Izlečio sam migrenu kad sam iz Srbije otišao u Nemačku

Dana 29. oktobra navršilo se godinu dana od mog poslednjeg napada migrene. Godinu dana bez ozbiljnije glavobolje? Kolač u tiganju? Nemoguće.

Uskoro punim 52 godine. Nekada sam bio lepuškasto dete, izrastao sam u pristojnog mladića, bio sam dečko koji obećava, zaposlio sam se na vreme, kasnije sam se oženio, dobio decu, sve po redu. Ipak, nisam ispunio očekivanja koja su pred mene stavljena, a koja sam i sam imao. Nekako se uvek između mene i mog cilja isprečila migrena.

Migrene, česte i jake imam od detinjstva. Sećam se, imam pet godina, lepo letnje veče, mi deca se jurimo po poljančetu između zgrada, i dok igramo „šuge" mene počinje da boli glava. Kao i svako dete, nastavljam igru, ali više ne mogu trčati, muka mi je, dok deca oko mene skandiraju „šugica se duri, neće da se juuri". Silom nastavljam igru, u jednom trenutku odlazim na stranu i povraćam, što mi donosi olakšanje, ali ne zadugo. Odlazim kući, mama me okupa i smesti u krevet, zabrinuta zbog glavobolje. Posle, sećam se, išli smo kod nekakvih lekara, stavljali su mi nekakvu smešnu belu kapu na glavu, iz kape je virilo mnoštvo žica koje su se završavale u nekakvom aparatu iz kojeg je izlazio beli papir sa krivudavim linijama.

Mnogo kasnije, majka mi je kazala da mi nisu našli nikakvo organsko oboljenje, jednostavno, glava boli bez razloga -„drugar'ce Ljiljana, ako ti sina bude još bol'la glava a ti, razumiješ ti mene, dođ' jopet, mada, ja ti tu ništa ne vidim, proć će to samo, do puberteta, razumiješ…"

I tako, nastavljam dečije igre, idem na letovanje sa decom, idemo i na zimovanje, boga mi, šaljem roditeljima sa jednog zimovanja u Cavtatu dopisnicu (ko se još seća dopisnice?) na kojoj piše sledeće:

„Dr. Mama i Tata! Ja sam dobro stigao, avijon je lepo leteo. Samo stalno sam gladan i opet me je bolela glava".

Tu dopisnicu čuvam u porodičnoj arhivi, danas, kada mi žena prigovara da puno jedem, poturim joj ovu dopisnicu, da vidi da to nije ništa novo, to što puno jedem, nego mi je urođeno, a kada je tako, onda se, je li, protiv toga ne može… Isto tako je sa glavoboljom, samo mnogo teže. Nažalost.

Svečano polazim u prvi razred osnovne škole. Primaju me i u pionirsku organizaciju. Dobijam crvenu pionirsku maramu i polažem zakletvu-„Danas, kada postajem pionir dajem časnu pionirsku reč da ću marljivo učiti i raditi, poštovati roditelje i starije,i biti veran i iskren drug, koji drži datu reč…" Muka mi je. Ne od zakletve, ne od drugova koji su došli iz komiteta da prisustvuju, sa sve teget odelima, nije mi od toga muka nego me opet boli glava. Idem kući, legnem, odspavam sat-dva i glavobolja prođe. Prođe i sve ostalo, drugari odu kući, poljanče je pusto, crtani film u 7 i 15 se završio, i baš sada me boli glava. Bez veze…

Na časovima, počeo sam da „čkiljim". Sedeo sam u sredini učionice ali nisam video dobro slova na tabli. Aha! Naš mali ne vidi dobro, a to nismo primetili! Sasvim sigurno ga zbog toga i boli glava! Idemo u lokalni „dispanzer", tamo mi stavljaju smešne naočare, moram da pogađam slova, pre toga su mi kapali neke kapi. Deca iz razreda koja su prošla taj postupak bila su na „poštedi", jer su im „širili zenice". Najzad sam i ja dočekao taj dan, da mi šire zenice, ali nažalost bio je petak posle podne, kada sam u ponedeljak ujutru otišao u školu i kazao učiteljici da ne vidim jer su mi „širili zenice" samo se nasmejala, i dala mi je da radim uobičajene zadatke.

Posle nekoliko dana, ponosno izlazimo otac, majka i ja iz „Optike" na Bulevaru, na nosu imam nove novcijate naočare, jasno se sećam osećaja koji sam imao kada sam ih prvi put nosio. Bila je jesen, ili zima, bile su gole grane platana na mom Bulevaru koji su kasnije posečeni, ali to nije tema ove priče, i ja sam sasvim jasno video svaku, pa i najtanju grančicu! Čak i danas, kada nosim nekakve čudne dioptrije jer me je osim urođene kratkovidosti snašla i staračka dalekovidost tako da sam bez naočara ćorav kao kokoška u sumrak, elem i sada najbolja provera kvaliteta novih stakala je da pogledam u drvo, ako vidim grančice, naočare su odlične.

Naravno, dobar vid nije doneo boljitak po pitanju moje muke. I dalje sam imao povremene napade glavobolje i vrlo često su uspešno prolazili posle dobrog sna. Mnogi dani su mi preseli, sećam se kada su moji roditelji postali vlasnici „Fiće", početkom sedamdestih godina, a imali smo i kasetofon, jedan od prvih, doneo nam naš prijatelj pomorac sa nekakvog dalekog puta, kupili smo baterije (one najdeblje, okrugle, 6 komada, molim) stavili kasetu, kasetofon i dedu u Fiću, i svi zajedno smo krenuli na izlet, na Trešnju. Posle me je naravno, od vazduha zabolela glava, pa sam opet povraćao, malo napolje, malo dedi u krilo i kada smo uveče došli kući, posle odmora kao rukom odnešeno! Danas, kada mi neko kaže Trešnja, stanujem na Trešnji, ja odmah pomislim kako može tamo da stanuje, kada tamo boli glava?

Dođe polako i taj pubertet. Dobijam dlake i dlačice svuda po telu, tamo gde nisam ni znao da mogu da rastu (isto mi se dešava i sada, u šestoj deceniji, gde ne porastoše kada bejah mlad rastu sada, gde tada porastoše sada otpadaju!). Počeo sam da se zanimam za suprotni pol, igre na poljančetu između zgrada više mi nisu bile važne, neke druge aktivnosti su mi na prvom mestu, a i palio sam prve cigarete.

Tata je primetio da pušim ali se pravio da ne primećuje, mama mi je dozvoljavala da pušim pred njom, bila je liberalna, baba, penzionerka Poštanske štedionice bila je ponosna što njen unuk puši, samo je bila pomalo zabrinuta što ne pije, nije to u redu, muškarac a ne hvata se za čašicu… Vrlo brzo sam postao zavisnik od duvana, i to ne običan nego strastveni, pušio sam i kada sam najbolesniji, kasnije, godinama, odmah po buđenju a pre pranja zuba palio sam cigaretu. Ako bih se noću probudio da idem u toalet, nisam propuštao priliku da usput popušim jedan „Filter 57". Naravno, svi, pa i ja sam pušenje povezao sa migrenoznim napadima. Ipak, napadi su se i dalje javljali bez nekog povoda. Nekada, glava me je bolela jer sam suviše spavao a drugi put jer sam neispavan. Kada sam gladan počinje da mi se navlači magla preko očiju i tup bol napreduje od očiju i širi se ka temenu. Nekada, bol se javi iznad jedne obrve i širi se radijalno u svim pravcima. Kada se suviše najedem opet ista muka…

Došlo je vreme da se ide u vojsku. Dug domovini se mora vratiti. Brinulo me je - kako ću to ja sada? U srednjoj školi još jednom ili dva puta sam išao na snimanje glave, lekari opet nisu ništa pronašli, ne u mojoj glavi jer tamo stvarno nema ništa, nego u mom telu, ne postoji organski poremećaj, to je samo glavobolja. Sa ove distance od 32 godine, interesantno je da se ne sećam kako sam prošao sa glavoboljom u vojsci u kojoj sam proveo dugih 14 meseci! Jednostavno, ne sećam se… Da li mene glava nije uopšte bolela ili samo nisam imao napade, jednostavno - ne znam. Pregurao sam je kao i svi mladići moje generacije, i nastavio sam neuspešno da studiram, zaposlio sam se…

Radio sam kao pripravnik u jednoj zadimljenoj kancelariji, ne većoj od prosečne dnevne sobe sa još 4 kolege (nisam imao svoj sto, sedeo sam na TA peći i odatle telefonirao, primao i izdavao porudžbine). U kancelariji smo SVI pušili, a često smo imali i stranke koje su SVE pušile tako da je za naša mala kancelarija bila zamagljena od dima, a na ormanima, fasciklama, telefonskim aparatima i nama se hvatala tanka žuta skrama od duvanskog dima. Mnoge dane sam odatle izlazio sa tupim bolom u glavi, i dolazio kući i padao u krevet nemoćan da se pomerim od bolova.

Prolaze godine. Oženih se, treba decu dobiti. Bračne dužnosti obavljam savesno, prekidan uobičajenim napadima glavobolje. Moja nova supruga me tera da opet idem kod lekara, ona je medicinski radnik i veruje da današnja medicina sve leči. Odlazim, po ko zna koji put, opet me slikaju, snimaju, bockaju… Sve je isto, samo su aparati moderniji, postali su digitalni, ali je glavobolja i dijagnoza stara, analogna. Ništa to nije, samo Vas malo boli glava… Po ko zna koji put ista priča.

Prolaze godine, moja porodica se uvećala za dva člana koji rastu i razvijaju se, život ide svojim tokom. Karijera mladog i uspešnog čoveka koja je bila preda mnom nestala je kao dim koji izađe kroz otvoren prozor one male kancelarije u kojoj sam počeo radni vek, nestala je delimično zbog moje urođene nezainteresovanosti ka napretku u hijerarhiji jedne socijalističke neuspešne firme gde uhvaćena pozicija od 7 do 3 za pisaćim stolom garantuje radni vek i penziju, a drugim delom zbog mojih dragih i dobro mi poznatih glavobolja. Naravno, naivno sam jedanput ili dvaput kao opravdanje za nedolazak na posao pomenuo glavobolju, ali nisam dobio razumevanje nego različite savete, od toga da popijem rakiju, preko apaurina, do toga da glavobolja ne postoji jer - sve je u glavi. Naravno, postao sam nesiguran radnik, što i jesam bio, nekoliko sledećih puta kao razlog za izostanak morao sam da navedem običan, domaći i svima poznat – proliv. Tu već nije bilo besmislenih saveta!

Početkom devedesetih, napuštam državni posao (jedna od mudrijih odlika u mom životu, posle godinu dana se zaratilo, mnogo preduzeća, pa i moje, propalo je) i počinjem da se bavim zanatskom delatnošču u sopstvenoj radnji, prijavljenoj na kućnu adresu. Taj period mi je konačno doneo olakšanje, ne u vidu prestanka mojih glavobolja već u vidu samostalnog planiranja vremena. Konačno, nisam morao nikome da se pravdam, mogao sam ići na posao kada meni odgovara, ili ne ići kada me boli glava koja je nastavljala da boli. Tešio sam se da će me u starijim godinama proći, imao sam jednu stariji komšinicu koja je imala sličnu muku i, kako je napunila 50 godina, glavobolje joj prestadoše same od sebe. Sada, da li je to zato što je ona žensko ili ne, ne znam, možda bih trebao da se podvrgnem operaciji promene pola, ko zna… Jedino to još nisam probao.

Foto via Flickr/ korisnik

Matt Brown

Ispratismo moje glavobolje i ja još jednu promenu sistema, još jednu vladajuću garnituru, došla je era informacionih tehnologija, Internet je postao dostupan, uplatiš 10 sati pa teraj internet celu noć, ICQ, Winamp, za nekoliko minuta skineš celu pesmu, narežeš na CD pa staviš u CD plejer i imaš nekoliko sati muzike na ulici, au…. U to vreme sam otvorio Internet kafe, iznajmio sam prostor, povezao u mrežu nekoliko računara, doveo vrtoglavo brz Internet od čak 64 Kbps i time se bavio nekoliko godina. Od dugog vremena, stalnog Interneta, što onda nije bilo uobičajeno, kao i teške glavobolje koja me je držala u jednom navratu čak deset dana, otkrio sam forume koji se bave ovim problemom. Otkrio sam ljude koji imaju iste probleme kao i ja, upoređivao njihova i svoja iskustva i bilo mi je malo lakše, otkrio sam nove lekove koji sprečavaju bol ili ga otklanjaju.

Ipak, ništa nije vodilo izlečenju. Tek sam malo sebi olakšao muke, tek toliko da se lakše probijam kroz bolove, koji su nekada tihi, tinjaju u temenu danima da bi sami od sebe prestali. Nekada, bolovi su bili nagli, trajali bi sat-dva ali bi bili izraziti, obesposobljavajući. Nekada, pak, jednom do dva puta godišnje, bili bi takvi da sam samo mogao ležati u mraku i s vremena na vreme povraćati. Često sam imao aure pre napada, za neupućene aura je specifičan vid audio-vizuelnih poremećaja koji se javljaju nekoliko sati pre napada, nekakvo zujanje u ušima ili crna fleka u vidnom polju koja se pomera, a nekada i zajedno… Sve u svemu, na menu bi naučnici mogi da ispitaju sve vrste glavobolje, ne moraju da traže deset subjekata sa svojim simptomima, jer ja imam svaki od njih, pare bih im uštedeo!

Prođe još jedna dekada. Po kući mi se motaju neki ljudi sa dugim kosama i bradama, neke našminkane devojke koji su do juče bila moja musava deca. Postao sam sredovečan gospodin, da upotrebim eufemizam. Već skoro dve decenije plivam po nesigurnim tranzicionim vodama, vešto izbegavajući da budem deo sistema, naročiti onda kada treba nešto da se plati. Polako me more misli šta ćemo moja stara žena i ja da radimo za petanest godina, kada bi trebalo da idemo u penziju, a staža radnoga i penzije nema?

Zahvaljujući čudnim političkim kretanjima imamo odgovarajuća dokumenta kojima možemo da odemo u Nemačku i tamo da pokušamo da radimo nekoliko godina, toliko da ostvarimo pravo na penziju. Pakujemo se, odlazimo. Nemci nas čekaju, sva vrata su nam širom otvorena, možemo da biramo na koja ćemo da uđemo. Vrata od kancelarije koju treba očistiti, vrata od WC-a koji treba da se čisti, vrata od učionice u školi koja čeka da bude očišćena. Radimo i plaćeni smo na sat, idemo zajedno, ono što treba da se radi dva sata radimo zajedno sat vremena. Sve dok, prošle godine početkom oktobra, nisam dobio takav napad kakav godinama nisam imao. Dva dana sam ležao na krevetu u dnevnoj sobi naših rođaka kod kojih smo bili smešteni, išao sam prvog dana četrnaest puta da povraćam, možda mi je to bio jedan od najjačih napada koje sam imao do tada.

Moja sirota supruga ta dva dana je morala sama ići da radi, kapitalizam ne zna za milost. Posle dva dana, napad prođe kako je i došao, u roku od sat vremena sam bio zdrav, čio i gladan. Svaki napad mi je celog života donosio olakšanje jer sam znao da je daleko do sledećeg napada, tako i sada. Sledećeg dana, nastavili smo posao, treba se snaći u ovoj Nemačkoj, treba naći stan, treba nešto i kući poslati, moramo auto kupiti, a treba nam i nešto nameštaja, sve to košta, BUM! Posle deset dana opet napad, još jači i grđi. Opet se grčim na krevetu u dnevnoj sobi, ovaj put ne mogu ni da ležim ni da sedim ni da stojim, razarajući bol koji ne popušta, čak ni pošto sam sam sebi dao dve injekcije protiv bolova koje sam doneo iz Beograda. Svaki tračak svetlosti direktno udara u mozak, svaki zvuk me ubija, sve što želim je da me glavobolja prođe ili da se bar smanji do nivoa u kome mogu da mirujem.

Foto via Flickr/ korisnik

ClatieK

Posle dva dana opet sam kao nov. Supruga je opet sama išla da radi. Sednem da pričamo šta ćemo dalje. Ovako ne ide, isto kao kada sam bio mlad, ne možemo da se oslonimo na mene, nisam siguran, a ne može ni ona sama da radi, ipak imamo posla za dvoje. Za početak, rešim da načinim prvi korak tako što ću otići kod lekara. Ovaj put, nemačkog. Imam socijalno i zdravstveno osiguranje, zašto ne probati? Odlazim kod lekara opšte prakse, tu, u komšiluku. Lepa čekaonica, nema gužve. Ni sada ni nikada nema gužve. Posle nekoliko minuta ulazim u ordinaciju. Izvinjavam se što ne znam nemački, razgovaram sa lekarom, jednim mladim Grkom, na engleskom, koliko možemo da se sporazumemo. Iznosim mu ukratko svoj problem, očekujem da me pošalje da opet stavljam onu smešnu belu kapu ili nešto slično, stvarno me pita da li sam radio EEG. Kažem mu kako i jeste, da jesam i to više puta. Pita me još nekoliko pitanja, uverava se da uglavnom nema svrhe da me šalje na dalja ispitivanja jer sam sva već obavio.

U sebi sam već i razočaran i uplašen, ako ne mogu da rešim problem, pa, moram se vratiti u Srbiju, ovako ne ide, pa tamo opet nešto da radim na svoju ruku, svojim ritmom, između dva napada… Čujem dobrog mog doktora kako kaže „Ima jedan lek, koristi se za srčana oboljenja ali se pokazao kao jako dobar i kod zaustavljanja simptoma migrene. Ja ću da Vam prepišem, pijte ga tri puta dnevno, pa da vidimo kako će to ići. Prepisaću Vam dozu za 30 dana, ako je pomogao dođite opet da prepišemo još".

Apoteka. Recept. 5 evra i lek u ruci. Prva tableta odmah. Druga posle podne, treća uveče. Sledeći dan, kao da mi se razbistrila magla koju sam nekako uvek imao, magla koja ne nagoveštaj bola, manjeg ili većeg. Trećeg dana bola nije bilo. Ni četvrtog niti petog. Posle desetak dana osećao sam se neobično, deset dana bez bola? Posle mesec dana odem po novu kutiju lekova. Nastavljam da pijem, pravim eksperimente. Spavam vikendom dugo, ranije uvek sam se budio sa glavoboljom, sada-ništa. Ustajem i rano, umaram se, radim, glava bistra. Posle par meseci, neka blaga glavobolja, koju ranije ne bih ni primećivao, prolazi posle jednog aspirina. Prođe i nekoliko meseci, dođe vreme za godišnji odmor, vozim do domovine celu noć, stignemo ujutru, odremam par sati, popijem kafu, glavobolje ni od korova.

Magična moć tri male tablete dnevno donela je u moj sumoran život nemerljivu količinu sreće, radosti i zdravlja, i mja supruga se raduje, jedno što ne mora sama da radi, drugo što sam napredovao i na bračnom planu, ko zna, možda dobijemo još jedno dete uskoro!

Nekada pomislim, da li je ovo rešenje, doživotno piti lekove i biti zdrav, pokretan i srećan? Onda, setim se da za vreme napada poželim da nisam živ, a između dve glavobolje sam znao da pomislim da kada bih morao žrtvovati, recimo, ruku, zarad izlečenja od moje bolesti, žrtvovao bih je rado i bez šaljenja. Danas, podnosim mnogo manju žrtvu, nuzpojava od ovih lekova nema a nema ni glavobolja.

Kako kažu u filmu, „Nemačka medicina je najbolja na svetu. Die beste!"

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu