Život i suočavanje sa iskrivljenom slikom o sebi

Poremećaj telesne dismorfije (BDD) – anksiozni poremećaj kod kojih oni koji pate od njega imaju iskrivljenu sliku svog izgleda – može da se manifestuje na brojne načine. Stalno proveravanje izgleda u ogledalu – ili potpuno izbegavanje reflektujućih površina; kompulsivno kopanje kože; osama; plastična hirurgija. Takvi oblici ponašanja obolele mogu da isključe iz sveta i zarobe ih u krugu straha i samoprezira. U najekstremnijim slučajevima, BDD može da dovede do ubistva.

Uprkos povremenom priznanju neke poznate ličnosti, to je još uvek „novo" stanje, kada su u pitanju razumevanje i svest javnosti o njemu. Tek 2013. je priznata kao deo 'spektra opsesivno – kompulsivnih poremećaja". Smatra se da jedna od sto osoba u UK pati od ovog poremećaja, mada je verovatno da je taj broj veći. Stručnjaci u tom polju skloni su tome da se slože da je kognitivno bihevioralna terapija, zajedno sa lekovima protiv anksioznosti, trenutno prihvatljiva početna tačka za terapeute i doktore koji žele da ga leče. Ali postoji i „ljudski proces rešavanja problema", koji je sa nama mnogo duže: manifestacija i suočavanje sa našim mukama kroz umetnost.

Dve umetnice koje sirovu građu svojih strahova i opsesija pretvaraju u fotografiju, performans i film su Liz Atkin i Li de Friz.

Atkinova, koja uglavnom pravi foto-autoportrete, pati od kompulsivnog čupanja kože od svoje osme godine, kada se javio kao posledica sukoba u porodičnom domu. Obrazovala se za ples i dramu, ali tokom rada na jednoj studiji, kada je od nje traženo da snimi svoje telo, počela je kreativno da razmišlja o svom stanju. „Morala sam da se suočim sa svojom bolešću kada sam u 29.godini započela magistarske studije plesa, i tada sam shvatila da bih mogla da iskoristim svoju bolest i proučavam je po principu obrazaca kretnji u i na mom telu. Nisam imala predstavu da ću potpuno preokrenuti taj poremećaj… to mi je promenilo život".

Počeviš sa kompjuterskim skenerom, jedinom napravom koja beleži slike, a koja joj je bila pri ruci, Atkinova je počela da slika sebe, koristeći sve što bi joj bilo pri ruci – mleko, kosu, lepak i boje, da bi napravila nove slike. Površine i teksture na njenom telu i okolini su je facinirale, pa je odlučila da se „upusti" u detaljnija ispitivanje delova svog tela kojima je opsednuta.

Na prvom događaju Fondacije za telesnu dismorfiju, koji je ranije ove godine organizovan u SOAS zgradi Univerziteta u Londonu, dr Dejvid Vil, jedan od vodećih stručnjaka za BDD, predsedavao je diskusijom o tome kako auto-portreti mogu da pomognu u lečenju tog stanja. Jedno od nedavnih otkrića koje je izneo je to kako osoba sa BDD-ijem i OCD-ijem ima drugačije reakcije na anksioznost, od one koja ne pati od njih. U suštini, kada su aktivni centri za strah u limbičkom korteksu, osoba sa BDD-om će pokušati da se nosi sa strahom uključujući deo mozga koji se bavi detaljima. Da bi postao ili se osetio „bezbednim", mozak osobe sa BDD-om će se usredsrediti na nešto – kosu, kožu, noge, i tako dalje – kao na uzrok uznemirenosti, i biće opsednut, pokušaće to da sakrije ili zamaskira da bi se osećao bolje. Ili u slučaju dermatilomanije (kompulsivnog kopanja kože), sam čin će imati umirujući efekat nalik transu. Ta opsednutost detaljima je nešto što Liz Atkin svojim radovima o kopanju kože prikazuje na brilijantan način.

De Friz je muzičarka i umetnica koju od adolescencije muče negativne misli o sopstvenom izgledu. Za nju je prekretnica nastupila kada više nije mogla s time da se nosi. „U okviru svih projekata na kojima sam do tada radila, predstavljala sam se onako kako sam želela da me svet vidi. Ali moj BDD me je napadao na više nivoa svaki put kada me je čekalo fotografisanje, snimanje videa ili snimanje u studiju. Došlo je do tačke kada bih se na par meseci izolovala u svojoj kući – bez kontakta sa bilo kime. Onda sam jednostavno shvatila: „Zašto to ne izrazim kroz svoju umetnost"?

De Friz je osmislila video i audio instalaciju: „Izloženost – urušeni tunel realnosti", dvosobnu kutiju u kojoj se prikazuju dva video snimka na kojima ona šeta po centru Mančestera sa protetičkom maskom na licu, koju je napravio stručnjak za specijalne efekte, Šon Harison. Dve prostorije su povezane mračnim tunelom, u kojem se čuju glasovi De Frizove i drugih osoba koje pate od BDD-a, i koji govore o svom stanju. To je prelepa, mračna konstrukcija koja podseća na osećaj koji se javlja kada si zarobljen sa svojim mislima.

„Želela sam da stvorim čudovište koje će izgledati onako kako sam samu sebe zamišljala, i da se takva pojavim u javnosti, da bih preko tog iskustva poboljšala svoju sliku o sebi", kaže De Frizova. „Kada je nešto samo u našem umu, a fizički ne postoji, to je mnogo gore. Šon i ja smo radili sa lepezom mojih raspoloženja i percepcijom o sebi. Zamišljala sam sebe kao osobu koja ima elefantijazu, sa ogromnim izraslinama na licu i telu. Pala mi je na pamet ideja da snimamo skrivenim kamerama – žela sam da zabeležim sopstveno putovanje u izolaciju, ali i da dam društveni komentar na to kako ljudi reaguju na osobe sa deformitetom. Imali smo sjajne skrivene HD kamere na naočarima, i ja sam na košulji imala kamericu u obliku dugmeta, pa smo imali tri različita kadra. Veoma je verovatno da mi je to bio najstrašniji dan u životu, do sada".

Ni jedna ni druga umetnica nisu potražile profesionalnu pomoć zbog svog stanja. De Frizova je preko društvenih mreža u kontaktu sa drugim osoba koje pate od tog poremećaja, i sarađivala je sa Fondacijom za telesnu dismorfiju. Njoj je sam njen rad doneo olakšanje. „To je na neki način bilo prilično lepo, kada sam otkrila svoje najmračnije tajne na saosećajan način, kod mene se javio osećaj ponosa, umesto sramote. Kada sam otkrila sav taj haos, osetila sam bliskost sa ljudima, kao i oni sa mnom – kao da je u pitanju čudan način da kažeš 'Sjebana sam'. A onda ljudi kažu, 'Bože, pa i ja sam'"! I Atkinova govori o tome kako proces stvaranja umetničkog dela odražava fokusirano olakšanje kopanja kože („loži" me na isti način – koristim ruke, proučavam svoje telo"). Kada je pre četiri godine imala težak period u životu, Atkinova se po prvi put u životu obratila lekaru, koji joj je rekao da se već nalazi fazi koju terapeuti nazivaju naprednom i prekretničkom.

I Atkinova i De Frizova svojim radom žele da pomognu drugima. Uključene su u programe pomoći, naročito u one koji su namenjeni mladima – s obzirom da se ti problemi obično javljaju u adolescenciji – i u umetničke terapije. Atkinova drži predavanja o svom stanju i ima nameru da se više bavi programima pomoći kada se vrati iz SAD sa studijskog putovanja o ovom stanju, koje plaća zajedničkim finansiranjem. „SAD je mnogo godina ispred nas po pitanju svesti i istraživanja o poremećajima kopanja kože i čupanja kose". Takođe su je pozvali da izloži svoje radove u Medicinskom centru UCLA i na Univerzitetu u južnoj Kaliforniji.

Svi mi s vremena na vreme čačkamo sebe. I svi smo podložni negativnoj slici o sebi. Kada naši umovi odu na mračno mesto, dobro je imati umetnička dela koja će nam pokazati da nismo sami.Liz Atkin i Li De Friz su nam pokazale da umetnost ne mora da bude konvencionalno lepa. A ni ne moramo da budemo takvi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu