Moja neprestana borba da prihvatim sopstvenu težinu

Imala sam oko devet godina, ležala sam u krevetu zatvorenih očiju. Sećam se da sam brojala do 30, ponavljajući u sebi "Molim te, Bože, kada otvorim oči, načini me mršavom". Na kraju tih 30 sekundi, otvorila sam oči i pogledala svoje golo telo. Bog ga je ostavio kakvo jeste.

Pokušala sam ponovo, misleći da mu možda treba još malo vremena. Zatvorila sam oči, i u drugom pokušaja, brojala sam po "Misisipi" sekundama. Kada to nije uspelo, usudila sam se i treći put da probam da smršam. U tom poslednjem pokušaju, ne samo da sam koristila Misisipi sekunde, već sam čak i spelovala Misisipi. "Jedan Misisipi, M-I-S-I-S-I-P-I. Dva Misisipija, M-I-S-I-S-I-P-I…" I dalje ništa.

Bog je imao tri mogućnosti da mi magično transformiše telo u zgodno, ali nije mrdnuo kurcem. Šta ima, bradati? Možeš da razdvojiš Crveno more i napraviš brod dovoljno veliki na kojem će stati po dve životinje svake vrste, a ne možeš da skineš par kilograma sa tela devetogodišnje devojčice? Počinjala sam da razumem ateizam.

Kada sam bila u tom uzrastu, bila sam opsednuta svojom kilažom. Nisam čak ni bila debela, ali sam se već susrela sa strahom da ću imati višak kilograma. Kao i mnoge osobe sa poremećajem u ishrani, bila sam mnogo dobra u tome da to sakrijem. Nakon što bih pojela parče hleba, odmah bi preskakala vijaču kako bih spalila kalorije. Umesto ručka u školi, ja sam lizala lizalice – šta je uopšte zdravije od stvrdnutog šećera?

Jednog dana, požalila sam se doktoru na stomačne bolove i saznala sam da imam ozbiljan zatvor. Pokazao mi je rendgenski snimak mog stomaka i dok je crtao krugove prstima, rekao je: "Vidiš to? To je tvoj izmet". Nisam videla o čemu je pričao, ali mislim da je ćale znao. Od tog trenutka, on i mama su postali prilično strogi oko mog režima ishrane. Posle par nedelja, počela sam manje da brinem o svom telu i ponovo sam se osećala dobro.

Pa, onoliko dobro koliko može da se oseća jedna devojčica u razvoju. Nažalost, mržnja prema sopstvenom telu je sasvim normalan put za sve žene. To je proces poput dobijanja prve menstruacije i otkrivanja masturbacije pod tušem. Prošla sam kroz prvu fazu, koja je obično i najdrastičnija, već kao klinka. Dok sam došla do srednje škole, moj strah se ostvario. Tada sam zapravo imala višak kilograma, ali ovog puta me je bilo baš briga.

Nikada nisam bila sigurna šta je uslovilo moju gojaznost, ali sam bila sigurna da je razlog nekako vezan za menstruaciju koju nisam više imala. Kasnije sam saznala da imam sindrom policističnih jajnika (PCOS), hormonski poremećaj koji imaju milioni žena. Uzrok nije poznat, ali naginje ka genetskom poremećaju.

Žene koje žive sa njim imaju ciste na jajnicima i nedostatak regularnih ciklusa. Takođe, vrlo često dovodi do steriliteta, što je, imajuću u vidu moje godine i godišnji prihod, samo bonus. Ipak, najvidljiviji efekat PCOS-a jeste to što lako dobiju kilograme, a teško ih gube. Kada sam prestala da imam menstruaciju, bukvalno sam se nadula kao balon.

U srednjoj školi, bila sam na neki način sumanuta. Bila sam tinejdžerka koja je sigurna u sopstvenu heteroseksualnost, pa sam uvek mislila na momke. Dečko je bio jedino što sam želela, ali nekako sam sebe ubedila da je za mene jedini način da dođem do njega tako što ću raditi na svojoj ličnosti. Bilo me je baš briga za izgled i trudila sam se da budem onakva kao i moj željeni dečko: sa velikim smislom za humor i opštom inteligencijom (poznavanje filmova Vesa Andersona i muzike Devendre Banharta).

E sad, možda će za vas to biti iznenađenje, ali nisam bila u pravu. Momci se baš i nisu ložili na debeljucu iz razreda koja je citirala Rushmore. Možda sam potpuni narcis, ali umesto da se osećam kako nisam dovoljno dobra, smatrala sam da svi oko mene nisu dovoljno dobri za mene, što je rezultiralo time da sam bila izuzetno izbirljiva kada sam birala dečka. (To je poznato kao mehanizam odbrane, mada mislim da sam ja jednostavno znala šta želim, a šta ne.)

Sa godinama, bivala sam sve samouverenija ličnost i zadovoljna izgledom. Nažalost, to je za žene sa viškom kilograma, kao da ste dobili na lotou. Imala sam, a i i dalje imam trenutke kada mrzim sve vezano za moje glupo debelo lice i odvratni mlohavi stomak. Ipak, shvatila sam da svaka žena prolazi kroz tu fazu, nezavisno od njene debljine, odnosno mršavosti.

Najteža sam bila tokom dana na koledžu. Imala sam 80 kilograma i bila jedva više od metar i po, što je izgledalo užasno. U to vreme, bolelo me je uvo. Znala sam da je trebalo da me to nekako tangira (barem prema mojoj mami i društvu oko mene), ali jednostavno nije. Kada sam se gledala u ogledalu, i dalje nisam videla ružnu osobu. Na kraju sam smršala malo pošto više nisam mogla da jedem u univerzitetskoj kafeteriji, ali sam i dalje bila debela.

Nakon mnogo godina u kojima sam bila pod pritiskom svih da smršam, a nikako nisam uspevala u toj nameri, došla sam do zaključka da je život mnogo bolji kada ne moram neprekidno da brojim kalorije i da se osećam loše što sam pojela parče hleba u restoranu. Stalno sam čula taj glas koji mi govori da treba da smršam petnaestak kilograma. Stalno me je pratio, ali sam kao i šizofreni matematički genije Džon Neš, naučila sebe da ne dozvolim tim glasovima da me obuzmu.

Mislite da ja ne znam da bi me sa 15 kilograma manje seksualno zlostavljalo dvaput više stranaca u kafiću? Mislite da mi je izašlo iz uma to da bih sa 15 kilograma manje mogla da napravim savršenu zvezdu? Naravno da nije, ali i dalje to nije dovoljno da me natera da smršam. Iskreno, osećam se dobro ovako, relativno zdravo i šetnja mi je glavno oblik vežbanja. Koliko god volim da tvitujem o tome kako me seksualno uzbuđuje pica, realno se prilično pridržavam dijete otkad se smatram odraslom osobom. Ne stroge, ali zdrave dijete. Znam da to ne znači mnogo, ali recimo da uvek imam pahuljice u kući, a i znam šta su kia semenke.

Neću da lažem i tvrdim da bih mrzela da sam mršava. To je sranje. Ono što želim da kažem je da jednostavno ne mrzim to što sam gojazna. Sredovečni čovek koji često dodiruje moju vaginu metalnim objektima (poznatiji kao ginekolog), rekao mi je da bi jedino gubitak kilograma možda mogao da izleči moj sindrom policističnih jajnika. To mi je jedina motivacija u borbi sa kilažom, ali nisam u žurbi. Prilično je čudan osećaj da znate da nešto nije u redu sa vama, ali da ne mrzite sebe zbog toga.

Neki od vas će verovatno pomisliti da ne bi trebalo da promovišem moje pozitivno mišljenje o sebi, jer mislite da sam ružna. Možda ćete pokušati da sakrijete vaš prezir prema debelim ženama time što ćete pričati o nekom zdravom sranju, ali ne zaboravite da ćemo svi umreti jednog dana. I to je u redu. Za svakih deset ljudi koji misle da sam užasna, tu je onih deset koji bi me jebali, nezavisno od mojih strija na sisama i celulita na butinama. I dokle god mogu da se setim te činjenice, osećaću se prilično okej.