Kad čuješ boje: moj život sa sinestezijom

Dok sam bio dete, čak je i najobičnija radnja kao što je zurenje u nebo za mene bilo fluorescentno iskustvo. Sećam se da sam jednog dana sedeo sam u sobi i da mi je samo od zvuka otkucaja sopstvenog srca igrala boja pred očima. Bila je ultra-ljubičasta, kao sjaj koji emituje "crno svetlo".

Patim od idiosinkratičnog oblika sinestezije, tako da se moje iskustvo sa njom umnogome razlikuje od iskustva drugih ljudi, ali dominantni oblik je moja sposobnost da čujem boje. To je poznato kao hromestezija, ili sinestezija iz-zvuka-u-boju. Sve što vidim se meša i preliva. Kad sam uzbuđen ili preterano stimulisan, pred očima mi se pojavljuju boje. Dakle, kad vidim nešto prelepo dok slušam neku prelepu muziku, pojaviće se boje, mrdaće se i mešati u ritmu. Sve to veoma liči na zeleno-plavo-crveni plamen.

To je stalni vid vizuelnog zadovoljstva: čak i najneupadljiviji, najsivlji predmeti blešte kao dijamanti ili kristali. Nemam nimalo kontrole nad tim. Vidim to čak i dok spavam. Sanjam uvek isti san po kišnim noćima. Dok slušam pljuštanje kiše, počnu da me okružuju obojeni oblici, pulsirajući u skladu sa svakom kišnom kapi. Imati sinesteziju je veoma intimno, lično iskustvo. Neki njeni elementi mogu biti veoma seksualne prirode — kao onaj uzbudljivi osećaj kad se prvi put zaljubite u nekoga.

Teško je objasniti sinesteziju ljudima koji je nemaju. Nemoguće je opisati nijanse — to je kao da pokušavaš da objasniš svet nekom ko je slep od rođenja.

Odrastanje mi je bilo teško. Mislio sam da su moje halucinacije u boji samo sanjarenja. Deci je sve novo, tako da nisam ništa rekao nikom. Bio sam stidljiv i često bih se izgubio da bih bio sam. I danas to radim.

Osećao sam se veoma izgubljeno. Bio sam nepoznanica za svoje nastavnike. Nikad nisam mogao da se skoncentrišem u školi i nisam mogao da im objasnim šta zapravo vidim. Nisam se ni pojavio na maturskom. Počeo sam da eksperimentišem sa drogama kao vrlo mlad — mislim da sam u ranom tinejdžerskom dobu prošao kroz ono što većina odraslih prolazi kad doživi krizu srednjeg doba — dok pokušavaju da ispune prazninu i shvate ko su. Sa 12 godina sam zamalo umro od teškog trovanja alkoholom. Lekari su rekli da sam imao sreće što sam preživeo. Bilo je veoma strašno za moju porodicu kad su to čuli.

Ali potom sam otkrio slikarstvo. Moja tetka je bila apstraktni grafičar — moja majka je držala njene radove na zidu svake sobe naše kuće dok sam odrastao. Sećam se da sam kao dete išao na jednu njenu izložbu. Mogao sam da čujem slike. Ona me je podstakla da slikam. Promenilo mi je život — konačno sam našao način da izrazim ono što vidim, čujem i osećam — psihoanalitička konkretizacija apstraktnog bila je tako oslobađajuća. Moja tetka je izvršila samoubistvo istog dana kada sam pošao na studije slikarstva. Ona je i dalje najveći uticaj na moj rad.

Čim je postalo jasno da patim od neurološkog stanja, počeo sam da razumem mnoge stvari. Čak i tako proste stvari kao što su povremene glavobolje — uzrokovalo ih je preopterećenje čula.

Moji mentori na studijama slikarstva govorili bi mi da prekinem sa apstraktnim slikarstvom i pređem prvo na konvencionalnije radove, ali nisam želeo da me zatoče njihova konvencionalna ograničenja. Sad kad sam diplomirao, koristim svoju garažu kao atelje. Osećam da istinski mogu da se izrazim. Sva moja iskustva, moje vizuelizacije, zvukovi koje čujem — sve to pokušavam da oživim na platnu. Slušanje muzike koju sam stvaram dok slikam intenzivira moj doživljaj — vidim kako mi boje igraju pred očima.

Slikanje je veoma ličan izraz mog stanja i ume da bude prilično uzbudljivo kad izložim svoje radove u javnosti. Nedavno mi se javila mlada devojka da mi kaže da je naletela na moje radove na internetu dok se spremala da oduzme sebi život i da su je oni zaustavili. Raspao sam se kad mi je to ispričala. Probudilo je u meni neke veoma bolne uspomene.

Sada imam 21 godinu i konačno se osećam veoma srećnim što živim sa tako retkim neurološkim stanjem. Pomisao na život bez sinestezije me plaši. Živim u koloru. Umreću u koloru.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu