FYI.

This story is over 5 years old.

Sport

Upoznajte Šišmiše, argentinsku fudbalsku reprezentaciju slepih

"Šišmiši" izazivaju poštovanje, i čine da poželiš da i sam zaigraš, deluju ohrabrujuće. Dokazuju da prepreke ne postoje, i da mogu da uživaju u onome čime se bave".

Prvi dan od dve nedelje koliko ću provesti sa  Los Murcielagos  – „Šišmišima", argentinskom fudbalskom reprezentacijom slepih – bio je početak novog iskustva, lekcija o mogućnosti da se „vidi" više od onoga što je ispred vas.

Strogi trener ekipe, Martin Demonte, ne toleriše tromost. Demonte, koji nije slep, od 2005. predvodi  Šišmiše  čvrstom rukom, odlučnim pedagoškim pristupom i velikim strpljenjem. Kao i milionima Argentinaca, fudbal mu je strast, i tokom vremena je razvio, zajedno sa igračima, kreativno razumevanje najboljeg mogućeg iskorišćavanja zvaničnih pravila fudbala za slepe.

Reklame

„Volim ovo čime se bavim, i imam mnogo sreće", kaže Demonte. „Smatram za lično dostignuće to što je fudbal postao rehabilitacioni sport, i to što radim sa sjajnim ljudima, koji daju sve od sebe i igraju na vrhuncu forme".

Šišmiši  izazivaju poštovanje, i čine da poželiš da i sam zaigraš, deluju ohrabrujuće. Dokazuju da prepreke ne postoje, i da mogu da uživaju u onome čime se bave".

Shvatam da postojanje fudbalske ekipe slepih nije ništa neobično u zemlji gde se većina dece rodi sa fudbalskom loptom prikačenom za pupčanu vrpcu. U svim krajevima, u svakom gradu Argentine, deca pikaju loptu unaokolo. Zašto to ne bi radili i oni sa oštećenim vidom?

Zbog toga je ekipa i okupljena 1991. godine. Počeli su sa malo sredstava, ali sada, otkako su osvojili dva svetska prvenstva, imaju podršku dobro poznatih sponzora, i umerenu dozu slave. Svetsko prvenstvo u fudbalu za slepe dele Brazil (1998, 2000. i 2010. godine) i Argentina (2002. i 2006. godine). Na Paraolimpijskim igrama su osvojili srebrnu medalju u Atini i bronzanu u Pekingu. „Nedostaje nam zlato", kaže Demonte. „Spremni smo za Rio De Žaneiro 2016, tamo ćemo poneti sve što imamo", dodao je.

Upoznao sam Davida Peraltu, 30-godišnjaka. Igra za reprezentaciju od 2009. Čuo je kliktanje aparata kada sam počeo da slikam, i pitao je koji koristim. „Kakvu sliku želiš da dobiješ, Luise? Šta pokušavaš da zabeležiš?" Dejvid igra u napadu, i potiče iz Patagonije. Ima ženu koja nije slepa, i troje dece. Izgubio je vid u nesreći, kada je imao tri godine.

Reklame

„U malom selu u kojem sam živeo, postojala je vojna baza, i u poljima u blizini su izvodili vežbe na terenu. Bio sam tamo sa dva drugara, izvodili smo akrobacije na biciklama, kada smo našli neke granate i počeli da ih bacamo unaokolo. Eksplodirale su. Jedan od mojih drugara je poginuo, a drugi je ostao nepovređen".

Dejvidu je šrapnel oštetio levo oko, a desno je izgubio, nakon brojnih operacija. Kada se priseća tih događaja, izgleda kao da nema nikakvih loših sećanja. „To se jednostavno dogodilo, život mi je ovakav kakav je zbog toga što sam oslepeo, i nemam nikakvih zamerki". Igranje za nacionalni tim je njegova strast, a „veruj pre nego što ne veruješ" mu je geslo. Posle fotografisanja sam mu na odlasku rekao „vidimo se kasnije". Posramljen time što sam izgovorio, neuspešno sam promucao nebulozno objašenjenje, ali on mi je rekao, „Opusti se, tačno je to što si rekao. Videćemo se kasnije."

Da bi se kretao u svetu tame, moraš da poštuješ određene običaje. Svako mora da kaže  voi , što znači „krećem". Na međunarodnim takmičenjima je obavezno to izgovarati.  Voi ljudima govori da si im blizu. Kada si slepi fudbaler, ostala čula su nepogrešiva. Ništa ne može da ti promakne. Slepi fudbal zahteva mnogo energije, timskog rada i organizacije. Potrebna je dobra komunikacija, koncentracija i poverenje. Bez toga ne možeš ništa da uradiš.

Igrači primenjuju ove veštine u svakodnevnom životu, sa ženama, decom i porodicama. I srećni su. Uzmimo za primer Gustava Maidanu, koji ima 35 godina, i igra za reprezentaciju od sedamnaeste godine. Oženjen je i ima tri ćerke. Oslepeo je u devetoj godini, usled posledica od zaraze virusom koji doktori još nisu otkrili. Virus je bio toliko redak, da je to bio prvi slučaj u svetu. Virus ga je i paralizovao od struka nadole.

Reklame

„Molio sam boga da mi da šansu da ponovo hodam. Nije me bilo briga da li ću ikada ponovo progledati. Posle godina koje sam proveo vezan za krevet, konačno sam mogao da ustanem i napravim prve korake. Posle četiri godine oporavka, počeo sam da se družim sa drugim slepim osobama iz instituta u blizini moje kuće, i igrao sam fudbal sa njima. Tu su me izabrali da igram u nacionalnoj selekciji slepih".

Domingo Latela, predsednik argentinske Sportske federacije slepih (FADEC), koja organizuje razne sportske discipline, kao što su džudo, plivanje, trčanje i fudbal, takođe je slep. Kaže mi da je nadimak  Šišmiši  reprezentacija stekla kada je osvojila Svetsko prvenstvo 2002. godine u Riju de Žaneiru.

„U argentiskoj sportskoj džungli imamo Pume , to je naš ragbi tim, imamo  Lavice , u hokeju na travi, tako da je naš kapiten Silvio Vela smislio ime  Šišmiši . Istina, to nije lepa životinja, ali malo crnog humora nikada nije na odmet."

Silvio nikada ne skida osmeh sa lica. Ima 40 godina iskustva, a u reprezentaciji je od njenog osnivanja. Smatraju ga za najboljeg slepog fudbalera na svetu. On kaže: „Ne mogu da zamislim život bez sporta, on mi podiže samopoštovanje i unosi strast u život. Čak i da nisam slep, igrao bih fudbal. Ja sam rođen za ovo. Slepoj deci bih poručio da posvete život onome što vole. Nemojte da se zatvorite u kuću, nemojte da se samosažaljevate, svi smo rođeni da budemo dobri u nečemu i da u tome uspemo."

Reklame

Froilan Pandila, poznat i kao Koki, ima 33 godine, i oslepeo je usled nasleđene bolesti. Vid je počeo da mu se kvari kada je imao pet godina, i do 19-te je potpuno oslepeo.

„Igram fudbal otkad znam za sebe. Vezao bih kesu za loptu da bih mogao da čujem gde je", rekao je Padila.

Život mu se promenio kada ga je Demonte video kako igra fudbal u školi, u Buenos Airesu.

„Toliko posvećujem svoj život fudbalu, da mi je žena, koja je takođe slepa, rekla da će da se maskira u fudbalsku loptu da vidi da li ću tada da obratim pažnju na nju."

Posle nekoliko dana provedenih sa ekipom, upijajući njihovu strast za fudbalom, osetio sam da me konačno prihvataju kao člana porodice. Počeli su da prepoznaju moje pokrete, i pozdravili bi me pre nego što bih izgovorio ijednu reč. Mislim da mogu i da me namirišu. Da bih to iskusio i počeo da razumem kako je ne videti, trener Demonte mi je rekao da stavim povez na oči (povezi su obavezni za sve igrače) i da zaigram. Rekli su mi da su osnovni postulati fudbala za slepe poverenje i komunikacija. Igrači me ismevaju i izazivaju me. Uzvikuju uvrede i ne ostavljaju me na miru.

„Pusti da te igra ponese, ne plaši se, i pažljivo slušaj šta govorim", rekao je Demonte.

Duboko sam udahnuo i krenuo. Imam osećaj da će me neko u svakom trenutku šutnuti, iako shvatam da mogu da čujem kada mi igrači prilaze. Dok kontrolišem loptu, plašim se da ću udariti nešto ili nekoga dok driblam. U stanju sam da izgovorim  voi  samo dva, tri puta, pre nego što lopta nestane iz moje orbite. Lopta u sebi ima zvečku, tako da možeš da je lociraš uz pomoć zvuka, baš kao šišmiš.

Daju mi još jednu priliku, ali ovog puta me puštaju. Demonte viče: „Samo produži pravo, gol je blizu, ne trči, idi dva koraka nadesno, pažljivo, idi levo, priđi…"

Povikao sam  voi  hiljadu puta, i čuo sam kako viču „gol", pa sam šutnuo loptu najbolje što sam mogao… i ništa. Promašio sam gol u širokom luku. Ovo iskustvo me je potpuno iscrpelo.

Germanu Markezu, tehničkom treneru ekipe, iskustvo sa  Šišmišima  je otkrilo jedan sasvim novi svet. Sada zna da mnogo toga može da se učini i kada ne vidiš. „Kada radiš sa slepima, možeš da pomisliš da im je život prepun prepreka", kaže on. „Ali shvatio sam da uprkos tome što mi sva čula funkcionišu, vidim samo ono što je očigledno, i ponekad se zapitam, ko je više hendikepiran, mi ili oni, koji su se prilagodili i sebi organizovali život."