kao tridesetpetogodišnjak je na nagovor svojih đaka otišao na probu u Tampa Bay Devil Rayse, gde se ispostavilo da još uvek može da baca 98mph na sat (interpretirajte ovo kao činjenicu da je pogodio 30 trojki od 30 pokušanih pred očima željnih skauta). Dalje možete da pretpostavite i sami šta se desilo – Raysi ga potpisuju, provodi neko vreme među rezervistima, a onda 18. Septembra 1999. Morris i de facto ostvaruje svoj san i izlazi na megdan Texas Rangersima, gde u prvom okršaju strike-outuje Royce Claytona na četiri pitcha. Divna priča, i divna Disneyevska poruka – ne odustajte od vaših snova.

Reklame

Jima Morrisa sam se setio kada sam pre nekih sedam godina, propisno pijan, tumarao Tower Roadom u Sliemi, na Malti, pokušavajući da se vratim kući iz paba po imenu „The Dubliner". Imao sam tada dvadeset i sedam godina, sveže sam se vratio u Srbiju i započeo novo poglavlje u životu, a na Maltu me je odveo nekakav poslovni sastanak. Svejedno, dakle, hodam ja uz obalu mora, talasi udaraju, sva ta divna mediteranska romantika i promili u mom krvotoku, i onda odjednom tu etanolsku idilu prekida jedno piip-piip mog telefona. Bacam pogled, kad ono, gle, Vlada, moj dobar prijatelj i nekadašnji urednik sa B92. Pita, gde si? Evo me na Malti, braaateee. Kad se vraćaš? Pa za par dana. Što? Imam posao koji ne možeš da odbiješ.

Sve fotografije su od autora teksta

Raširio sam kez da mi i Joker pozavidi. Šta li sad ovaj ima na umu, pitam se. Baš u to neko vreme započinjao sam jednu drugu profesionalnu karijeru, plata je bila dobra, perspektiva još bolja, delovalo je kao da sam na pragu da konačno, posle skoro pet godina piskaranja za ove i one budem profesionalno ostvaren. Al' OK. Da vidimo šta ima da ponudi.

Hoćeš da radiš za Zvezdu?

Ako ste pratili moje tekstove na ovom portalu, svesni ste da sam prvorazredna cigančina i da to ne krijem. Moj pokojni deda je bio školski drug sa Rajkom Mitićem, vodio je ćaleta na tekme pa onda u svlačionicu da se druži sa igračima. Ja sam prvi put otišao na stadion 1985. i gledao kako razbijamo Želju. Otkako znam za sebe, ložio sam se da zaigram za Zvezdu. Postojao je, doduše, jedan mali, sitan, ali fatalan problem – ja sam mahom antitalentovan za bilo koji vid praktikovanja sporta. Košarku sam još i umeo nekako, ali ni blizu da me neko i iz srpske lige pozove na razgovor. Fudbal neću ni da spominjem, ja sam jedan od onih što su redovno slali na gol, da bi posle deset minuta ipak zažalili i zbog toga. Tako je i umro moj san o crveno-belom dresu. Ili sam barem tako mislio. Jer evo, ovaj čovek me upravo pita, jel' hoću da radim za Zvezdu. Jebem ti život, šta sad da radim? Ma, šta bre šta sad da radim, bre, ima, bre, da radim, BRE, rekoh ja na talasu alkoholnog optimizma i poslah afirmativan odgovor. Sutradan sam čiste glave razgovarao sa mojim šefovima i postigli smo nekakvo rešenje - pola dana radi ovo, pola ono, i nema problema. Nema problema. Radiću za Zvezdu. Fuck yeah. Vratio sam se u Beograd, seo, porazgovarao, i u roku od nedelju dana postao jedan od klupskih novinara koji će raditi za novi, još neotvoreni zvanični sajt najtrofejnijeg srpskog kluba. Disney je bio u pravu! NE ODUSTAJTE! Sem što sam ja odustao pre 10 godina ali…NE ODUSTAJTE!!!

Reklame

I kako je to izgledalo? Pa…ni upola glamurozno i zanimljivo koliko ste možda očekivali. Otprilike, ovako…

DNEVNI ŽIVOT U (VELIKOM) KLUBU

Odaću vam, za početak, jednu malu tajnu. Fudbaleri (i verujem uopšte sportisti) nisu preveliki ljubitelji novinara. Razlog je krajnje prost – dok oni dole jurcaju po terenu, ovi iz komfora lože pišu o njihovim (ne)uspesima. Fudbaler će tako uvek gledati na novinara kao na nekog krpelja koji zarađuje za 'leba na njegovom znoju, i vaš odnos uvek počinje sa nekakvim hendikepom. Prvi zadatak je, dakle, sticanje poverenja. Sećam se da sam isprva bio prilično hladno dočekan kada su shvatili ko sam i zašto dolazim. Trebalo im je dokazati da, zapravo, igramo za isti tim. Zvuči lako? Pa i nije baš. Dok pratiš treninge i pišeš gluposti tipa, danas su plavi tukli crvene sa 5-3, i uzimaš neke bzv izjave tipa „očekujem teško gostovanje u Kuli", sve je glatko. Al' onda kad dođe vreme da se napiše izveštaj iz te Kule gde je palo 0-0 a neko je promašio penal, nastaju blagi problemi. Kako sad da ti ovo predstaviš javnosti a da se taj neko ne uvredi? Eto dileme…generalno gledano, dnevni život klupskog novinara je isprva zanimljiv, ali u rutinu odlaska na treninge i ćaskanja sa igračima se jako brzo uđe, i onda to postaje jedna obična dosada. Siđi na trening, pogledaj šta rade, napiši koji redak o tome, kad odmakne nedelja napiši neku najavu za nailazeći meč, uhvati nekoga za intervju…sve to isprva izgleda kao Alisa u zemlji čuda, ali kažem vam lepo – monotonija brzo postane dnevni red. Jer, vi ipak radite za klub, ne za Kurir Sport (bogdamudušuprosti), i ne možete baš da pišete ko je juče bio na kom splavu. Ili da radite ono što radi Žurnal kad im ponestane inspiracije – otvorite čuveni transfermarkt.de i onda naklapate o tome kako xx vredi 5 miliona evra a yy 4 miliona.

Reklame

Radni dan je, dakle, izgledao otprilike ovako – na stadion bih stigao negde između 9 i 10 ujutru, pročitao dnevne novine i preskenirao ima li tu šta o Zvezdi što treba preneti na sajt, pa onda taman siđeš do pomoćnog terena i napišeš ako se nešto bitno desilo na treningu (a na treningu se, recimo, ništa bitno i ne dešava. Nikad). Onda, probijete se kroz druge novinare i uhvatite nekog igrača za mini-intervju. Popričate sa trenerom, pomoćnikom, bilo kime. Nazad na stadion, obrada tog materijala, kući oko 16h, a i ranije ako se ništa ne dešava. U našem timu je bilo troje ljudi + urednik, i svi su bili prisutni ako ne fizički, onda barem virtuelno, jer smo imali pristup unosu vesti i od kuće.

Dosadno, a? Rekao sam vam. Stvari koje su razbijale monotoniju bile su, zato…

PRES KONFERENCIJE !

Pressovi su bili možda i moj omiljeni deo rada u klubu. Svake bogovetne nedelje bila su barem po dva pressa, gde bi se u medija centar sjatila gomila ljudi i slušala manje-više jedno te isto, svaki. Jebeni. Put. Možda ste gledali neke press konferencije stranih klubova gde novinar x pita trenera ili igrača nešto smišljeno. E, taj film nije bio na programu u našem malom mestu. Ista režija, isti glumci, u nedogled se vrte isti kadrovi, samo se ponekad promeni rečenica do dve. Ceo taj karnival ludila je zato i bio naprasno zanimljiv – zapita se čovek, dokle ovo može da traje? Ali – trajalo je. „Sutra igramo protiv jakog protivnika". „Vratili su se Pera i Mika". „Od Žike očekujem golove". Dobro, majku mu. Da ne spominjem da pitanja tipa, „imamo li mi para da platimo ovoga" nikad nismo čuli. Čak i kad je bio prelazni rok u toku, konferencije su bile izuzetno maglovite. Novinar pita, dovodite li njega? Sportski direktor kaže, možda. U najboljem slučaju. Jesam li ikad išta konkretno čuo na tih par desetina pressova na kojima sam prisustvovao? Ne.

Reklame

Ali jesam li se zabavio? Oh, itekako. Jednom je na pressu featured igrač bio tadašnji kapiten, koji se posle neke kraće pauze vratio na teren i u prošlom kolu dao dva gola. Javlja se za reč pokojni Panta iz Žurnala i kaže, „nije vas bilo par nedelja, ali ste se vratili na najbolji način, dobrom igrom i golovima. Šta dalje očekujete?". Ovaj se zamisli, i krete u sledeći monolog :

„Pa…tačno je da sam dobro igrao, ali da li ću igrati prekosutra šef odlučuje…jeste, dao sam golove, ali šef odlučuje da li igram. Dobro se osećam, ali šef odlučuje. Xx me je dobro zamenio, ali šef odlučuje hoću li igrati."

Ne, ne zajebavam vas. Kolega me je posle ove inspirativne besede bocnuo laktom i šapnuo, „dobro je što šef odlučuje".

Zabavno je bilo takođe i pratiti ko zapravo dolazi na konferencije za štampu, i posle porediti ko je šta napisao u novinama o tome. Jedan moj kolega iz Politike je tako prisustvovao možda petnaest minuta cele sezone, ali je svaki press uredno pokrio i potpisao svojim imenom. Nije uopšte velika tajna da se u domaćem novinarstvu prećutno kradu tekstovi, slike, press feedovi i tome slično. Kada sam prvi put video da je Politika, od slova do slova, prenela moj intervju sa Nenadom Jestrovićem koji je izašao u zvaničnom klupskom programu za meč protiv Boltona, i potpisala jasno svog novinara (onog istog koji je bio redovan na pressovima) malo je reći da sam bio prilično napižđen. Ali dobro, navikne se čovek na svašta.

Reklame

Još jedan omiljeni lik sa pressova je bio neki novinar sa juga Srbije koji je bio u prvom redu na svakoj konfi, i svaki put pitao isto – „hoće li Zvezda sutra igrati napadački", pri čemu ovu poslednju reč treba izgovoriti kao da je kaže Mitke iz Koštane. Otkako sam njega čuo, reč „napadački" akcentujem isključivo tako. Na stranu imbecilnost tog pitanja…

GAMEDAY !

Dakle, preživeli ste radnu nedelju, stigao je vikend, došli ste 3h ranije na stadion kao neki mentol, i spremni ste da…radite tekstualni prenos za sajt. Zev. OK, nije loše što utakmicu gledate iz press kabine, ali prenos meča je relativno dosadna stvar, pogotovo u našem fudbalu gde se često i slabo šta dešava na terenu. U to neko vreme – godina je, da podsetim, 2007. – tekstualni prenosi su bila relativna novost, mada mislim da je Partizan tada već imao i audio prenose. Mečevi domaćeg prvenstva su bili zanimljivi samo onoliko koliko ste vi mogli da se motivišete tamo gore, i kolege i ja smo više vremena provodili gledajući na severnu tribinu i prateći navijanje. Naravno, ovde opet milion puta morate da se prisetite da radite za klub, i da konstrukcije tipa „kako je ovo koji kurac promašio" nisu nešto što narod treba da vidi na zvaničnom sajtu kluba.

Utakmice u evropskim kupovima su već malo drugačije iskustvo. Prvo, tu je gomila stranih kolega sa kojima se socijalizujete. Drugo, ima mnogo više ljudi, i atmosfera je mnogo, khm, fudbalskija. Treće, često morate da delite press kabinu sa nekim drugime, pa sam tako Zvezda – Bolton gledao u društvu Milojka Pantića, Bobija Jankovića, te boljih polovina tandema Barcos-Molina. Eklektičan miks na svega par kvadrata…ali kad smo već dotakli taj Bolton, evo vam jedne ludosti koju pamtim vezanu za taj meč.

