Istraživanje Nikozije, poslednje podeljene prestonice na svetu

Od pada Berlinskog zida, samo jedna svetska prestonica ostaje podeljena na dva dela. Četrdeset godina posle eskalacije etničkih netrpeljivosti i građanskog nasilja širom Kipra izazvanih pučem organizovanim u Atini, posle kojeg je pet dana kasnije usledila odmazda i invazija turske vojske, kiparska prestonica Nikozija i dalje je raskomadana fizičkim i mentalnim ožiljcima najdugotrajnijeg diplomatskog spora na zapadu.

U svom najtanjem delu „Zelena linija", tampon zona pod kontrolom Ujedinjenih nacija koja krivuda kroz Nikoziju, razdvaja Tursku republiku Severni Kipar koju ne priznaje nijedna država, osim Turske i Republiku Kipar. Jedva je malo šira od bedema starog grada, dovoljno blizu da bi tursko-kiparska omladina mogla da viri kroz ogradu i bodljikavu žicu, i zasipa kamenjem povremene povorke kiparske ekstremne desnice. U svom najširem delu, na zapadnom obodu grada, progutala je napušteni aerodrom.

U većem delu, tampon zona liči na igricu Call of Duty. Postapokaliptični otpadak napuštenih, urušenih, izrešetanih zgrada, načičkanih osmatračnicama UN i betonskim bunkerima okruženih buradima za naftu i vrećama sa peskom. Smoreni vojnici sa plavim beretkama motre na grčke Kiprane koji motre na tuske Kiprane, a svi bezvoljno motre na nametljive turiste sa foto aparatima. Ovo je grad sa lošim feng-šuijem, mesto puno ćorsokaka i nesklada, brak koji su upropastili roditelji koji su se mešali i u kome nijedna strana nije sklona da prizna krivicu za razdraženu svađu koja je skliznula u opšti krvavi rat.

Dok je podela Berlina organizovana preko noći i bilo ju je relativno jednostavno izvesti, podela Nikozije – čiji su se koreni razvijali polako i organski još od sticanja nezavisnosti od Britanije 1960-te – mnogo je ušančenija, zapetljanija i kompleksnija stvar za rasplesti. Dok grčki Kiprani – nacionalisti pozivaju na enosis (ujedinjenje), sa majkom Grčkom koja kombinuje zasede britanskim trupama sa sporadičnim nasiljem nad tursko-kiparskom manjinom, ovi drugi su počeli da govore o taksim („podela"), i povukli su se u zabarikadirane enklave širom grada. I zaista, „zelena linija" je dobila ime po voštanoj bojici kojom je glavnokomandujući britanskih mirovnih snaga 1963-će iscrtao liniju razdvajanja u gradu, posle potpisanog primirja.

Širom seoskih oblasti, sela sa mešanim stanovništvom i relativno harmonična koegzistencija su običajeni, ali metež iz 1974. je od pukotina napravio ponore, dok su ljudi autobusima napuštali svoje domove, u paničnom, masovnom internom raseljavanju, i usledila je definitivna separacija stanovništva.

Kipar se od tada decenijama krčka u međusobnoj sumnjičavosti, uz poneku retku ponuđenu maslinovu graničicu. Ostrvo je nabliže ponovnom ujedinjenju bilo 2004, nedelju dana pre nego što je Kipar primljen u EU, kada se o nacrtu sporazuma koji je sastavio generalni sekretar UN Kofi Anan glasalo na referendumima, na obe strane. „Ananov plan" je prihvatilo 65 procenata turskog kiparskog stanovništva, ali ga je odbacilo 76 procenata grčkih Kiprana.

Od tada je na snazi zamrznuta pat pozicija i nade je sve manje, ali razgovori su ranije ove godine ipak nastavljeni, inicirani nedavnim otkrićem velikih rezervi gasa i nafte u vodama u blizini Kipra i potencijalnim približavanjem ekonomskih interesa. Daleko najjeftiniji način za iznošenje tečnog fosilnog goriva na tržište je preko cevovoda do turske obale. Uzevši u obzir da SAD traže načine za raznovrsnije oblike pribavljanja energenata i manju zavisnost od Rusije, stručnjaci misle da će Vašington konačno izvršiti pritisak na Tursku, ključnog saveznika NATO-a na Bliskom istoku, i kojem se zbog te činjenice do sada udovoljavalo. Umesto toga, Ankara je poslala razarač u „ekskluzivnu ekonomsku zonu" Kipra, i primenjuje ratobornu retoriku, spalivši još jedan most do mira.

