Filmovi

Povratak britanskih horor-narodnjaka na veliko platno

BežIte zombiji – tu je novi podžanr da nas plaši.
20.11.17
A24

Dosta više sa nemrtvima. Svi znamo njihovu priču – zombi ujede čoveka, čovek ubije zombija, čovek se okrene protiv čoveka jer smo svi glupi i stalno radimo isto. Ako mi ponude još koju verzija zombikalipse u bilo kom formatu, uješću se za mozak od muke. The Walking Dead je odsvirao svoje, a pre i posle njega su nas pohodili brojni zombi klasici vredni poštovanja: World War Z, iZombie, Pontypool i mnogi drugi. Nismo sposobni da podnesemo još jednu kataklizmu.

Reklame

Srećom, ljudi se plaše još koječega osim samo zaraženih kanibala. Horor ima bezbroj podžanrova i nedovoljno iskorišćenih tema, a jedna od njih se upravo diže iz pepela – narodnjački horor, kategorija koja vuče inspiraciju iz mračnog, paganskog, često perverznog evropskog folklora. Žrtvovanja, psihogeografija, erotska religija… gde ćeš bolje za horor fanove koji traže dobru priču sa jakim intelektualnim sadržajem.

„Folklorni horor se bazira na karakteristično gadnim i mračnim elementima ruralno tradicionalnog fenomena", objašnjava Džon Revil koji je ovaj podžanr otkrio kao student istorije filma na Univerzitetu u Mančesteru.

Izraz „folk-horor" je u upotrebu uveo britanski režiser Pirs Hagard 2003. kada su mu u intervjuu tražili da opiše svoj film, The Blood on Satan's Claw. Kasnije je ovaj termin zašao u mejnstrim kada ga je glumac i scenarista Mark Gatis primenio na razne filmove u svom dokumentarcu A History of Horror. Ovaj podžanr je vrhunac dosegao krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, u zlatno doba britanskog horora, a danas se na mala vrata vraća. Javnost počinje da se interesuje za stare klasike kao i za produkciju novih nezavisnih multimedijalnih projekata.

U SAD folk-horora takođe ima u tragovima. „Interesantno je bilo gledati kako porast entuzijazma na ovom planu utiče na izbore naših kupaca", priča Kejti Kirsted iz Roses and Rue Antiques u Bostonu, čija Fejsbuk grupa na temu horor-folklornog buđenja ima skoro 20,000 članova. „Nije se ovoliko pričalo o okultnom još od sedamdesetih, a ta estetika je u velikoj meri prisutna danas."

Džoš Sako iz Cigarette Burns Cinema radio je na Into the Woods, folk-horor sezoni u londonskom Barbican Cinema prošlog maja. Kaže da interesovanje za ovu vrstu filma nikad i nije presahlo. „Naziv se retroaktivno primenjuje na veliki broj filmova i tema", kaže on. „Mi nismo prikazivali filmove iz šezdesetih i sedamdesetih, ali naš izbor se bez problema uklopio u ovaj podžanr."

Sa etiketom ili bez nje, osnovne karakteristike folk-horora teško je jasno odrediti. „Neočekivano je komplikovano, ali u suštini je to podskup horora koji se bave prirodom, verom, folklorom, sujeverje, i natprirodnim", kaže Adam Skovel ( Folk Horror: Hours Dreadful and Things Strange). „Obično prikazuje sukob različitih verskih sistema, ali retko se opredeljuje između kultova sa jedne i mejnstrim vere sa druge strane."

Reklame

Što se javnosti tiče, privlače nas nerešena pitanja iz prošlosti koju smo nasledili. Sve suptilnosti folk-horora nam se nude kao ogledalo: zlo je opipljivo, često ljudskog lica. Morbidno radoznalo pratili šta se dešava kao što bismo u prolazu bacili pogled na saobraćajnu nesreću ili selebriti skandal. Ima smrti, ima seksa, ima manipulacije i nasilja. Moralno stanovište nam je dovedeno u pitanje, da li je bolje gledati ili pobeći?

Fanovi folk-horora početnicima često preporučuju Unholy Trinity. Ova trilogija sastoji se od Witchfinder General (1968), The Blood on Satan's Claw (1971), i The Wicker Man (1973). Sve ih karakterišu drevni predeli, izolovana zajednica, i naravno folklor. Među njima ipak je The Wicker Man de fakto standard. Džon Kaliber ovaj film opisuje kao „savršen uvod".

„Malo mesto na ostrvu, paganski rituali plodnosti, sablasno blagonaklon Kristofer Li; Edvard Vudvard kao pobožni policajac istražuje nestanak devojke sa ostrva da bi na kraju i njega prineli kao žrtvu", glasi Kaliberov siže.

Danas sveža krv pumpa žilama ovog podžanra, a inovativni projekti pomeraju granice umetnosti. „Folk-horor je multimedijalnog karaktera, što se oseti u delima Artura Makena, M. R. Džejmsa, Suzan Kuper, kao i elektronske muzike – na primer The Advisory Circle and Grey Malkin," kaže Skovel.

Noviji kinematografski radovi na ovom planu su između ostalog Kill List (2011) odnosno A Field in England (2013) Bena Vitlija; The Duke of Burgundy (2014) Pitera Striklenda; i The Witch (2015) Roberta Egersa. Preko bare, Amerikanci možda ni ne znaju da ih odavno mami engleski mračni snovi o folkloru, ali to se vidi u filmovima kao što su Children of the Corn (1984) odnosno The Blair Witch Project (1999). Na sveni se javljaju primeri kao što su The Heretics i Children of the Corn: Runaway, dok smo na televiziji gledali The Mist, American Gods, i American Horror Story: Cult.

Reklame

U širem i potencijalno neprijatnijem kontekstu, folk-horor očigledno može da posluži kao komentar crnog nacionalizma i raznih drugih otužnih aspekata društva u kom živimo. „Možda će to nekog iznenaditi, ali lako se može povući linija od palp medija do svih ozbiljnih društvenopolitičkih problema današnjice," ističe Skovel.

Producenti Rajan Marfi i Bred Falčak ( American Horror Story) su upravo to uradili povezavši politiku sa mračnim elementima folklora u sedmoj sezoni svoje popularne serije gde parodiraju okrutnost, razjedinjenost, i paranoju Trampove Amerike.

Sa svetlije strane, scenarista i režiser Džordž Mur pripisuje aktualni folk-horor trend „nedostatku mitologije" u modernoj kulturi. „Folk-horor nas povezuje sa univerzalnim arhetipom, nudi ideju nečeg večnog u prirodi sa čim se naša psiha više ne povezuje. Nemirnim duhovima među nama prija taj stav po kom iza svakog ugla još uvek vreba nešto nepoznato, jer nam inače deluje kao da je ceo svet temeljno istražen."

Još na VICE.com:

Fotograf koji čini da dejting izgleda kao pravi pakao

Ljudi žele da se pojebu sa klovnom iz filma 'IT'

Horor priče sa snimanja filmova