Reklame

Naime, kad Zvezda igra domaće mečeve, MTS pali wireless nad stadionom (ili je to tada barem radio) i onda smo tako pristupali netu iz kabina. Međutim, pred Bolton – prvi međunarodni meč koji smo pokrivali – shvatili smo da bi nam pun stadion očas posla sjebao protok, pa smo se upustili u avanturu sprovođenja kablova u kabine. Prvo, trebalo je dovući majstore, jer iz neznanih razloga (čitaj neko se talio) Marakanu je tih dana internetom opsluživao poluanonimni „Apsolut OK". Dobro, uspemo mi nekako da izvučemo kablove, i završimo radove tačno na dan utakmice. Kako smo bili u frci, kablove smo uspeli da sprovedemo samo u našu kabinu, koja je valjda bila broj 3. I tako, dolazimo mi uveče pred meč, i imamo šta da vidimo – u našoj kabini narodna milicija.

Samo malo, zar vi nemate uglavnom kabine 5 i 6? Nama je rečeno da smo danas u trojci. Ali nama treba trojka. Žao mi je. Ali mi smo dva dana unazad razvlačili jeb…razvlačili kablove do te kabine da bi smo imali internet. Pa šta ja da vam radim? Dobro, zovemo direktora stadiona…

Nije ova priča ništa različitija od one u kojoj ste se našli na šalteru kod Mice Ubice, samo što je nama na suprotnoj strani figurativnog stakla bio neki brkati žandar koji nije znao ni šta je Zvezda, ni šta je Bolton, ni gde stoje prečke i stative, nego, njemu je rečeno i aj' sad ti, pomeri ga. Posle pola sata cimanja došao je i direktor stadiona, koji se onda pola sata cimao sa murijom, i kao epilog mi smo došli do našeg radnog mesta u pet minuta do početka meča. A laptope i sve to je tek trebalo postaviti, povezati, i ko zna šta još. Srbija, brale.

UREDNIK ZNA NAJBOLJE

Tokom cele svoje novinarske karijere (sad se vi nasmejete), bio sam blagosloven normalnim urednicima, sa kojima sam uvek mogao da se dogovorim oko rokova, stila pisanja, dužine tekstova i čega sve ne. U Zvezdi, pa, stvari su funkcionisale malo drugačije. Gorespomenuti Vlada je bio urednik novinarskog tima, i svi smo dobro znali kako i šta sa njime. Problem je što je Vlada iznad sebe imao neke više ingerencije, u ovom slučaju, ljude koji su postavili finansijsko-tehničku konstrukciju sajta. A zamislite, to nije bila Zvezda.

Reklame

Zvezda je, u onako krajnje zvezdaškom stilu, outsourceovala ceo taj posao jednoj tada prilično viđenoj informatičkoj firmi koja je delovala iz Niša. Meraklije su videle celu priču kao idealni miks promocije i koristi, i ovo je u najavi trebao da bude win-all scenario. A da neće biti, videlo se još na uvodnom sastanku – kada je Vlada za novinare tražio platu od nekih 25 hiljada dinara (evro je 80 dinara, ako ste zaboravili), odgovor je bio dizanje obrva i komentar „auuu, al' ste vi Beograđani zahtevni". Dalje je sve išlo samo brže i brže nizbrdo. Dok smo mi forsirali standardne sportske priče, glavni sa njihove strane bi često uletao sa svojim nadasve imbecilnim zahtevima. Ne pamtim koje je sve gluposti taj čovek uspeo da prospe u jako kratko vreme, ali one koje pamtim su recimo „zašto ne napišete koliko su danas sklekova uradili Zvezdini igrači na fizičkom treningu? Pa to bi bio hit, zamislite klince kako izlaze u grad na piće i kažu, woow, danas je Milijaš uradio sto sklekova i dvesta trbušnjaka". Zenit idiotizma je bio kada je veliki vođa osmislio ideju po kojoj je trebalo slikati Zvezdine igrače kako ulaze u avion da bi se videlo da ekipa leti JAT-om, koji je tada postao jedan od sponzora. Nekako je odustao kad smo ga obavestili da bi to bilo jako teško izvodljivo iz barem pet-šest opravdanih razloga, od kojih je jedan bio da nam je taj hardverski gigant s Nišavu od foto opreme ustupio samo jedan Sony fotoaparat koji ni tada ne bi poslužio za ništa jače od slikanja sobnog bilja.