Parčanje zajedničke istorije ovog ostrva ne samo da je stvorilo ove ogorčene i naizgled nesavladive prepreke za reintegraciju – svako političko rešenje i proces tranzicione pravde moraju da dovedu do okončanja trauma rata, naročito po pitanju nestalih osoba, kao i pitanje turske demilitarizacije, i neverovatno složenog pitanja povratka imovine – već i asimetričnost razvoja sa obe strane granice.

Ako baš i nije nalik onome iz filma Good Bye, Lenin!, gde se nasuprot „koka-koli" nalaze kiseli krastavčići, kontrast između dve strane stare Nikozije je očigledan. Iako ima delova u kojima preovlađuje sivilo, južna Nikozija, okupana svetlošću neona, ima sve prednosti modernog grada, njen deo pešačke zone je komercijalizovan kao u bilo kom gradu na svetu, sa „Starbaksima" i „MekDonaldsima". Ako prošetate dvadesetak metara dalje, kroz prelaz u ulici Lidraz, naći ćete se u kopijama firmirane robe koje na jugu ima na gomile, i osećaćete se kao na nekoj rasklimatanoj, sirotinjskoj pijaci na Bliskom istoku.

Kada je granica posle 29 godina ponovo otvorena 2003-će, kod Ledra Palas Hotela, nekada raskošne šestosprasnice od peščara, na puškomet od starog grada, koja je sada izbušena projektilima i služi kao kasarna za trupe UN, oni koji se sećaju zajedničkog života imali su osećaj kao na masovnom prijavljivanju za Friends Reunited.

Sedamdesetogodišnji Ahmet, jedan u neprekidnom nizu turskih Kiprana koji svakodnevno prelaze u druge deo da bi osetili šmek zapada i njegov konzumerizam, kaže mi da mu je jedina želja da, uprkos tome što je kada se posle trideset godina vratio u svoje selo video da je grob njegovog oca sada na dnu novog veštačkog jezera,turska vojska ode, „da bi mi Kipirani mogli sami da rešimo svoje probleme".

Svejedno, prilazak kontrolnom punktu kod Ledra Palasa sa juga je podsetnik za to koliko je trauma podele usađena u svakodnevni život u Nikoziji, jer se prolazi pored dva ogromna plasitificirana postera sa licima rođaka koji su brutalno ubijeni u tampon zoni u avgustu 1996-te. Tasosa Isaka su nasmrt pretukli turski fašisti, kada se upleo u bodljikavu žicu na kraju protesta motociklista protiv deobe, dok je Solomos Solomou ubijen tri dana kasnije, na komemoraciji, dok je pokušavao da se uspne uz jarbol i skine tursku zastavu. Obrativši pažnju na bezbednosne kamere, pitao sam da li mogu da fotografišem „portrete", a granični policajac mi je odgovorio – ne razumevši me, ali rešen da ja njega dobro razumem – „To nisu portreti, to su stvarni ljudi".

Mnogi Grci sa Kipra odbijaju da pređu granicu, ogorčeni zbog toga što moraju da pokazuju pasoše okupatorskim snagama da bi mogli slobodno da se kreću po ostrvu i posete svoje stare domove, i preziru svoje sunarodnike koji svrate na drugu stranu da bi se kockali u kasinima na severu (Mavros, tridesetsedmogodišnji recepcioner hotela, nikada nije bio preko, uprkos tome što radi na pet minuta šetnje od prelaza u ulici Lidas, odbijajući da prizna postojanje druge strane, baš kao što na mapama turističkog saveza Kipra nema naziva ulica u osenčenoj oblasti obeležnoj samo kao „Oblast pod turskom okupacijom od 1974-te).

U međuvremenu, prelaz iz suprotnog pravca, pored zastava matične države i nepriznatog deteta, pored panoa na kojem na engleskom piše „Turska Republika Severni Kipar ZAUVEK", je putovanje na koje mnogi stanovnici severa ne mogu da krenu, jer doseljenici iz Turske, koji stalno pristužu, ne dobijaju lične karte Kipra i s toga im je ulazak u južni deo nije dozvoljen.

Javne zgrade na severu, kao što su džamije, banke iškole, na kojima se ne vijore zastave Turske i TRNC su retke. Pošto se bliži godišnjica objave TRNC u novembru, grad je preplavljen zastavama, i svaka od njih predstavlja oznaku pripadnosti, svaka je podsetnik različitosti.

Pripadnici ELAM-a, ultradesničarske sestrinske partije „Zlatne zore", organizovali su protestni marš, mašu grčkim plavo-belim zastavama, dok se smenjuju anti-turske i pro-grčke pesme, u kojima su glavni junaci slavni preci, krv i smrt. Uveče je na redu AKEL, opoziciona komunistička partija, koja je održala miting, podižući samo kiparske i partijske zastave. Dok se njihov generalni sekretar obraća skupu od nekih 500 ljudi, ispred transparenta sa natpisom „Recimo 'ne' lažnoj državi", mladi aktivisti prate govor na svojim telefonima i skandiraju, u unapred određenim intervalima, uključujući i parole na turskom: „Turci Kipra nisu naši neprijatelji, oni su naša braća".

Najveća zastava od svih, veličine osam fudbalskih terena", uklesana je u južnu padinu Pentadatkila. Podjednako ponosita i provokativna, u isto vreme ujedinjujući i otuđujući ljude, vidljiva je sa bilo koje visine u starom gradu, zajedno sa ogromnim natpisom „Koliko je samo ponosan onaj koji može da kaže 'Ja sam Turčin'".

Ali uprkos sveprisutnim znacima segregacije, i buke i besa političkog ćorsokaka, želja za pomirenjem i dalje može da se čuje u razgovorima koji se vode dok mujezin poziva na molitvu, u kafeima oslikanim antifašističkim muralima, koji se nalaze u blizini kontrolnog punkta u ulici Lidras; na forumima kao što je Kiparski akademski dijalog i Kipranska zagonetka, koji se opiru bezizlaznom načinu razmišljanja „mi/oni" i raskrinkavaju jeftine demagoške lake poene; tu je i organizacija koja uliva najviše optimizma, Dom saradnje, od 2011. baza zajednice nevladinih organizacija koje rade na izgradnji „empatije i kritičkog načina razmišljanja" na obe strane.

Dom je nastao od Udruženja za istorijski dijalog i istraživanja, grupe nekada putujućih nastavnika koji su se sastajali u restoranima da bi diskutovali kako da na delikatan način predaju burnu istoriju Kipra, što je mali ali ipak ključni deo napora koji ovi ljudi moraju da ulože da bi došli do pomirenja.

Smeštena preko puta Ledra Palasa, neskladno očuvana među ruševinama tampon zone, neutralna lokacija Doma saradnje je važna i zbog simboličnosti, i zbog praktičnosti, jer tako svima na ostrvu omogućava, bez obzira na političke i emotivne prepreke, da dođu i sarađuju u neformalnom kontekstu: u kafiću, učionicama, čak i u eksperimentalnom pozorištu. Usred opštih sukoba i trauma, ovaj bazični pokušaj da se prevaziđu nepoverenje i zloba, da se sruše psihološke barijere i da se ide dalje dira u srce.

A ipak, teret istorije se ovde oseća u vazduhu. Za mnoge, „oni drugi" će uvek biti demoni, „varvari" odgovorni za sve. Njihovi ožiljci su isuviše duboki, njihov animozitet suviše organski. Ako je, kao što je Čerčil rekao, Rusija „zagonetka umotana u enigmu, okružena misterijom", onda je, zahvaljujući lavirintu političke i etno-nacionalne zamršenosti, i usled svog neproporcijalnog geostrateškog značaja, Kipar sve to, zapakovan u rebus i zakopan u nejasnoću.

Ako zagonetka bude rešena, drevna ljuštura Nikozije bi mogla da bude biser Mediterana, utvrđeni grad rame uz rame sa Valetom, Dubrovnikom, Rodosom, ili gradovima na Ibici. Umesto toga ona stoji tu, blago napuštena, kao upropašćen, fascinantan, šarmantan, jeziv simbol podele, turistički kuriozitet dva polu-grada koji stoje naslonjeni jedan na drugi, dok preko svojih ramena pogledavaju pohabane zastave nacija na vrhovima uništenih zgrada, a iza njih, na najdublje nebo koje je gotovo uvek plavo.