Zašto društvene mreže ne mogu da ispune prazninu u našim depresivnim životima

Foto: Iz VICE dokumentarca 'Plastični hirurg Snepčeta'

Teško je kritički pisati o društvenim mrežama a ne zvučati kao starac koji viče na oblake. Svi smo se mi pokorili delotvornim režimima industrije, svesno rasprodajući svoje misli, veze i uspomene za šačicu direktora iz Silicijumske doline. Čak i najposvećeniji radikali vode računa o svojim onlajn nalozima, možda s ironičnim odbijanjem, alter egom ili oštećenom profilskom slikom – uvijenim priznanjima da je sadržaj koji proizvode na kraju balade u vlasništvu rizičnih kapitalista i prodavan spletkarskim oglašivačima.

U svojoj knjizi Ispuniti prazninu: Emocija, kapitalizam i društvene mreže, Markus Gilroj-Ver uspeva da kritikuje društvene mreže pišući izokola o njima, usredsredivši se umesto toga na društvo u kojem nastaju: šta su društveni uslovi sveta u kojem "korisnici iOS i Android pametnih telefona provode 17 odsto svog vremena na Fejsbuk aplikaciji u svojim telefonima", dok "četvoro od desetoro njih priznaje da koristi društvene mreže za volanom svojih kola"?

Odgovor koji on daje krije se u emotivnoj destrukciji poznog kapitalizma. Pozivajući se na Kapitalistički realizam Marka Fišera, Gilroj-Ver tvrdi da osiromašeni život savremenog radnika – neizvestan, otuđen, neispunjen – iskorišćavaju društvene mreže, koje obećavaju emotivno ispunjenje svojim konstantno regenerišućim tajmlajnovima.

Ali pokušajem da "ispunimo prazninu " stimulansima sa Fejsbuka i Instagrama, mi pokrećemo beskrajnu regresiju, šetajući između uzroka i posledica naše bede: "Mi tražimo to 'nešto' od čega će nam biti bolje na mestu na kojem to nikad nećemo naći", zatočeni "u cirkularnosti koja je suštinski mehanizam konzumerizma." Može se slobodno reći da Gilroj-Ver nije veliki ljubitelj društvenih mreža.

VICE: Ako postoji jedan način da se shvati svet protiv kog pišete u svojoj knjizi, onda je to "tehnološki determinizam". Šta je to i zašto?

Markus Gilroj-Ver: Drago mi je da ste upravo to istakli. Tehnološki determinizam je verovanje da je tehnologija glavna determinanta koja utiče na naše ponašanje. To su oni naslovi koji glase: "Kako društvene mreže menjaju prijateljstvo." Moj odgovor na to uvek je: stvarno? Jeste li sigurni da su u pitanju društvene mreže? Nije da tehnologija ne igra baš nikakvu ulogu u uticaju na naše ponašanje, ona samo nije mesto gde ta priča počinje.

Tehnologija se ne pojavljuje magično kao da su je doneli vanzemaljci: ona nastaje u veoma konkretnim ekonomskim i kulturnim kontekstima. Postoji dug istorijat kapitalizma koji proizvodi tehnologiju zarad konkretnih ciljeva. Novinarstvo je zapravo dobar primer za to. Mnogo tehnoloških inovacija uvedenih tokom godina u novinske redakcije poteklo je od uprave, a na od samih novinara. Suština je da sve postane brže i efikasnije.

Vaš glavni argument je emocionalna dimenzija našeg korišćenja društvenih mreža.

Već neko vreme predajem digitalno novinarstvo i u tom svom radu morao sam da objašnjavam studentima kako da koriste društvene mreže da bi njihov rad stigao do najšire publike. Ali zatekao sam sebe kako im govorim, sve naglašenijim tonom, da ljudi ne odlaze na veb prvenstveno da bi od novinara saznali šta se dešava. Prema anketi Pew Research-a, to se dešava samo jedan deo vremena – negde oko 18 odsto Amerikanaca radi to učestalo – ali ne onoliko često koliko bi oni koji se bave biznisom informacija to voleli. U međuvremenu, 4 od 10 Amerikanaca koristi društvene mreže na svojim smartfonovima za volanom svog vozila. Šta ih toliko snažno nagoni na to?

A onda sam naišao na rad Marka Fišera u Kapitalističkom realizmu. Ranije sam govorio stvari kao što su: ljudima je dosadno, oni su usamljeni, depresivni, otuđeni i izolovani, a na društvene mreže odlaze da bi pronašli nešto što će privremeno da ih uteši. A onda se u Kapitalističkom realizmu ta ideja "depresivnog hedonizma" apsolutno uklopila u ono što sam pokušavao da sumiram za svoje studente žurnalistike, ali nemajući političku filozofiju na raspolaganju da to tako i formulišem.

"Čitao sam uznemirujuća istraživanja Dena Kahana i njegovih kolega sa Jejla iz 2013. godine koja su pokazala da kod politički polarizovanih pitanja ljudi ne reaguju na dokaze – štaviše, dokazi da greše samo ih još više uveravaju da su u pravu."

Šta je depresivni hedonizam?

U svojoj knjizi on je pisao o tome kako je predavao na koledžu u istočnom Londonu i pričao o tome da, dok normalnu depresiju karakteriše anhedonizam – nesposobnost da se oseti zadovoljstvo – kod svojih studenata je prepoznao nesposobnost da rade bilo šta drugo sem da jure za zadovoljstvima u sklopu svog depresivnog stanja. Bili su zatočeni u daljoj edukaciji koja, tvrdio je on, ne čini nikakvu razliku u njihovim životima.

Dakle, imate mnogo potrošne robe koju možete da strpate u tu kategoriju – on govori o brzoj hrani, šećeru i Jutjubu – ali prepoznao sam aspekte depresivnog hedonizma i u svojoj sopstvenoj upotrebi društvenih medija: odlazak na tajmlajn, kontantno skrolovanje iako ne znam šta zapravo tražim. To se dobro uklapa u ideju kapitalističkog realizma u kojoj postoji taj tupi svrabež: svest o tome da je naša budućnost nestala, osećaj koji Oliver Džejms zove "emotivno rastrojstvo" i potreba da vam nešto stalno zaokuplja pažnju.

Ali zar na društvenim mrežama ne postoji prostor za otpor? Na primer, dnevnik PissPigGrandad's Twitter , koji detaljno opisuje dogodovštine tokom borbi na strani Narodnih zaštitnih jedinica u Siriji, bio je efikasan u propagiranju socijalizma u sirijskom Kurdistanu, mada je njegov nalog od tada ugašen.

Lično mislim da ne možeš da koristiš oruđe kapitala protiv kapitala. Pokušavati srušiti Fejsbuk uz pomoć Fejsbuka su ćorava posla. Ali u smislu te neke šire političke slike, ima o čemu da se priča kad su u pitanju eho komore i filterisani mehuri. Čitao sam uznemirujuća istraživanja Dena Kahana i njegovih kolega sa Jejla iz 2013. godine koja su pokazala da kod politički polarizovanih pitanja ljudi ne reaguju na dokaze – štaviše, dokazi da greše samo ih još više uveravaju da su u pravu.

Propaganda uspeva da ljude koji već imaju nekakve stavove još više učvrsti u tim stavovima i onda oni možda kreću da šire te ideje dalje na neke druge načine. Mislim da pravo mesto za širenje propagande i diskusiju o njoj nisu društvene mreže, već glavnotokovski mediji, pogotovo televizija.

Da li ste pobornik digitalnog dualizma, ideje da postoji stvaran svet i da postoji onlajn svet, ili ta razlika više ne postoji?

Mislim da je ta razlika već neko vreme počela da se urušava. Za mlađe ljude koje poznajem, društvene mreže se krajnje uspešno nadovezuju na njihove stvarne živote i oni ne poznaju ideju sajberprostora. Mislim da je mit o "sajberprostoru", jer je to oduvek bila samo metafora, nešto što i dalje postoji samo u mašti ranih korisnika interneta koji ga i dalje koriste. Inače je to relevantno samo kao istorijska ideja.

Zato je zanimljivo da svoju knjigu započinjete govoreći o vezi između selfija i smrti, navodeći sve one ljude koji su slučajno izgubili živote pokušavajući da naprave savršen selfi. To je kao da selfi predstavlja smrt starog tradicionalnog subjekta.

Nekada sam imao običaj da sakupljam te slučajeve. Sada imate toliko slučajeva ljudi koji su uhapšeni ili ubijeni zbog onog što se desilo da ne vidim kako bilo ko može da tvrdi da je onlajn život nešto drugo.

__________________________________________________________________________________________________

Pogledajte VICE film Digitalna industrija ljubavi

___________________________________________________________________________________________________

Jesu li selfiji drugačiji od aristokratskih portreta, koji su, kao što se istakli pozivajući se na rad Džona Bergera, bili način da se pokaže pripadanje društvenoj klasi i vlasništvo?

Da biste to razumeli morate u obzir da uzmete aspekt glumljenja identiteta, koje ljudi obično vezuju za rad sociologa Irvinga Gofmana. To je već postalo neka vrsta klišea, ali se sa tim u načelu slažem. Nije to samo slika o sebi koju emitujete u svet – iako je to važno jer možete da popravite neke aspekte svog izgleda – već i te stvari koristimo zato što smo nesigurni: i zašto onda ne emitovati verziju sebe koja želite da budete?

Ali i aristokrate su glumile svoj identitet, zar ne? Nije li selfi "demokratizovao", da upotrebim taj bremenit izraz, ono što je nekada bila praksa isključivo više klase?

Sada je u tom smislu svakome dostupno nešto što je bilo dostupno samo njima, ali da li je slikanje selfija na Instagramu zaista ekvivalent onoga što su aristokrate radile a o čemu piše Džon Berger? Nije, zato što postoji mnogo drugih načina da proizvedete sliku o sebi koja govori o ekskluzivnosti i privilegiji onako kao što su to postizali ti aristokratski portreti. Pada mi na pamet sada Kim Dotcom image, gde on širi sliku sebe, svoje žene i svoje jahte – ljudi mogu da prikažu svoje bogatstvo na razne načine. Aristokratija i ta vrsta moći nije demokratizovana. Štaviše, nejednakost je sve gora, tako da našu sposobnost da kreiramo sopstveni imidž ne doživljavam baš kao nekakvu demokratizaciju.

Pratite @Yohannk na Tviteru.

Još na VICE.com:

Depresija ti ukrade dušu, a zatim ti oduzme i prijatelje

Skrivena bolest: postnatalna depresija

Depresija čini da vreme protiče sporije