Svi moji gafovi od dolaska u  Britaniju
Mohamed drži broj 14. Foto Liam Duffy

FYI.

This story is over 5 years old.

Nove komšije

Svi moji gafovi od dolaska u Britaniju

Nikad ranije nisam bio u velikom tržnom centru Kako sam mogao da znam da nije dozvoljeno skinuti pantalone?

Ovaj tekst je deo našeg serijala Nove komšije, u kojem mlade izbeglice širom Evrope gostuju kao urednici VICE.com. Pročitajte poruku urednice ovde.

---------

Muhamed ima 19 godina i živi u Londonu.

Dok sam živeo u Somaliji, ponekad bih posle škole išao kod prijatelja da gledamo američke filmove. U mestu u kom sam živeo nije bilo bioskopa, a on je bio jedino dete u kraju čiji su roditelji imali televizor. Pošto u to vreme nisam govorio engleski, nisam mogao da znam o čemu se u tim filmovima radi i ne sećam se nijednog naslova. Svu svoju pažnju usredsređivao bih na pokrete i reakcije glumaca. Ono čega se sećam jeste da su većina bili horor filmovi puni ubistava i neuverljivih leševa. Nikad, međutim, nisam bio uplašen, zato što je moj pravi život bio dovoljno strašan.

Reklame

Moje mesto nije imalo ni pozorište. Mislim da je postojalo jedno u glavnom gradu Somalije Mogadišu, ali nikad nisam bio u njemu. Stoga, to je bila jedina gluma koju sam video dok nisam stigao u Veliku Britaniju. Bio sam u zemlji svega dve nedelje kad me je moja radnica za podršku Kejt naterala da pohađam dramsku radionicu koja se držala u kući koju delim sa nekoliko drugih mladih izbeglica. Kejt mi zapravo nije dala izbora; rekla mi je da je radionica obavezna. Kasnije sam saznao da to baš i nije istina – Kejt je samo želela da se sprijateljim sa drugim momcima u kući.

Prvih nekoliko pokušaja glume bili su prilično teški – jedva sam govorio jezik tako da nije bilo lako slediti uputstva, a još sam bio samosvestan i stidljiv. Ali to se vremenom promenilo i moje samopouzdanje je počelo da raste.

Nakon tri meseca časova drame, postavili smo predstavu pod imenom "Dragi Houm ofise", koja govori o našim pravim iskustvima kao maloletnicima bez pratnje u Velikoj Britaniji. Izveli smo svoju predstavu u Sautbenk Centru u Londonu. Sećam se da sam stajao iza kulisa i slušao kako publika zauzima svoja mesta. Bio sam veoma nervozan, ali jednom kad je došlo vreme, izašao sam na scenu kao na autopilotu. Naravno, nekoliko puta sam pogrešio svoj tekst – i dalje to radim, ali mislim da sam sa svakim nastupom sve bolji.

Muhamed

Na kraju leta, pozvani smo da učestvujemo na edinburškom Frindž festivalu. Da bismo stigli do Edinburga iz Londona, morali smo da putujemo 11 sati autobusom. Pošto su mi rekli da je to velika stvar, pojavio sam se na autobuskoj stanici u odelu i leptir-mašni – i svi su mi se čitavog puta smejali. Kako sam mogao da znam? Želeo sam da se sredim za Škote!

Reklame

Šalu na stranu, Frindž je bio neverovatno iskustvo. Koliko za nas, toliko i za našu publiku, mislim, pošto su svi delovali kao da ih zanima da čuju naše priče. Ali jedan od mojih omiljenih trenutaka bio je kad smo otišli na tradicionalni škotski ples – ceilidh. Jedan od mojih prijatelja i kolega glumaca iz predstave je iz Avganistana, a usred škotskog plesa on je pustio muziku iz svoje zemlje i započeo tradicionalni avganistanski ples. Svi u prostoriji su se pridružili, bilo je fantastično.

Mo i Kejt izvode incident iz Primerka na sceni.

Otkako sam stigao u Veliku Britaniju, imao sam još nekoliko smešnih gafova – od kojih sam neke počeo da izvodim u Dragi Houm ofisu. Jedan deo predstave je kad smo išli u tržni centar Primark, a ja sam bio pod stresom zato što sam morao da kupim previše stvari kao što su pantalone, prsluci – dečačke stvari. U panici sam uzeo ogromne farmerke. Kejt mi je rekla da ih prvo probam, tako da sam počeo da skidam svoje pantalone usred radnje.

Nikad pre toga nisam bio u velikom tržnom centru kao što je Primark ili JD Sports, kako sam mogao da znam koja su pravila? Bilo mi je neprijatno zato što nisam poznavao čak ni Kejt, ali sam ubedio svoje srce da moram da joj verujem – nisam imao drugog izbora. Kad se to desilo, osećao sam se veoma ranjivo, ali dok izvodim tu scenu, publika se smeje sa mnom, i osećam se veoma moćno.

Dobro je za mene da se setim šta sam uradio i koliko sam daleko dogurao. Mnogo je ljudi na ovom svetu i možda nekima od njih nije jasno šta se stvarno dešava sa izbeglicama. Mislim da je moj posao da im to objasnim. Drago mi je da kao izbeglica mogu da saopštim našoj publici da smo i mi ljudska bića. Mi zaslužujemo svoja prava. Potrebni su nam devojke, momci i prijatelji, baš kao i svima drugima. Obrazovanje, dobri poslovi i svetla budućnost, baš kao i svima drugima. Niko nije ilegalan.

Ne znam šta će biti sa mnom u budućnosti. Dok sam živeo u Somaliji, želeo sam da budem sportski novinar. Sada želim da budem i glumac.

Potpišite UNHCR peticiju koja poziva vlade da obezbede sigurnu budućnost za sve izbeglice ovde .

Pratite pozorište Phosphoros – trupu koja izvodi predstavu 'Dear Home Office' – ovde i ovde.