FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

​Užasno se plašim povraćanja

Emetofobija nije samo strah od sopstvenog povraćanja, već i strah da će se to dogoditi nekome drugom.

Ako nekoj prosečnoj osobi kažete za svoju fobiju, sva je prilika da će vam na nos natrljati iracionalni faktor straha i suočavati vas sa njim kada god joj se ukaže prilika. Ja sam se smejao sredovečnim ljudima koji odlepe kada vide klovna, i smejao sam se kada sam gledao onaj video snimak sa tipom koji se plaši breskvi. Čak sam i gledao kako tipu koji se plaši sira trpaju istopljeni kamamber u nos.

Reklame

Možda zbog tih stvari nikome nisam ispričao za svoju fobiju od povraćanja. Da jesam, verovatno bih ljude koje poznajem pretvorio u tirane zaluđene povraćanjem, koji bi dali sve od sebe da zakačim neki stomačni virus ili još gore, da moju uvrnutost po nekom pitanju učine još uvrnutijom.

Ponekad mi emetofobija izgleda kao razorna bolest. Fobije zaista imaju potencijal da ti unište život, naročito ako si ophrvan strahom koji je toliko univerzalan kao što je agorafobija. Jedna od glavnih stvari kod straha od povraćanja je ta što se ne plašiš samo toga da će da ti bude muka i da ćeš da povraćaš, već i od toga da bi neko drugi mogao da povraća. Emetofobija nije samo strah od toga da ćeš ti vratiti doručak, već je u pitanju i trajna nesigurnost da bi to moglo da se dogodi nekome drugom.

Počeo sam da imam problema sa povraćanjem kada sam imao sedam godina, što dokazuje verovanje da svaka fobija ima svoje poreklo, ili trenutak kada se javi, za razliku od verovanja da su fobije urođene. Bio sam kod kuće, skakao sam po kauču sa svojom sestrom, kada sam glasno podrignuo, otrčao u kuhinju i izbljuvao se, gađajući kantu za đubre i promašivši je za nekoliko santimetara. Moj tata je nešto kuvao, malo se kikotao i rekao: „O bože". Odveo me je gore kod mame, i ona me je tešila dok sam se još tri puta ispovraćao. Sutradan sam se zagrcnuo kada sam pokušao da pojedem tost, ali sam uspeo da se suzdržim. Onda mi je bilo bolje.

Reklame

Nedeljama nakon što sam ozdravio, ta bolest me je i dalje opsedala. Bio sam neobjašnjivo zastrašen povraćanjem, ili bilo čime što me je podsećalo na to. Mnogo više od prosečne dece. Izgleda da je bilo dovoljno da povraćam samo četiri puta da razvijem prkos i strah zbog kojih sam nekako uspeo da više nikada ponovo ne povratim. Sada imam 21 godinu.

Za razliku od nekih drugih telesnih olakšavanja, povraćanje je kompulzivno, i to je ono što me užasava, nedostatak kontrole. U većini slučajeva, možeš da se suzdržiš da se ne ukenjaš u gaće. Povraćanje je nezaustavljivo i neočekivano, i izaziva gađenje i frustraciju drugih ljudi, prijatelja ili članova porodice, koji mogu da izazovu osećaj srama i krivice uporediv sa onim noćnim morama da stojiš nag ispred celog odeljenja.

Samo zato što nisam povraćao tokom cele prve decenije dvehiljaditih godina, to ne znači da se nisam svakodnevno užasavao mogućnosti da se to dogodi.

Da budem iskren, strah od povraćanja mi je sjebao život na više načina. Samo zato što nisam povraćao tokom cele prve decenije dvehiljaditih godina, to ne znači da se nisam svakodnevno užasavao mogućnosti da se to dogodi. Bilo je školskih izleta koje sam izbegavao samo zbog toga što postoji šansa da vidim kako je nekome muka od vožnje. Koliko samo ispadaš jadan i uvrnut kada kažeš svojima da ti, mlad momak, „nisi u fazonu da voziš motore na četiri točka, da ploviš kanuom ili da planinariš", ili šta god da se dešavalo na tim izletima.

Reklame

Škola je bila pakao po pitanju povraćanja. Deca ne kažu uvek da im je muka, tako da sam svakih par meseci morao da trpim štrcanje kao iz kabla. Ili to, ili bih morao da gledam nekoga kome je očigledno muka kako spušta olovku na klupu, duboko diše i podiže ruku, ne uspevajući da privuče pažnju nastavnika u svojoj mučnoj agoniji. Ako bi i privukao pažnju nastavnika, ovaj bi mu samo rekao da „posedi malo ispred otvorenog prozora". Dete ne bi ni stiglo do prozora, a već bi bilo kasno. A onda bi došlo do lančane reakcije i smrada koji se zadržava u hodniku.

Emetofobija ide ruku pod ruku sa klaustrofobijom i agorafobijom, jer te kod nje nije samo strah od povraćanja, već i od bacila i mesta sa kojih se ne može pobeći u slučaju da moraš da povraćaš, ili da pobegneš od nekoga ko povraća. Tobogani ne dolaze u obzir. Morska hrana ti se svodi na prženu ribu i pomfrit, toliki je strah od toga da u svoje telo uneseš nešto „opasno" od čega bi moglo da ti pozli. Budeš neverovatno anksiozan i imaš panične napade, a kada ti je imalo muka, završiš u fetalnom položaju, treseš se dok ti se članci grče.

Emetofobija je opsesivna fobija koju definišu sujeverje, obrasci ponašanja i izbegavanja. Oni koji pate od nje često izbegavaju da se upuste u bilo šta što su nekada povezali sa povraćanjem. Kada sam bio na drugoj godini, moj drug je povratio u kabinetu, dok je pokušavao da stigne do toaleta. Ja sam bio siguran da je povraćao zbog mleka koje su nam tog jutra dali, i više ga nikada nisam ni pipnuo. Skakanje preko barice povraćke sa džemperom preko nosa je bilo prvo od mnogih. Životom će mi upravljati obrasci izbegavanja.

Reklame

Na kraju svog školovanja sam konačno na netu potražio objašnjenja za svoj strah od povraćanja, i shvatio sam da sam donekle emetofobičan. Sećam se da mi je negde u to vreme mama pričala da je moja tetka, koja je tada bila na hemoterapiji, „uzrujana, zato što mrzi povraćanje". Ona je i dalje jedina osoba koju poznajem koja isto pati od toga. Ima nekoliko poznatih ličnosti koje su javno priznale da su emetofobične – Čarli Bruker je najupadliviji primer. Poznato je i da Džoan Baez i Kameron Dijaz pate od toga, a izgleda da je od toga patio i Džejms Din.

Često uočavam dve stvari koje ljudi koji nemaju tu fobiju govore onima koji je imaju: prva je, „Pa, niko ne voli da povraća". Pogledaj: 2 devojke, 1 šolja. A druga je, „Nećeš umreti od povraćanja". Pogledaj: Džon Bonam i Džimi Hendriks.

Kada pokušavam da razgovaram sa ljudima o svojoj fobiji, reakcija je obično ili: „Pa, niko ne voli da povraća". Pogledaj: dve devojke, jedna šolja. A druga je: „Nećeš umreti od povraćanja". Pogledaj: Džon Bonam i Džimi Hendriks.

Kod emetofobije postoji određena zloslutnost koja ne postoji kod straha od breskvi, na primer. Mučnina pojačava predstavu da si ti samo svoje telo, koje može da otkaže u bilo kom trenutku. To je iracionalno nepoverenje u sopstveno telo i, na kraju krajeva, strah od gubitka kontrole.

Fobije, kao i većina anksioznih poremećaja, ne mogu kao takve da budu „izlečene" čarobnim štapićem, ali mogu da budu zauzdane i postanu podnošljive putem terapija kao što je kognitivno-bihevioralna terapija, a često i uz pomoć lekova. Obično se preporučuju anksiolitici, na osnovu toga što su emetofobi skloni poremećajima kao što su agorafobija, opsesivno kompulsivni poremećaji i depresija, i zbog našeg dubioznog stava po pitanju propratnih pojava, antiemetici su određeni pre toga.

Reklame

Oni mogu da budu jednostavno antihistaminici. Postoje stvari koje mogu da se učine da bi se poboljšao život, i da bi se srušile prepreke, prestalo sa opsesivnim ponašanjem i taktikama izbegavanja, koji bi mogli da vam onemoguće zaposlenje ili zasnivanje porodice. Kao hipnoterapija, na primer. Meni lično, jedan događaj je promenio pogled na stvar. Tokom svojih tinejdžerskih godina, već sam bio toliko iskusan sa bacilima (prao sam ruke 25 puta dnevno, pritiskao zvonce u autobusu sa rukavom prevučenim preko šake, laktom puštao vodu u toaletu, i tako dalje), da ne samo da sam uspeo da mi nikada ne bude muka, već se uopšte nisam razboljevao. Tokom tih godina, odlepio bih kada bih osetio da me grebe grlo. Potpuno sam zaboravio kakav je to osećaj kada ti je muka.

A onda sam jednog dana, kada sam imao 15 godina, imao prvi osećaj mučnine posle više godina. Smesta sam prepoznao znake upozorenja: zarumeneo sam se, imao žestoke bolove u stomaku i usta su mi bila suva. Ali nekako sam podrigivanjem uspeo da predupredim povraćanje. Od tada je bilo više takvih trenutaka, i to je sjajno, jer su mi dokazali da osećaj mučnine ne dovodi uvek do povraćanja. A čak i kada dovede, to je moguće preživeti.

Svestan sam da ovo zvuči čudno ljudima koji nisu iskusili ovu fobiju, ali takva vrsta konfrontacije za mene je najbolji način da se uhvatim u koštac sa strahom koji je okinula jedna užasna epizoda. Ako neko određeno iskustvo može da izazove iracionalni strah od nečega, logično je i da neko dobro iskustvo, ili neko tokom kojeg je efekat katastrofe daleko manji, može da dovede do prestanka tog straha. Terapija izlaganja se sprovodi na drugačije načine, u zavisnosti od stepena poremećaja, da bi svaki korak u terapiji bio u saglasju za kapacitetom osobe za taj tretman. Obuka opuštanja i prirode napada anksioznosti takođe se pruža pacijentima, da bi počeli da shvataju da povraćanje nije povezano sa smrtnošću.

Ovih dana, ja imam sreće što imam prijatelje koji povraćaju veoma često i veoma nonšalantno. Imam jednog koji povraća po trotoaru dok ide na posao. Utešno je gledati ih kako se prema tome odnose na racionalan način, kao da jednostavno izbacuju nešto iz svog sistema. Pre par nedelja sam spavao na kauču kod jednog svog prijatelja, i pored njega video kofu punu povraćke. „Izvini zbog toga", rekao je on, pre nego što je odneo u kuhinju, ispraznio i oprao. Stavio je pored mene, u slučaju da mi zatreba tokom noći, i ostavio me tako. I zaista mi je bila potrebna: ne da bih povraćao u nju, već da me podseća na to koliko mnogo sam se promenio.

Imam sreće što sam na vreme shvatio da te fobija obuzima psihički, a ne fizički, i da su ta pitanja rešiva. Statistike terapija su redovno dobre, i vi zaslužujete da budete upućeni u to. Ne osećajte se obeleženo zbog dušebrižnika i obratite se lekaru opšte prakse. Isuviše ljudi pobrka svoju bolest sa svojim duševnim sklopom, naročito kada je u pitanju fobija od nečega kao što je povraćanje, koje se gadi većini ljudi. Možda ne želite svojim drugarima da kažete da imate fobiju, ali lekaru obavezno recite. Niko ne zaslužuje život bez dimljenog lososa.