Izgubljeni snimci 3

Režija: Jules Jordan

Ocena: 9

JulesJordan.com

Roni Džejms Dio, pokojni hevi metal pevač koji je zamenio Ozija Ozborna u bendu Blek Sabat od 1980. do 1982. godine, bio je sićušan čovek sa sićušnim smislom za humor. Rođen je usred Drugog svetskog rata i odrastao je na operi, tako da unekoliko možemo da razumemo zašto je u mladosti retko imao priliku da se smeje. Ali kada sam pošao da ga intervjuišem 2000. godine, ponadao sam se da je i sam shvatio da je činjenica da je visok svega metar i 60, kao i da peva kao žena, a da ga to nije sprečilo da proda preko 47 miliona ploča, urnebesno smešna. Evo kako sam naučio da je nada besmislena štaka za budale.

Vremena su bila drugačija u proleće 2000. godine. Bilo je to doba nevinosti, pre nego što je Džordž Buš stariji uništio čovečanstvo, i pre nego što je čovek mogao da gleda pornografiju na telefonu u toaletu aviona da bi smirio živce. Doba pre nego što su automobili mogli da lete, pre nego što su novorođenčad po rođenju dobijala svoj bar kod. Svi su se šetali goli. Ljudi svih svetonazora, rasa i seksualne orijentacije bludničili su na radnom mestu. I svi, baš svi su se drogirali.

Ta 2000. je bila i godina kada sam prešao Misisipi i preselio se u gradić u Kaliforniji po imenu Holivud. Došao sam da bih pomogao nekim prijateljima da snime MTV dokumentarac o društvenim normama, sa privremenim nazivom Džekes. Još nije bilo odlučeno kakav će emisija imati format, pa su producenti Džef Termejn, Spajk Džons i Džoni Noksvil pomislili da bih ja mogao da razbijem uniformnost njihovih štosova sa kolicima u supermarketu i povraćanjem, kratkim, mučnim intervjuima sa poznatim ličnostima. Moja prva žrtva je bio Dio, ili „Rodni" kako sam ga, ne tako pogrešno, zvao tokom celog našeg kratkog susreta, koji je kulminirao u obračunu pesnicama.

Dok sam čekao Rodnija u čekaonici Kuće bluza, punoj hevi metal novinara, par dugokosih tipova me je posavetovalo koje teme da ne potežem pred njim: Ozi, Diova visina, i to što zvuči kao devojčica. Pažljivo sam ih slušao, hvatao beleške i bacio pripremljena pitanja u đubre, odlučivši da će ove zabranjene teme biti jedino što ću ga pitati.

„Zdravo, Rodni", rekao sam, predstavljajući mu se u bekstejdžu.

„Zovem se Roni", odgovorio je.

Pitao sam Rodnija kako je to raditi sa Ozijem Ozbornom. Zapenio je i odgovorio da nikada nije radio sa Ozijem. On je zamenio Ozija. Onda sam Rodnija pitao kako to da na omotima ploča izgleda tako visoko, kada je u stvarnom životu „pravi kepec, Rodni". Ovo ga je zateklo, i njegova reakcija je bila da li želim da me prebije.

Zacerekao sam mu se u lice, uhvatio ga za minijaturne bicepse i obavestio ga da „nikog ti nećeš prebiti, malecni drkadžijo."

Skočio je na noge i buljio u mene, dok sam ja ostao da sedim. Otvoreno mi je rekao da će da me sjebe.

Prostorija je bila prilično prazna. Tu smo bili Rodni i ja, dok su Spajk i Rik Kosik snimali. Ustao sam. Celih pola metra viši od njega, rekao sam mu da sedne pre nego što ga gurnem. Urlikom je pozvao obezbeđenje. Lavina neandertalaca u crnim jaknama nahrupila je u prostoriju i razdvojila nas. Diov publicista je od našeg skriptera oteo dozvolu za snimanje i pocepao je. Obezbeđenje je navalilo na Kosika i uništilo mu traku. Odgurao sam Spajka u prazan hodnik i uzeo njegovu traku, na kojoj je srećom bio snimljen i audio. Pobegao sam na protivpožarni izlaz, a on je šmugnuo na druga vrata.

Samo što sam bio na sigurnom, naleteo sam na dva metalca koji su mi davali savete za intervju. Oni su bili sledeći u nizu za razgovor sa Rodnijem. Nasmešio sam im se i pitao ih: „I? Kakav sam bio?". Bili su bleđi od svog uobičajenog bledila. Nisu rekli ništa. Ja sam otrčao kući.

Proteklih 14 godina, ta traka nikada nije ugledala svetlost dana. Usled brojnih preseljenja kancelarija, niko nije znao šta se sa njom dogodilo. Sve do nedavno. Prošle nedelje mi je stigla pošiljka od Termejna. Sadržala je originalnu master traku sa Diovim intervjuom. I dalje nisam siguran šta da radim s njom. Nije lepo srati po pokojnicima.