Unutrašnji dijalozi i spoljni monolozi predsednika Vučića

Postoje dva ekstrema unutar kojih se kreću javna obraćanja predsednika Srbije. Jedan ekstrem je gostovanje u „Ćirilici" prošle nedelje u kome je u nekih dva sata gotovo pojedinačno odgovarao na svaku kritiku koja mu je upućena (uglavnom u obliku tvita) od srpske opozicije. U tim situacijama, odnos je uvek ličan, obojen osećanjima povređenosti i uvređenosti i uglavnom funkcioniše kao neka sesija pražnjenja negativne energije. Drugi ekstrem je obraćanje na prijemu povodom inauguracije gde je jako precizno, koncizno i aspirativno sa papira čitao veliki narativ o problemima prošlosti srpske države i nadama za budućnost ovoga društva. Sinoćno obraćanje povodom ulaska Srpske liste u vladu Kosova je počelo kao ovo drugo, ali vrlo brzo je skliznulo nazad u ovo prvo.

A bilo je moguće tačno utvrditi trenutak kada se to desilo. Dok je nabrajao negativne reakcije kosovske opozicije, izjave u kojima je gurana teza da na formiranju vlade „treba čestitati samo Beogradu i Vučiću", jer sve zavisi od Srpske liste (koja je, po tim izjavama kontrolisana iz Beograda), predsednik je uporedio kosovske sa srpskim opozicionarima, jer se i jedni i drugi bave samo njime. Takođe je kritikovao i medije jer nisu preneli te reakcije nezadovoljnih kosovskih opozicionara. Od tog trenutka, pa na dalje, govorio je samo o napadima kojima je izložen i ponudio svoje odgovore na njih, koji su se uvek vraćali na ponavljanje sintagme o opozicionarima „umrljanim penom od piva i kapućina".

Obraćanje je počelo eksplicitnim podržavanjem odluke Srpske liste da uđe u kosovsku vladu, ali odbijanjem preuzimanja bilo kakve odgovornosti za tu odluku, sa kojom predsednik, kako kaže „nije imao nikakve veze" jer je u subotu „bio previše zauzet da bi se time bavio", ali je imao potpuno poverenje u predstavnike te liste i Marka Đurića, direktora Vladine kancelarije za Kosovo i Metohiju, koji su zajednički doneli odluku, a koju je on podržao. Problemom kako to da direktor tela vlade Srbije odgovara predsedniku Srbije, ni predsednik ni novinari se nisu bavili. Takođe, predsednik je na početku obraćanja predstavio izveštaj o pregovorima u Briselu u prethodne tri godine, koji će uskoro biti objavljen javnosti.

Pregovori su teški, ali će se nastaviti, Haradinaj je „što se tiče Srbije optuženi za ratne zločine", ali predsednik te Srbije podržava ulazak Srba u vladu čiji je on premijer.

I to je teška odluka, ali je morala da bude urađena jer će Srbi imati tri ministarstva o „omogućiće sebi lakši život". I ovo je razumljivo, ali je ta odluka kraj višemesečnog procesa koji je počeo prekidanjem diplomatskih odnosa sa Francuskom jer nije htela da nam isporuči baš tog Haradinaja. Takođe, predsednik je žestoko kritikovao poteze vlasti Srbije nakon kosovskog proglašenja nezavisnosti 2008, pominjući ogroman broj događaja i odluka, među kojima je bilo i paljenje ambasade Sjedinjenih Američkih Država. Ali je zanemario da se to desilo nakon mitinga u čijem organizovanju je učestovala i stranka kojoj je tada pripadao. U jednom trenutku je čak rekao i „da će poštovati Ustav, ali…", opet izbegavajući da kaže da je u usvajanju tog Ustava, baš sa tom preambulom u kojoj se pominju Kosovo i Metohija, opet učestvovala partija kojoj je pripadao.

Ovde se ne radi o tome da je predsednik licemer, već da su se očigledno njegovi stavovi promenili. Ali mi i dalje ne znamo šta je njegov krajnji cilj. Njegova objašnjenja da se sve što se uradilo u poslednje tri godine pregovora u Briselu učinilo da bi se poboljšao položaj Srba na Kosovu, i da ovaj ulazak u Vladu (sa kojim on nema nikakve veze, ali ga podržava) treba gledati u tom kontekstu, razumljivi su kada se gledaju u vakumu. Ali i dalje nije jasno šta je krajnja namera.

U oktobru bi trebalo da počne novi krug „unutrašnjeg dijaloga" u kome će on biti spreman „da izađe na megdan svima", i univerzitetima, i crkvenim organizacijama i civilnom sektoru, i Akademiji. Ali okviri tog dijaloga nisu postavljeni. Predsednik je zadovoljan dosadašnjim tokom unutrašnjeg dijaloga, što je bilo iznenađenje, jer se taj dijalog uglavnom svodio, bez obzira na to ko je govorio, na ispitivanje motiva, namera i kredibiliteta druge strane. Taj ton se nastavio i večeras, sa tim predsednikovim ponavljanjem šale o pivskoj i kapućino peni. I dalje je sve na nivou meta dijaloga, dijaloga o dijalogu, i učesnicima dijaloga i ispitivanju njihovog prava da li mogu da kažu u tom dijalogu.

Ali niko, ni Predsednik, ni vlada, ni opozicija nisu pričali ni o kakvim dugotrajnim rešenjima za pitanje Kosova. Je l' se radi o nezavisnosti? O podeli teritorije? O Zajednici srpskih opština? O daljem produživanju statusa kvo sa manjim beneficijama koje će srpska zajednica dobijati kroz učešće u izvršnoj vlasti Kosova?

Sve u vezi sa ovom temom je rečeno u prvih pola sata obraćanja, a ostatak je proveden u obračunavanju sa protivnicima, oštrim odgovorima na kritike i hvaljenju onoga što je urađeno. Od ekonomije, preko Republike Srpske. Od odnosa prema susedima do povećanja minimalca. Od ponavljanja poštapalice o opoziciji, do ponavljanja poštapalice o N1 kao „američkoj televiziji". O hvaljenju ko je sve od stranih državnika već bio u Srbiji, do nade da će Tramp uskoro doći.

Sve ono na šta su gledaoci predsednikovih nastupa u javnosti navikli. Jako retko se kaže nešto novo i konsekventno, ali se iznova ponavljaju „najveći hitovi" o protivnicima koji ne rade ništa osim što ispijaju razne tekućine, o medijima koji ne prenose vesti i izjave koje on smatra za bitne i najavljivanje daljeg „žestokog ali tolerantnog i oštrog ali ozbiljnog" unutrašnjeg dijaloga.

Sve to dok mi iznova slušamo predsednikove monologe, bilo da su u obliku intervjua ili govora.

Još na VICE.COM:

Lažne patriote i izdajnici: mladi Srbi iz Mitrovice o izboru Haradinaja

Kad nema drugog, potegni Dejton i Kosovo

Da li je ovo dokaz da predsednik Amerike Donald Tramp nikada nije pomislio na Srbiju