​Strah od povraćanja: moj život sa emotofobijom

Najviše me je iznervirala šargarepa. Između veselih nacrtanih voćki i povrćki na zidu, video se dečjom rukom naškraban natpis „hranimo se zdravo". Od svega toga, šargarepu sam osetila kao udarac u stomak – smešila se, provocirala me.

Stajala sam pred vratima psihijatrijske klinike.

Tog jutra sam sve uradila „kako treba", a ipak mi je bilo potrebno preko sat vremena (normalno bi bilo oko pola sata) da stignem dovde. Pojela sam svoju blagu, bezukusnu kašu. Napunila sam flašu vodom. Presavila sam i spakovala plastičnu kesu za slučaj da mi bude muka. Ponela sam pakovanje žvake na koju se svakodnevno oslanjam da mi iz usta ukloni ukus koji bi mogao da me natera na povraćanje. Pa ipak, poznati strah me je preplavio čim sam zakoračila iz kuće.

Vidim sebe kao hrabrog ratnika protiv povraćanja. Skoro tri godine patim od akutne emetofobije, ali razne blaže oblika imala sam već deset godina pre toga. Misao koja me ophrva čim se probudim (da, ponekad i dok spavam) je pitanje „Da li ću danas povraćati"? A na to je odgovor „Naravno da hoću."

Svakodnevno, već tri godine, ovo pitanje mi je prvo na pameti. Mučnina koju mi ono izaziva je stvarna i nepodnošljiva. Temperatura mi naglo skače, znoj me obliva, drhtavica sugeriše da ću svakog trenutka početi da povraćam. Samo što nisam počela. To je moje telo. Nema mu spasa. Zarobljena sam ovde. Povraća mi se. Povraća mi se.Povraća mi se.

Imam 24 godine. U životu sam ukupno povraćala četiri puta.

Držim se stroge dijete, konzumiram samo blagu bezbednu hranu da ne bih rizikovala trovanje. Izuzetno sam osetljiva po pitanju higijene, preterano perem ruke. Kad drugi ukućani nisu tu, ja prebrišem antibakterijskim sredstvom sve kvake i slavine. Svaka zima mi je noćna mora ako vesti javljaju o epidemiji stomačnog gripa. Meni su ti izveštaji kao kad bi normalnoj osobi neko rekao „Hej, čovek sa mačetom ti se krije u bašti, sav krvav od prethodnih žrtava, i znaš šta? Ti si sledeća!"

Znam da je čudno i znam da je iracionalno, i prošle godine sam nekoliko meseci fantazirala o samoubistvu jer nisam mogla više da podnesem neumitni konstantni strah i mučninu. Ne plašim se smrti, jer kad umreš – ne povraćaš. Čak i ako povratiš na samrti, bar ne moraš to da proživiš . Sve sam detaljno isplanirala; sama ideja smrti mi je bila, a donekle je i sad, mnogo podnošljivija od ideje povraćanja. Ono što mi je pomoglo da prebrodim taj period bila je neverovatna podrška prijatelja, terapeuta, i psihijatara.

Tu negde je i moj mozak odlučio da digne ruke. Ubrzo sam shvatila da on trenutno može da funkcioniše na samo dva načina: konstantno preopterećen, ili potpuno isključen. Izgleda da nije mogao da podnese sva ta sranja oko fobije od povraćanja, i odlučio da se malo odmori od mene. Sve sam češće trpela depersonalizaciju. _________________________________________________________________________

Šuma za samoubistva u Japanu

_________________________________________________________________________

Lutala sam okolo kao neki vanzemaljac; videla sam ljude ali nisam mogla da se povežem sa njima. Jedva da sam bila sposobna da razgovaram, ili da pogledam nekog u lice. Sećam se kako sam išla kroz tržni centar ubeđena da ništa oko mene nije stvarno, da ni ja sama nisam ljudsko biće. To mi nije bio prvi napad depersonalizacije, ali ranije bi trajao najviše po par minuta, a ovom prilikom je delovalo kao trajno stanje. Na kraju su mi ustanovili depresiju, ali ni u to nisam sasvim verovala. Za mene naivnu, depresija je značila da sediš po ceo dan u sobi i plačeš, a to nisam radila. Nisam ni osećala tugu. Nisam osećala ništa, kao da samo postojim umesto da živim. Čak i u dubini depresije, strah i iščekivanje povraćanja nisu jenjavali. Opasnost sam i dalje doživljavala kao sasvim realnu.

Par meseci posle te epizode, počela sam redovno da uzimam antidepresive. Do tada sam uglavnom ležala nepokretno na leđima, da ne bih slučajno krenula da povraćam kad ustanem. Plakala sam tiho i očekivala da mi svaka tableta izazove povraćanje. Terapija prepisana protiv depresije navodila je mučninu kao vrlo čestu nuspojavu, tako da sam se po celu noć posle tablete tresla i plakala u zamračenoj sobi – nisam htela da rizikujem da mi jaka svetlost samo pojača već užasnu mučninu – očajno sam molila svoje telo da se ne preda.

Moji prijatelji su uočili da nešto nije u redu kad sam zapala u depresiju – neki su rekli da mi se pogoršao ten, neki da prosto „izgledam loše". Ali pre toga, vrlo mali broj ljudi je imao uvid u moje duševno zdravlje, obično samo oni koji su se slučajno zatekli u mojoj blizini za vreme napada panike, gde sam verovala da sam na ivici da povratim čitavu bujicu i nisam mogla to da sakrijem.

U tim trenucima, kad pokušam da objasnim šta mi se dešava, sve mi izleti munjevito. Kažem im da ne mogu da jedem van kuće, da mi je izbor hrane ograničen, da sam prestala da putujem, da su mi opsesije uništile život. Dok tako brbljam, sve vreme držim oko na izlaznim vratima, cenim da li je bolje povratiti na licu mesta, u obližnjem toaletu, ili pak na ulici. Ako krenem ka izlazu, možda ne stignem na vreme. Ako ostanem tu, videće me drugi kako povraćam. Svaki izbor je noćna mora. Dok mi misli lete, i dalje im pričam o očaju i panici, nadam se da će panika popustiti od priče. Da ću izgledati manje poremećeno ako sve potanko objasnim. A onda, kad strah najzad prođe, uhvati me talas kajanja što sam ikome otkrila svoju fobiju.

Putovanja su mi neprestana muka – psihosomatska morska bolest se postarala za to. Treba mi dvostruko više vremena da bilo gde stignem jer me konstantno mori potreba da pobegnem nazad i zatvorim se u kuću za slučaj da mi stvarno dođe da povratim. Obrok u restoranu mi je kao da moram da hodam po žici iznad bazena sa ajkulama. Prestala sam da pijem, i ne izlazim noću. Ne jedem kuvano osim ako sam sigurna da do kraja dana neću morati da napustim kuću, jer mi je uvek nad glavom mogućnost trovanja hranom. Iz autobusa uvek izađem pre svoje stanice i pešačim dalje da ne bih morala da povraćam u gužvi – ili da neko od putnika ne bi povratio na mene. Ljudima koji nisu upoznati sa mojom fobijom, gluposti koje radim deluju neverovatno neumesno.

Koliko li sam samo važnih trenutaka i događaja propustila, jebote, zbog ove besmislene fobije.

Ali bar mi je mozak ponovo „na mestu". Prepisani su mi novi antidepresivi koji pomažu sa mučninom i nesanicom, tako da me sada strah od povraćanja budi u sred noći samo jednom ili dva puta nedeljno. Pravo čudo, imajući u vidu da se to ranije dešavalo praktično svake večeri. Na ovoj sam terapiji skoro godinu dana; iako se i dalje ponekad osećam kao zarobljenik sopstvenih misli, takođe se osećam kao živa osoba. Meni to deluje kao napredak.

Trenutno protiv emetofobije koristim terapiju izlaganja. Sposobna sam da vidim sliku čoveka koji povraća bez da mi se prevrne stomak, čak i video snimak bez da poželim da se bacim kroz prozor. Da li mogu da budem u prisustvu nekog ko povraća? Ne još, ali mislim da ću jednom doći do tog nivoa. I dalje svakodnevno osećam mučninu, ali trpim. Kao da se postepeno pomalja svetlost na kraju tunela.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu