Bože, hvala ti na ženama koje otvoreno pevaju o seksu
Fotografija: Sara Palmer
Музика

Bože, hvala ti na ženama koje otvoreno pevaju o seksu

Nova generacija gitaristkinja slavi žensku seksualnost uzbudljivim rifovima i ekplicitnim tekstovima, a meni se to skroz dopada.
Lauren O'Neill
London, GB
11.11.17

Prvobitno objavljeno na Noisey

Jednog dana početkom septembra ulogovala sam se na društvene mreže i zatekla lavinu deljenja jednog te istog kratkog videa. Na dotičnom snimku političar britanske Konzervativne partije Džejkob Ris-Mog gostuje u jutarnjem programu Pirsa Morgana Dobro jutro, Britanijo. Ris-Mog izlaže svoje krajnje protivljenje abortusu, čak i u slučajevima silovanja. Život je, kaže on, "svetinja".

Reklame

Mnogi Ris-Moga smatraju mogućim kandidatom za buduće vođstvo Konzervativne stranke, a stoga i položaj britanskog premijera. Njegov lični stav prema abortusu u direktnoj je suprotnosti sa mišljenjem ogromnog dela stanovništva koje će jednog dana možda voditi. Od ukidanja sredstava "Planiranom roditeljstvu" u Sjedinjenim Državama do istaknutog uspona desničarske Demokratske unionističke partije koja se protivi abortusu u Velikoj Britaniji, čini se da smo na svakom koraku okruženi napadima na reproduktivna prava žena. Usred te teskobne atmosfere, veliku sam utehu počela da pronalazim u muzici žena koje otvoreno govore o seksu – naročito kad su opasane električnim gitarama kao da nose AK-47.

Ovog juna desio se dugoočekivani povratak žanrovski revolucionarne kraljice indi roka St. Vincent, gitaristkinje tolikog umeća da bi uspela da nadsvira većinu kolega zatvorenih očiju. Takođe, ona peva mnogo o seksu. U pesmi "Birth in Reverse", sa albuma St. Vincent iz 2014. godine, ona peva: " Oh what an ordinary day / Take out the garbage, masturbate", praćena zavijanjem gitare. Iako je scenario koji izlaže prilično banalan – praktično opisuje moje uobičajeno nedeljno jutro – neobaveznost kojom priziva seksualnost, ovde i drugde, ostavlja bez daha. Masturbacija je u svetu St. Vincent nešto obično i normalno, a čineći je takvom i u svojoj muzici, ona ističe žensku seksualnost kao prirodni deo života, umesto kao nešto što postoji isključivo zarad muških pogleda.

St. Vincent je fascinantna i uživo. Gledala sam njen nastup 2013. godine i, dok je iz svoje blistavo bele gitare istiskivala rifove koji su zvučali nestvarno, izvodila je koreografiju: ludački iskorak ustranu tamo, slatko puckanje prstima ovde. Bilo je osvežavajuće videti umetnicu koja potvrđuje da istovremeno može da bude seksualno otvorena, majstor na gitari i ženstvena, udaljujući dotični instrument od njegovih mačo asocijacija mlaćenja glavom. I iako je gitara nešto manje u prvom planu na njenom popičnom novom albumu MASSEDUCTION, njena muzika je i dalje očigledno inspirisana seksom; poslušajte samo pulsirajuću dramu pesme "Los Ageless" ili lateksni poljubac pesme "Savior" i recite mi da li grešim. Što je važnije, njen povratak znači da se u žiži javnosti ponovo obrela glasna zagovornica prava žena da sa svojim telima rade šta god im padne na pamet.

Naravno, slika žene koja svira gitaru kao simbol subverzije nije ništa novo: da li bi Čeri Kuri iz Runaways, koja govori da je vaša "ch-ch-ch-ch-ch-ch-ch-ch-cherrrrry bomb", bila upola toliko uzbudljiva da je nije pratio gitarski solo Džoan Džet koji je odisao seksom? Da li bi karikatura mladalačke ženstvenosti Kortni Lav, koja psuje u prljavim haljinicama dečijih lutaka, delovala tako buntovno kad otrov ne bi kuljao i iz njenih prstiju baš kao i usta? Postoji nešto očigledno falusno u vezi sa gitarom, ali u rukama žene, ta muževnost donekle se izvitoperuje. Oblik i dalje možda liči na kitu, ali bezbrojne mogućnosti koje ovaj instrument pruža funkcionišu i kao metafora za kompleksnost ženskih tela, gde pristup zadovoljstvu jednak-za-sve prosto više nije dovoljan.

Za muzičke fanove važno je da vide kako žena svira bilo koji instrument, zato što joj pop muzika kao institucija i dalje govori da ne bi trebalo to da radi.

Ipak, za muzičke fanove važno je da vide kako žena svira bilo koji instrument, zato što joj pop muzika kao institucija i dalje govori da ne bi trebalo to da radi – što možete da vidite iz prostog pomanjkanja žena i ne-binarnih izvođača na većini velikih festivala, i nedavne izjave Rika Rosa da nikad nije angažovao žensku umetnicu zato što bi na kraju samo pokušao da spava sa njom. I zato, kad se žena dohvati električne gitare ili Ejbltonove konzole – i postara se da je vidimo da je to uradila – ona ne samo da ruši mit da žene ne mogu da budu umešni muzičari, već i potvrđuje sposobnost da muziku stvara po sopstvenim pravilima. Kad se takva vrsta muzičkog izraza upari sa tekstualnim sadržajem koji ističe seksualnu slobodu bilo koje vrste, tada nastaje magija.

Još jedna gitaristkinja čija je gitara istaknut vizuelni rekvizit jeste alt-rokerka TORRES. U skorašnjem video spotu za pesme "Skim" i "Three Futures" – oba u režiji Ešli Konor, koja je radila sa koleginicama gitaristkinjama Mitski i Ejndžel Olsen – seks i muzika su povezani. U spotu za "Skim", vidimo je kako ženskom nogom rukuje kao gitarom, a u tekstu pesme se pita o sposobnostima nečijeg ljubavnika. U spotu za pesmu "Three Futures", zabacuje gitaru iza sebe kako joj ne bi smetala dok se spušta da poliže samu sebe iz alternativnog sveta. Za nju je gitara očigledno univerzalni simbol seksualne gladi.

Ali ne mora da bude. Katie Ellen, bend iz Njujorka i Filadelfije, izdigao se iz pepela rasformiranih pop-pankera Chumped, koje je takođe predvodila gitaristkinja i pevačica Anika Pajl. Za Pajl, gitarska muzika je provodnik za jednu drugu vrstu seksualne aktivnosti. U pesmi "Lucy Stone", sa albuma Cowgirl Blues, debitantskog albuma benda objavljenog početkom godine, ona peva: " Well I don't wanna have your children / Does that make me less of a woman?" A u pesmi "Proposal", u nedogled ponavlja: " I'm sick of fucking in our bed." Izgovorene uz zvuke gitare (uzgred, svira kao virtuoz), njene reči nas podsećaju da aktivno izjašnjavanje o nečijim izborima podjednako znači izraziti ono što ne želiš baš kao i ono što želiš.

Možda je čudno otpor doživljavati kao nešto naizgled toliko nebitno kao što je prebiranje po muzičkim žicama ili otvoreno pevanje o seksu. Ali u svetu u kom imate osećaj da politika sve više preuzima kontrolu nad vašim telom, kad mi neko moju običnu realnost reflektuje nazad kao nešto što treba slaviti umesto ga se stideti, to onda deluje podjednako osnažujuće i neophodno – čak i ako se radi samo o nečemu što radim sumornog vikenda popodne.

Reklame