VAŽNO JE BITI SPREMAN

Kako je odmicala jesenja polusezona, i približavala se nova godina, počeli su i da se kuju planovi o odlasku na tradicionalne zimske pripreme. Negde krajem decembra saznali smo i preciznije šta je po sredi – prvo deset dana Italije, dva dana odmora, zatim odlazak u Izrael i učešće na „Kupu Prvog Kanala" (ruskog prvog kanala, prim. aut.), i na kraju dve nedelje na Kipru. Ono što smo takođe i jako brzo saznali je da ću u Italiju i Izrael ići samo – ja. I niko više…

Reklame

Pripreme u Toscani, u sred kišnog januara, bile su pravi test mojih novinarskih sposobnosti. Tada sam već dobro poznavao većinu prvotimaca, ali prave međuljudske odnose je tek trebalo izgraditi. Rešio sam, dakle, da ne napravim grešku mnogih mojih prethodnika, koji su ovaj period uglavnom koristili da izblejače na tuđi račun. Od prvog dana sam bio u mašini. Ustajalo se pre osam, sledio bi doručak pa odlazak na prvi trening, gde sam hvatao beleške na klupi za rezerve. Posle treninga sledi ručak, a onda dva-tri sata slobodnog koje sam koristio da napišem izveštaje, prosledim slike ostatku srpskih novinara (kada sam rekao da idem samo ja, mislio sam bukvalno samo ja – ako je u januaru 2008. postojala bilo kakva slika o Zvezdi iz Italije, slikao sam je ja onim drljivim Sonyem), i odradim još ponešto. Zatim drugi trening, pa izveštaj sa dotičnog, pa večera, a posle večere „slobodno" koje, opet, koristim da jurim igrače okolo, pravim intervjue, uzimam izjave i šta ti još znam. Koliko sam revnosno shvatio svoj posao govori i činjenica da je jednog dana u januaru 2008. Tanjug imao ukupno šest sportskih vesti, a zvanični sajt FKCZ jedanaest samo o klubu. Moj trud nije prošao nezapaženo, i igrači su vrlo brzo počeli i da mi veruju i da se druže sa mnom. Više nisam bio samo piskaralo sa strane, već jedan od njih. Nas. Koga već…

Možda i najveću satisfakciju doživeo sam po povratku iz Italije. Tada, saznao sam, mojeg imena nije bilo na spisku putnika za Izrael – to je, jasno, već mondenska lokacija, i gomila prijatelja kluba izrazila je želju da ide. Kada je Sale Janković, tadašnji šef stručnog štaba, pogledao spisak i video da me nema, pitao je ko će da radi sajt. Kada mu je odgovoreno, on je, preneli su mi, samo rekao važi, al' samo da znate, samo Miloš sme u timski autobus, a vi kako hoćete. Sedeo sam u kancelariji i doterivao neki članak kada je direktor marketinga bukvalno uleteo da mi saopšti da se pakujem jer sutra letim za Tel Aviv.

Reklame

U Izraelu je iskustvo bilo potpuno drugačije. Kao gosti turnira čiji su pokrovitelji između ostalih bili i Rinat Akhmetov i Roman Abramovič, uslovi su bili bolji, smeštaj je bio bolji, i generalno atmosfera je bila profesionalnija. Šta je Zvezda tražila tamo, to već ne umem da vam kažem, ali odigrali smo dva meča, jedan nerešeno sa kijevskim Dinamom, jedan težak poraz od Spartaka iz Moskve, i krenuli nazad kući. Posle meča sa Spartakom desilo se takođe nešto nesvakidašnje – ostao sam sa šefom da odradimo press, ekipa je već bila u autobusu, i mi smo stigli naknadno. Pre timskim autobusom čekao nas je špalir Spartakovih navijača, koji su mahali srpskim zastavama i pevali napred Zvezda le, napred Zvezda le, napred Zvezda leee…još jedna lepa uspomena iz ove epizode.

A SAD, ADIOOO…

Boravak u Tel Avivu bio je ujedno i moja labudova pesma u Zvezdinom „dresu". Još i pre samog puta znalo se da ne nalazimo zajednički jezik sa našim poslodavcem, koji je možda znao da proda hard disk, ali ne i kvalitetan internet portal. Kako smo svi u to vreme bili obezbeđeni drugim i unosnijim poslovima, oterali smo ove u vražju mater i podneli kolektivnu ostavku. U klubu su, priznaću, malo setno primili ovu vest jer su se taman bili navikli na nas. Ali šta da se radi, i to je život. Put Kipra je otišao neko drugi, i ubrzo se struktura na sajtu kompletno promenila. Nišlije su, takođe, istupile iz ove priče posle nekog vremena. Ko sad tamo radi – ne znam, ali nadam se da mu je lepše nego što je nama bilo. Na Marakanu sam poslednji put kročio u februaru 2008., kada sam pokupio neke svoje stvari iz kancelarije. Od toga dana, više se nisam vraćao na stadion. Za mene je ta priča bila ispričana…

U Zvezdi sam, kada sve sumiramo, proveo oko četiri meseca. Voleo bih da kažem da sam ostavio neki trag, mada to uopšte ne bi bilo realno. Iz današnje perspektive, deluje kao da sam bio prisutan u sumrak kluba, kada je Stojković otišao i Spasojević došao. Bio sam svedok poslednjeg „normalnog" perioda u Zvezdi. Zahvaljujući nekom trećem, a ne samim ljudima iz kluba, sve se završilo kako sam već to i opisao – ne baš najsjajnije.

Ali, da li žalim zbog svega?

Apsolutno jebeno ne.

Jeste, namučio sam se, jeste, bilo je naporno, gomila birokratije, idiota koji ne znaju svoj posao i urednika koji misle da su urednici. Ali, hej…upoznao sam neke sjajne ljude. Naučio jako mnogo o poslu, stekao veliko iskustvo rada u fudbalskom klubu. I dan danas, Zvezdini igrači iz tog perioda me prepoznaju kad im se javim, i stanu da popričaju sa mnom. Primetili ste da skoro nikoga nisam oslovio imenom, ali evo da izuzmem i par ljudi jer su zaslužili – Goran Negić, sekretar stručnog štaba, je vanserijski profesionalac bez koga klub ne bi mogao da funkcioniše kao klub. Goran „Mače" Zuvić, fizioterapeut, i Srđan Maksimović, trener golmana, su uvek bili tu da mi pomogne i da me posavetuju ako oko nečega nisam bio siguran. Dika Stojanović, čovek koji je zaustavio Amorosov penal i još mnoge šuteve te magične '91., je uvek bio izuzetno korektan prema meni i ponašao se od prvog dana kao najbolji prijatelj. Sale Janković je veliki gospodin koji je među prvima u Zvezdi shvatio koliko je bitno imati dobar sajt sa ažurnim informacijama i svime što navijači žele. Mihajlo „Bata" Radulović je ne samo vrhunski stručnjak u sferi kondicionog treninga, već i jako prijatan čovek sa kojim sam, takođe, imao odličnu saradnju. Neki od ovih ljudi su još uvek u Zvezdi, neki su promenili sredinu. Ako ovo čitaju, svakako im želim sve najbolje. Kao i mnogima drugima koje sad neću spominjati.

Moja ljubav prema Zvezdi se nije umanjila. Mada ne idem više na stadion, ni dan danas nisam imun na događanja u Ljutice Bogdana. Kada je Lekić uvalio peti gol Dinamu iz Tbilisija, toliko sam vrištao da su komšije po sopstvenom priznanju bili na ivici zvanja hitne. Kada smo majmunski ispali protiv Bordeauxa, bio sam u kancelariji punoj Francuza, koji su me slušali kako penim dok im kunem i lozu i vinograde i ko zna šta još (srećom nisu me razumeli). I svaki put kad ostvarimo neki rezultat (što ovih dana nije često), ja malo stanem i zamislim se, i setim se vremena kad sam išao na posao na zapadnu tribinu. Kada sam bio šampion sveta, barem na četiri meseca.