FYI.

This story is over 5 years old.

Svaštara

Kad se u Srbiji vratiš iz većeg u manji grad da živiš

Pričali smo sa ljudima koji su se posle ili za vreme studiranja vratili u manje gradove i ovo su njihova iskustva.
3.3.16
Fotografija: Flickr korisnik Edgar Languren

Bezbrižni i lišeni bilo kakve ozbiljne odluke, živimo i stasavamo do kraja srednje škole. Do tog trenutka, ređamo petice i kečeve, opravdane i neopravdane, molimo roditelje za još sto dinara za užinu kako bismo kupili pljuge, satiremo se od bambusa i đus votki bez mnogo brige o jetri. A onda,, po završetku dolazi prvi trenutak kada se od nas očekuje da sami preduzmemo važan, nekima i odlučujući korak, odnosno rešimo "šta ćemo dalje" sa sobom.

Reklame

Ljudi rođeni i odrasli u manjim gradovima uglavnom vape za nekim prostranijim i sadržajnijim životom sa više od jedne saobraćajne trake za kretanje i klubovima gde svira neka druga vrste muzike sem eks-JU roka i narodnjaka, te upisuju fakultete po većim gradovima, Beogradu, Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu.

Sećam se odlično tog poslednjeg raspusta u životu. Nakon upadanja na budžet, imala sam najluđe i najrasterećenije leto. Sećam se, takođe, da mi nije bilo toliko bitno šta sam upisala - možda zato danas i ne radim u struci - koliko nam je svima bilo važno ko će u koji grad i ko će sa kim živeti.

Celo to studiranje zamišljala sam kao epizodu Prijatelja, ili neku romantičnu koledž komediju sa zgodnim ragbistima i prekul sobama po domovima. Ubrzo sam shvatila da život u velikom gradu, kao i studiranje - ne da nije bilo zgodnih ragbista, nego smo imali jednog muškarca na klasi koji je gej i danas mi je najbolji prijatelj - nema nikakve veze sa tim zamišljanjima. Skapiraš da krevet nije toliko udoban kao tvoj na koji si navikao, da ćeš u frižideru najčešće imati dve ili tri namernice, a da bi iole živeo načinom koji ti je bio u zamišljenom oblačiću moraš da nađeš i dodatni posao, radiš promocije po marketima, ankete ili deliš flajere. Saznaš da su kirije užasno visoke, i da moraš da živiš u domu sa totalnim neznancem. Shvatiš da ne možeš baš svuda pešaka, a po beleške sa predavanja moraš na drugi kraj grada.

Reklame

Kafu ne možeš da popiješ nigde za pedeset dinara kako si navikao, a u klabingu ćeš pijuckati jedno pivo od 350 dinara cele noći.

Ipak Betovenova sudbinska simfonija najčešće zakuca na vrata nakon diplome, ili nakon višegodišnjeg parazitskog egzistiranja u velikom i skupom gradu. A šta sad?

Opcije su:

1. Raspitaš se, potrudiš, skupiš hrabrost i pobegneš negde u beli svet gde od plate možeš da preživiš: Australiju, Kinu, ili možda Saudijsku Arabiju?

2. Nađeš posao u velikom gradu - u struci, nestruci, svakako je užasno teško.

3. Vratiš se u rodni grad na maminu vruću sarmu

Priznaćete, ovaj deo sa vrućom sarmom ne zvuči baš loše, ali da li je baš sve u sarmi? I da li je najteži deo povratka u rodni grad uklanjanje postera Back Street Boysa sa zidova?

Pričali smo sa ljudima koji su se posle ili za vreme studiranja vratili u manje gradove i ovo su njihova iskustva:

Leskovac, fotografija: Slobodan Georgiev

Slobodan, 26, vratio se iz Beograda u Leskovac

Došao je i taj dan, odlučio sam da napustim fakultet nakon treće godine studija i gomile ispita: ja putujem kući. To je bio najgori mogući scenario, matematika je bila jednostavna, roditelji su me finansirali kako bih uzeo diplomu, međutim, tako nešto se nije obistinilo jer jednostavno nisam mogao više, a posao sa srednjom školom nisam uspeo da nađem. Nema mesta ni za jednog običnog apotekara. Odlučio sam da se vratim kući, zapravo bio sam primoran na tako nešto. Prvo što vas sjebe pri odlasku jeste pakovanje stvari, skidanje improvizovanih kalendara sa zidova, rokovnika. Svaki deo stana u kome sam proveo studije kao da je postao deo mene. Navikao sam da živim tu, to je moj dom, ne ono gde sam odrastao, to sam odavno prevazišao.

Leskovac, fotografija: Slobodan Georgiev

Sve te stvari, ulaznice sa koncerata koje sam posećivao, fotografija sa festivala nauke, improvizovana lampa, ulubljena vrata sa ko zna koje pijanke po redu, znao sam da se sve to više neće ponoviti.

Možda je najbolnije od svega je da se vratite u vašu sobu iz srednjoškolskih dana.

Tu kao da je vreme stalo jer je niste oblikovali po svojoj volji, sa godinama je to postala soba nekog tinejdžera koji se ložio na Bijelo dugme, ja nisam više ta osoba, to je neko drugi.

Kad je u pitanju izbor mesta gde ćete izaći, bar ne morate da mislite, jer se izbor sveo na dva mesta, dakle, svakako ćete posetiti oba za vikend. Surovi povratak u prošlost vas podseća da vam se simpatija iz trećeg dva udala i gura kolica. Pomislite, ja bar imam izbora, možda i odem odavde, bar nisam roditelj, a pritom, i meni su još potrebni mama i tata. S druge strane pomislite, možda mi je vreme da se skrasim, uguram se u uslužnom centru, primam platu i započnem taj porodični život.

Ali ne, ja sam video svetla velikog grada, znam da postoji nešto veće od grada u kome se nalazim i ne želim da vodim taj penzos način života u trećoj deceniji.

Reklame

Naravno, ni kod kuće nisam uspeo da nađem posao, ali sam se nagodio sa državom da mi bar omogući da steknem radno iskustvo, dakle, volontirao sam u apoteci.

Apoteka u Leskovcu, fotografija: Slobodan Georgiev

Rad u apoteci mi je omogućio da mnogo bolje upoznam ljude. Naročito sam stekao uvid u to koliko naše stanovnistvo koristi anksiolitike. Verujem da bi izbio građanski rat ukoliko bi neka generička imena nestala sa polica.

Odjednom sam se našao u svetu odraslih, iako realno nisam spreman za taj svet.

Nisam se kajao sto sam napustio fakultet. Kajao sam se zbog toga što sam se vratio tu gde jesam. Upravo to preispitivanje odluka dovelo me je do zaključka da sam se u srednjoj dvoumio između dva fakulteta. Misija je bila suluda, upisati fakultet ponovo sa 22 godine? Svi su očekivali od mene da nastavim da radim, bar kod nekog privatnika za početak. Zato sam odlučio da nikome ne kažem da ću probati da upišem drugi fakultet.

Suluda misija je upalila, nekako, ne znam ni sam kako, uspeo sam da upišem drugi fakultet. Naravno, ništa se od toga nije uklapalo u scenario mojih roditelja.

Uslov da ponovo krenem na faks bio je da prodam motor. Raskrsnica puteva na kojoj sam hteo i da ostanem, jer nije bilo lako da izaberem. Naravno, izabrao sam obrazovanje, jer niko pametan ne ubija drugu šansu. Sada sam već pri kraju studija na drugom faksu u Nišu, namera je da ga završim. Verovatno ću to ispuniti, sad bar znam sta me čeka ukoliko se vratim kući. To mi daje veću motivaciju da dođem do diplome.

Aleksinac, fotografija: Jovana Adamović

Jovana, 23, iz Niša u Aleksinac

Još pre završenog fakulteta, po završetku predavanja u julu prošle godine, vratila sam se kući, u Aleksinac - grad bez perspektive i bilo čega što bi moglo da bude interesantno. Grad polako ali sigurno umire, bar po mom mišljenju. Vratila sam se zato što nisam imala uslova da ostanem tamo gde sam studirala, jer su mi roditelji ostali bez posla. Nije mi žao, jer sam u svojoj kući u kojoj volim da boravim, posle dugo godina konačno po ceo dan uživam, čitam knjige i pokušavam da nađem sebi neku praksu, nadam se i posao u struci u budućnosti, naravno, ne u ovom gradu.

Reklame

Pišem povremeno za jedne novine i trudim se da mnogo čitam i šetam, to je jedino čime se bavim.

Mural u Negotinu, fotografija: Flickr korisnik thequicknick

Veljko 23, vratio se iz Niša u Negotin

Pošto sam iz Negotina, a studiram u Nišu, živim upravo na toj relaciji. Po završetku studija, planiram da budem tamo gde postoji šansa da budem dobro plaćen, ali s obzirom na sve okolnosti, to nije ni u jednom od ovih gradova moguće. U Nišu je turobno koliko i u Negotinu, moja generacija spada u onu koja sad juri za poslom, a većina mojih prijatelja danas radi volonterski u struci, jer je li, nema iskustva, bla bla.

Oni malo hrabriji drznuli su se da batale fakultete i danas dobro zarađuju van matične im zemlje, tako da je to ujedno i moj savet drugima i moj plan B.

Na putu za Negotin, fotografija: Flickr korisnik: thequicknick

Pošto svoje radno iskustvo zasnivam na honorarnom pisanju tekstova, mogu da se pohvalim da od toga umem da preživim i do petnaestak dana. Prilično sam siguran da neću živeti od posla u struci, pa tako pokušavam da u slobodno vreme pojačam i frilens rad preko interneta. U ovom momentu, Izraelci dobro plaćaju limunada tekstove onlajn, pa planiram da se tu nekako uglavim.

Fotografija: privatna arhiva

Ivana 24, iz Beograda se vratila u Užice

Studentski dom, cimeri, kolege s fakulteta, dobre kafane. Sve mi to nedostaje. Ali u Užicu je moj pravi dom, tu sam srećna, bezbedna, voljena, sigurna, svuda idem peške, uvek je sve tu.

Završila sam Fakultet političkih nauka, gde sam upoznala divne prijatelje. Jednom sam pročitala da su prijatelji sa fakulteta oni za ceo život. To je stvarno tako. Nema nikakve daljine, praznine, kad se vidimo kao da je prošao jedan sat. Nije baš lako kada nemate svoj stan u velikom gradu, kirija, troškovi računa, hrana, odeća, obuća, a nigde ne možete imati ništa više od „minimalca" za početnu platu.

Reklame

U mojoj profesiji su to prvo volontiranja, nekad i dugogodišnja, dok ne stignete do honorara. Nije svejedno kad imate 24 godine, a još uvek niste sigurni da roditelji ne moraju roditelji finansijski da vampomažu.

Studentski dom, cimeri, kolege s fakulteta, dobre kafane. Sve mi to nedostaje.

Posle diplomiranja, vratila sam se kući u Užice jer me je tu čekao neko ko me voli i koga volim. Tu su i svi moji prijatelji s kojima sam odrasla, svi su se posle fakulteta vratili. Nije mene ni kod kuće čekao posao. U mom životu se dosad ništa nije dešavalo slučajno, pa sam tako posao dobila slučajnim susretom na ulici. Pre samog odlaska u Beograd, deset godina sam išla u školu glume. Zahvaljujući mojoj profesorki glume, počela sam da radim u najlepšoj igraonici u gradu.

Deca su najlepša, najiskrenija i najinspirativnija bića koja mi ulepšavaju svaki dan. Oni ne umeju da povrede i čine moj život još lepšim. Srećna sam kada me grle na ulici, prepoznaju u marketu, u knjižari.

Užice, fotografija: Flicker korisnik EL Generalissimo

Opet potpuno slučajno, počela sam da radim u jednom regionalnom mediju. Uspešno usklađujem svoje poslove, zasad. Vreme koje bih potrošila u gradskom prevozu u Beogradu, u svom gradu koristim da zaradim novac. To nije samo i isključivo zarađivanje novca. Savršeni ljudi oko mene čine da mi ništa nije teško, da moje vreme bude uvek kvalitetno ispunjeno.

Ponekad se u rodnom gradu osećaš kao vanzemaljac. Grafit u Majdanpeku, foto: Flicker korisnik thequicknick

Sanja, 26, iz Niša se vratila u Majdanpek

Vratila sam se kući kao apsolvent pre nekih godinu i po dana, jer nije bilo potrebe trošiti pare koje zapravo nemam. Svakako, moja želja nije bila da napustim Niš, ali finansije su tako naložile.

Reklame

Prvi dani kod kuće… Pa, nešto blisko depresiji!

Prvo - nakon osam godina - pošto sam i srednju školu završila u drugom gradu - ponovo živiš sa roditeljima, nemaš keš i za svaki dinar trčiš kod njih, a psihički se spremaš za zvocanje kako para nema jer su sve potrošili na tvoje studiranje.

Drugo - nemaš slobodu koju si do tada imao, nemaš gde u blizini da pojedeš burek ili pljesku ako ti dođe da u dva ujutru to uradiš.

Treće - iz velikog grada dođeš u rupu gde se jednom godišnje desi nešto zanimljivo i gde jedva tri čoveka sretneš u periodu od 12 do 22 sata.

Ipak, iako mi je nedostajao Niš, ekipa, žurke, nisam se dugo raspadala ovde. Čekali su me ispiti, pa sam vredno učila da ih što pre otkačim. Svakako sam u Niš često odlazila, čak toliko da mi se na kraju i to smučilo, verovatno zbog ovih naših dobrih autobusa. S druge strane, ovde mi je bila sestra koja je pre mene prošla kroz fazu prilagođavanja, kao i neka ranijaekipa, te mi je godna brzo prošla.

E onda sam završila osnovne studije i upisala master, naravno, opet u Nišu. Tada sam našla i posao u struci, tako da studiram, radim i ponovo posećujem Niš. Da li sam srećna ili mi je žao? Pa, iskreno, ni jedno ni drugo. Nije mi toliko loše ovde, a ni Niš mi više nije toliko znimljiv, pa se spremam za duže staze. A što se mog grada tiče - pust zimi, lep u proleće, zanimljiv leti, sumoran kad dođe jesen.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu