Svaštara

​Endometrioza nisu menstrualni bolovi, nego pakao

Imala sam 19 godina kada mi je dijagnostikovana endometrioza, stanje usled kojeg se tkivo koje normalno raste unutar materice pojavljuje na drugim mestima u telu.
15 April 2016, 5:55am

Povodom međunarodnog Dana žena, bavimo se nekim problemima koje pogađaju žene u celom svetu. Ovaj članak je deo tog serijala.

Kada je objavljena vest da je zvezda "Devojaka" Lena Danem hospitalizovana zbog komplikacija nastalih usled endometrioze, to je bilo prvi put da vidim da se o tom stanju govori u vodećim medijima. To je bolest koju karakteriše neverovatan bol i za koju veoma malo ljudi zna. Ali 10 posto ljudi koji imaju matericu (drugim rečima, većina dama koje poznajete) u nekom trenutku svog života pati od endometrioze, uključujući i mene.

Imala sam 19 godina kada mi je dijagnostikovana endometrioza, stanje usled kojeg se tkivo koje normalno raste unutar materice pojavljuje na drugim mestima u telu. Dugo sam znala da nešto nije u redu, odmah posle svoj druge menstruacije u 13. godini. Bol je bio toliko intenzivan da nisam mogla da idem u školu, onesvestila bih ako bih isuviše brzo ustala, jedva da sam mogla da jedem, i nisam mogla da spavam. Bolovala sam dve nedelje, zato što je bol bio toliko strašan i krvarila sam mnogo duže nego što su nam govorili da je normalno.

Bila sam kod porodičnog lekara zbog toga, i on mi je rekao da je bol normalna stvar kada imaš menstruaciju. Morala sam da nastavim da se žalim, dok me konačno nisu uputili na ginekologa. Ali i on mi je rekao da je moj bol normalan. Prepisao mi je pilule za kontracepciju, u pokušaju da skrati trajanje moje menstruacije. I posle nekoliko godina, to se i dogodilo, ali bol nikada nije prestao, a čak nije postao ni slabiji.

Pročitajte i: "**__Šta rade beskućnice u Beogradu kad imaju menstruaciju"**

Tokom narednih par godina, bol je nastavio da raste. Stalno sam išla kod ginekologa, ubeđena da nešto nije u redu sa mojim telom, ali niko – nijedan specijalista, član porodice ili prijatelj – mi izgleda nije verovao.

Bol od endometrioze dolazi niotkuda – oštar je i intenzivan. Pogađa najniži deo stomaka, i dolazi u grčećim talasima. Ponekad pogađa i krsta, što znači da nema udobnog položaja u koji možeš da se smestiš. A tu su i mučnina i vrtoglavica, koje deluju kao da nikada neće prestati.

I tako sam u 19. godini, na još jednom pregledu, konačno rekla svom akušeru i ginekologu da mi je toliko muka od neprekidnog bola, da želim da umrem. Ovo je nekako izazvalo drugačiju reakciju – ustao je i počeo da mi postavlja pitanja, i posle internog pregleda, došao je do zaključka da imam endometriozu. Nisam imala predstavu šta je to, ali mi je zakazao laparoskopiju i histeroskopiju – dva postupka prilikom kojim se kamerom pregledaju karlica i zid materice.

Ovo je prilično uobičajeno iskustvo za ljude sa endometriozom, teško je dobiti dijagnozu. Tome doprinosi činjenica da lekari često ženski bol ne shvataju dovoljno ozbiljno. Moj slučaj čak nije ni najgori za koji sam čula. Za neke žene je njihova endometrioza nepodnošljiva.

Ja sam morala hirurški da odstranim endometrijalno tkivo, i rečeno mi je da kada rana zaceli više ne bi trebalo da imam bolove. To je bila laž. Prošlo je preko dve godine od te operacije, i iako sam na ultrazvuku videla da mi se materica više ne guši u višku endometrijalnog tkiva, bol nije prestao.

Ali dobiti dijagnozu bolesti kojoj nema leka nije ono najgore kod endometrioze. Ima toliko zabluda oko nje, i u svaku sam u nekom trenutku poverovala: ako pročitate bilo koji članak o endometriozi, uključujući i stranicu na Vikipediji, videćete da endometrioza bez izuzetaka izaziva sterilitet. To nije uvek istina. Mnoge žene sa endometriozom imaju decu. Ali ja sam godinama mislila da moja dijagnoza znači da je to to, i da nikada neću imati decu.

A tu je i moje omiljeno i najredovnije iskustvo za bolom usled endometrioze. Nadimanje. Bila bih u nekom društvu, ili na poslu, i iznenada, bez ikakvog logičnog razloga, stomak bi mi se učetvorostručio od nadimanja, i bol bi mi obuzeo telo. Ja tu ne mogu ništa da učinim, osim da pokušam da objasnim ljudima oko sebe, uključujući i šefove, da to nisam planirala, da ne izmišljam, i da moram da odem kući.

Nastavila sam da se nadam da će jednog dana naći lek, ali ima toliko malo svesti o bolesti koja toliko onesposobljava one koji pate od nje. Nekih dana sam dobro, budem na nogama i po deset sati. Drugih dana, probudim se i ne mogu da mrdnem i ne mogu da se oslobodim bola: i kada ležim, i kada sedim, i kada se kupam, bol ne prestaje.

Mogu da te operišu, da ti daju lekove na bazi hormona, da ti prepišu jake sedative, ali nema garancije da će bilo šta od toga delovati. Dok se ne podigne svest o ovoj bolesti, vlasti i medicinska industrija neće sprovesti dalja istraživanja i edukaciju za borbu protiv nje i pronalaženje leka.

To je još jedna stvar koja život sa endometriozom čini teškim, toliko malo ljudi čak i zna šta je u pitanju, a kamoli koliko bol može da te onesposobi. Tome se nadam kada pišem o svom iskustvu – da će nekoliko ljudi saznati nešto više o tome šta endometrioza znači onima koji se bore protiv nje. Mi smo snažne, možemo ovo da pobedimo.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu