​Kako imati gej seks kada nisi gej

U novoj knjizi Nisu gej: seks između strejt belih muškaraca, Džejn Vord istražuje „ne homo" kulturu i opisuje mnoge načine na koji beli strejt muškarci istražuju, objašnjavaju i pravdaju svoje seksualno ponašanje sa drugim muškarcima. Dokazi koje je prikupila su toliko vidljivi i njeni zaključci su toliko iznenađujući, da je čitanje knjige Nisu gej kao gledanje magične zagonetke: sve kockice koje ranije nisi uočio se odjednom sklope i uvidiš koliko su neki strejt muškarci privlačni drugim muškarcima.

U svakom poglavlju, ona istražuje različite mehanizme za razumevanje seksa između strejt belih muškaraca u našoj kulturi: rituale u studentskim domovima ili u vojnim kasarnama, drkanje u krug „nestašnih" dečaka u letnjim kampovima, ili „situacionističku homoseksualnost" mornara daleko na moru, na primer. Vord tvrdi da je ženama dozvoljeno (a sve više se to od njih i očekuje) da budu seksualno fluidnije i „otvorenije", dok je u poslednje vreme bilo mnogo diskusija o pretpostavljenoj seksualnoj fluidnosti (i licemerstvu) tamnoputijih muškaraca. Ali strejt belci se u našoj normativnoj seksualnoj kulturi smatraju za uzor, jedne jedine rigidne orijentacije, neskloni i zapravo zgroženi bilo kakvom drugačijom seksualnošću.

Vord je naročito obratila pažnju na načine na koji strejt belci opravdavaju svoje seksualno ponašanje sa drugim muškarcima. Ona uredno obara sva uobičajena opravdanja kojima se „objašnjavaju" takvi postupci.

Na primer, seksualni kontakt između dvojice muškaraca se često smatra za vid heteroseksualnog zbližavanja kada se učesnici u njemu glasno zgražavaju nad samim činom (kao kada pripadnici bratstava u studentskim domovima umeću jedni drugima različite predmete u dupe – o čemu se u Nisu gej dosta priča). Ali ipak, ona ističe da se mnogi strejt mušakarci otvoreno zgražavaju nad ženskim telima, dokazujući da zgroženost i požuda mogu istovremeno da postoje.

Vord ne tvrdi da su takvi muškarci „stvarno" gej ili biseksualci (iako neki verovatno jesu). Umesto toga, njena teza je da nisu njihovi postupci ono što ih čini „ne-gejevima", niti komplikovane i kontradiktorne emocije koje se javljaju u takvim situacijama, već više njihova posvećenost strejt, normativnom načinu života. Kod nekoga ko je manje posvećen normalnosti, ovaj isti način ponašanja bi mogao da dovede do spoznaje da je gej, biseksualan, ili kvir.

VICE je pozvao Vord da sa njom razgovara o seksualnosti, normativnoj kulturi, „drugarskom" pušenju, „vozićima" i desetinama drugih bizarno imenovanih i pažljivo osmišljenih rituala prilikom kojih strejt belci jedni drugima ulaze otpozadi.

VICE: Šta vas je motivisalo da napišete knjigu o tome kako strejt likovi upražnjavaju gej seks?

Džejn Vord: U ranim dvadesetim sam još uvek povremeno izlazila s momcima i kao što sam objasnila u knjizi, jedan od njih mi je objasnio šta je to „vozić", čuveni ritual u sistemu studentskih bratstava. Vozić izgleda tako što se momci poređaju jedan iza drugog, uhvate rukom penis onog iza sebe, a onom ispred sebe stave palac u analni otvor. Taj momak je bio potpuno strejt – ne mogu da zamislim nekog muževnijeg i heteroseksualnijeg od njega – i poznavala sam ga godinama, pa sam se zapitala kako je on sam pred sobom opravdao učešće u nečemu takvom? Ovo pitanje je počelo da me zanima pre 15, 20 godina i nailazila sam na sve više dokaza da strejt muškarci imaju intimne kontakte jedan s drugim, ali ih ne percipiraju uvek kao seksualne.

Pretpostavljam da vam mnogo ljudi kaže, „ti momci se samo nisu javno deklarisali kao homoseksualci".

Apsolutno. Zbog toga što su seksualne prakse i dalje pod lupom i pod moralnim opterećenjem, ja mislim da je ljudima – uključujući i mnoge LGBT ljude – mnogo lakše kada je njihova seksualnost jasno kategorizovana i relativno predvidljiva. Stoga mislim da ljudi vole da veruju da postoje tri vrste seksualne orijentacije, strejt, gej ili biseksualna i sve je popularnije verovanje da nam je seksualna orijentacija urođena. Bilo koja seksualna praksa koja je komplikovanija od toga ili se ne može objasniti tom šemom, predstavlja posebnu pretnju.

Dobila sam mnogo povratnih informacija od biseksualaca, za koje mislim da nisu pročitali knjigu, ali su videli naslov i govorili mi da knjiga doprinosi ignorisanju biseksualnosti, ali sa mog stanovišta, biseksualnost je jasna i bitna kvir identifikacija. Tako da ne vidim zašto bismo muškarce koji se deklarišu kao heteroseksualci i nimalo ih ne zanima biseksualnost, koji su potpuno posvećeni normativima heteroseksualnosti, koji kontakte koje imaju čak ni ne smatraju za posebno seksualne i koji te kontakte stavljaju u okvir mizoginije i homofobije – zašto bismo njih trpali u kvir zajednicu? Time bi biseksualnost sveli na tehnički opis jednog seksualnog čina. Za mene je biseksualnost mnogo širi pojam.

Tvrdite da su pre pojave politike identiteta – pre nego što smo imali seksualne identitete uredno poređane po kategorijama kao što su gej i strejt – muškarci koje su sebe smatrali za „seksualno normalne" imali kudikamo više slobode da se upuste u istopolne odnose, jer to nije obavezno značilo da su „gej" ili „biseksualni". Da li mislite da to znači da su strejt momci nekada imali više gej seksa?

Postoji sjajna knjiga istoričara Džordža Čonsija koja govori upravo o tome. Zove se Gej Njujork. Jasno se sećam intervjua sa jednim gej muškarcem koji kaže, „Bila je prava gnjavaža kada su zbog pokreta za prava gejeva ljudi bili primorani da se deklarišu, jer je to značilo da će strejt muškarci biti manje voljni da imaju seks s nama". Odjednom su se pojavile sve te posledice identifikacije.

______________________________________________________

Pogledajte VICE film: Šokantni svet mladih britanskih delikvenata

______________________________________________________

Mislim da je ponovo nastupilo doba kada se sve to menja, jer u javnosti postoji veliki pritisak da se svi mi kvirovi normalizujemo i asimilujemo, putem braka, na primer. Kako se homoseksualnost i homoseksualni seks sve više smatraju normalnim, tako prestaju da okidaju gej refleks kod prosečnog Amerikanca. Biće sve više i više manevarskog prostora da se ljudi upuštaju u to i da to sebi objasne kako god požele. Ali to ne znači da će dvojnost između normalnog i nenormalnog nestati, jer se to stalno menja. Na primer, danas možeš da budeš „dobar gej" i „loš gej". Ili si oženjeni gej koji ima decu i živi u predgrađu, a to je dobro, ili i dalje nosiš kožu i voliš perverzije ili šta god, što je loše. Mislim da se kultura uvek pomalo prilagođava na načine koji ponekad izgledaju napredno, ali to zapravo nisu.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu