Illustracija: Dola Sun
Ova priča je objavljena u saradnji sa Marshall Project .„Video sam te sinoć na zatvorskoj televiziji", rekao mi je poznati glas iza mog levog ramena. Znajući da je u pitanju Bejs, prestao sam sa pripremanjem servisnog pulta na kojem će većina zatvorenika te večeri dobiti svoju večeru.„O da, rekao sam, „To je kul, verovatno su prikazali nove 'Pesme osuđenika'". Pokušavao sam da sakrijem svoj ponos.Usred Bejsove priče o poeziji, pojavio se moj prijatelj Hilton, advokat zatvora.„Šta ima, momci, o čemu razgovarate"? Stajao je u dovratku kuhinje, ispravljenih leđa, s rukama na kukovima, uzdignutih ramena. Hilt je ljubazan, ali direktan.Hilt nam je rekao da se sprema događaj u zatvorskoj kapeli, u znak podrške pokretu poznatom kao Milijarda ustalih. Događaj se organizuje da bi se podigla svest o mnogim oblicima nasilja nad ženama – i predložio je da napišem nešto na tu temu i to pročitam.Dao mi je list hartije sa predloženim temama.Poslednja rečenica na papiru je glasila: „Šta bi rekao svojoj žrtvi, kada bi mogao da razgovaraš s njom"?
Iznenada se nešto dogodilo, kao da su se otvorila neka vrata.Pričati o osudi za ubistvo, ili biti poznat kao ubica, možda ne deluje kao neka velika stvar za čoveka koji je u zatvoru. Možda izgleda kao nešto o čemu razgovaramo, kao što razgovaramo o hrani i čuvarima, dok ubijamo vreme čekajući večeru. Ili čak može da se uklopi u stereotip da takvi ljudi svoj zločin nose na reveru kao orden.Ali većina nas uopšte nije takva: o tome govorimo neodređeno, ponašamo se kao da se to nije dogodilo.
Samo moji najbliži prijatelji znaju pravu priču o tome što se dogodilo. Toliko malo toga se znalo o mom zločinu, da je uskoro počeo da kruži trač da sam izvršio neki uvrnuti seksualni zločin. Ali nije me bilo briga – bilo je lakše braniti ružnu laž nego istinu.Dok sam sedeo i narednih nekoliko dana radio na pesmi, osećao sam dužnost da budem autentičan. Uhvatio bih sebe kako sam od istinitog prikaza svog zločina odlutao u semantiku, i morao bih da prestanem, vratim se i ponovo počnem.Onda je došao taj dan.Prolazeći kroz dvostruka ulazna vrata kapele, ugledao sam oko 50 zatvorenika, kao i šačicu gostiju i gošći spolja.Živci su mi bukvalno drhtali, govorio sam sebi: „Ti si zvezda". Bio sam toliko nervozan zbog toga što ću se popeti na scenu, ali još više zbog onoga što ću reći na njoj.Onda je došao red na mene da izađem na scenu. Osvetljenje je bilo suviše jako da bih video dalje od lica u prvih par redova. Pitao sam se da li su Bejs i Hilton došli da gledaju – i na trenutak sam poželeo da mogu da se vratim u kuhinju i pričam gluposti.Ubrzo sam čuo neki čudan glas kako odjekuje iz zvučnika, a onda shvatio da je moj.„Ovo mi je prvi put da čujem svoj glas preko mikrofona, i moram da kažem da mi zvuči prilično dobro", nasmešio sam se. Začuo se smeh. Opustio sam se.„Većina ljudi ne zna zbog čega sam već 26 godina u zatvoru. U osamnaestoj godini sam izvršio surovo ubistvo, i osuđen sam na 105 godina zatvora, do doživotne robije. Još od tada nisam u stanju da odgovorim na dva naizgled jednostavna pitanja: „Zašto i kako sam mogao da uradim to što sam uradio? S toga sam napisao ovu pesmu".Duboko udahnuvši, skupivši dlanove ispred sebe, počeo sam da recitujem. Ovu pesmu treba slušati, a ne čitati, ali evo jednog odlomka:„Jesi li dobro, Elizabet", pitala ju je mlada žena koja je sedela pored nje, zagrlivši je.
Elizabet je nastavila da tiho jeca. Lice je prekrila rukama.Iznenada se izvinila svojoj drugarici, požurila u hodnik kapele koji vodi do toaleta i do bašte.
Napolju se, bez straha i pardona, okrenula ka meni i direktnim tonom mi rekla, „Želim da ti ispričam nešto o onome kroz šta sam ja prošla, da bi bolje razumeo zašto me je tvoja pesma toliko pogodila".„Kada sam bila devojčica", nastavila je, „Godinama me je maltretirao moj stariji brat. Ja sam to krila iz istih razloga o kojima govoriš u svojoj priči, zbog sramote, neprijatnosti, zbog toga što sam mislila da mi ljudi neće verovati. I nisu mi verovali! Kada sam konačno skupila hrabrost da javno progovorim o tome, svi su poverovali njegovim lažima, da sam sve to izmislila da bih privukla pažnju i prodavala svoju knjigu".„To je užasno", rekao sam. „Ne znam šta nije u redu s ljudima".„Ne znam ni ja. Na kraju sam od njega želela samo izvinjenje. Mislim da je to bilo ono što me je zaista dotaklo kod tvoje pesme. Bilo mi je potrebno izvinjenje od osobe koja ne želi da mi ga da, a ti si morao da se izviniš osobi koja ne može da primi izvinjenje".Uzela me je za ruku.Džejson Tompson, 42, zatočen je u kazneno-popravnoj ustanovi u Merionu, Ohajo, gde služi kaznu od 105 godina zatvora do doživotne robije, za surovo ubistvo, pljačku i otmicu.Još na VICE:Seksi posteri i zastave: kako osuđenici uređuju ćelijeKako izgleda kada si u bekstvu od policijeZatvorski psiholog žali za pacijentom kog nije uspeo da spase
Reklame
Iznenada se nešto dogodilo, kao da su se otvorila neka vrata.Pričati o osudi za ubistvo, ili biti poznat kao ubica, možda ne deluje kao neka velika stvar za čoveka koji je u zatvoru. Možda izgleda kao nešto o čemu razgovaramo, kao što razgovaramo o hrani i čuvarima, dok ubijamo vreme čekajući večeru. Ili čak može da se uklopi u stereotip da takvi ljudi svoj zločin nose na reveru kao orden.Ali većina nas uopšte nije takva: o tome govorimo neodređeno, ponašamo se kao da se to nije dogodilo.
Pogledajte VICE film: Dug u krvi
Reklame
Reklame
Prelazeći na poslednji i najbitniji stih moje pesme, razloga zbog čega sam ovde, izgovorio sam to: „Žao mi je"!Kada sam sišao sa scene i krenuo napolje, negde na pola puta sam video ženu kako nekontrolisano plače.Vidite, ovo ovde je nož, i ono što ću vam sada ispričati je priča mog života. Kada biste mi sada otvorili utrobu, siguran sam da bi iz nje pokuljali tuga i sram. Moj sopstveni sram koji sam krio u sebi, do ovog trenutka kada sam se popeo na scenu. Kada ga pustim, dopustiću vam da vidite kako ovo sranje kulja iz mojih vena kao tečni bol… Suznih očiju i drhtavog glasa, molila me je da napravim drugačiji izbor… Ali njene suze su bile nevidljive za premlade oči. Rekla je, ne moraš ovo da radiš. Ja sam joj samo rekao da čučne. Jedan metak. Beng. Sada je gotovo. Sada je gotovo. Bio sam toliko glup. Šta mi je bilo u glavi, jebote? Šta da je neko ubio moje dete, oduzeo mi bebu i uništio mi porodicu? Vidite, u deliću sekunde, uništio sam ne jedan, već dva života. Prekinuo dve porodične veze… Melisa je umrla ni zbog čega, bukvalno, a ja sam se osećao kao ništak… Ne mogu da vratim vreme i sprečim mlađeg sebe da izvrši taj zločin… Ne mogu sebi da oprostim, pa ne očekujem ni da vi to učinite… Od ovog dana pa nadelje, više neću biti kukavica. Suočiću se s bolom, zašiti ovu venu, i živeti svoj život kao dokaz da ona nije umrla uzalud. Jednostavno i prosto, žao mi je. Ali vidite, ono što zaista želim da kažem je… ŽAO MI JE!!
Reklame
Elizabet je nastavila da tiho jeca. Lice je prekrila rukama.Iznenada se izvinila svojoj drugarici, požurila u hodnik kapele koji vodi do toaleta i do bašte.
Napolju se, bez straha i pardona, okrenula ka meni i direktnim tonom mi rekla, „Želim da ti ispričam nešto o onome kroz šta sam ja prošla, da bi bolje razumeo zašto me je tvoja pesma toliko pogodila".„Kada sam bila devojčica", nastavila je, „Godinama me je maltretirao moj stariji brat. Ja sam to krila iz istih razloga o kojima govoriš u svojoj priči, zbog sramote, neprijatnosti, zbog toga što sam mislila da mi ljudi neće verovati. I nisu mi verovali! Kada sam konačno skupila hrabrost da javno progovorim o tome, svi su poverovali njegovim lažima, da sam sve to izmislila da bih privukla pažnju i prodavala svoju knjigu".„To je užasno", rekao sam. „Ne znam šta nije u redu s ljudima".„Ne znam ni ja. Na kraju sam od njega želela samo izvinjenje. Mislim da je to bilo ono što me je zaista dotaklo kod tvoje pesme. Bilo mi je potrebno izvinjenje od osobe koja ne želi da mi ga da, a ti si morao da se izviniš osobi koja ne može da primi izvinjenje".Uzela me je za ruku.Džejson Tompson, 42, zatočen je u kazneno-popravnoj ustanovi u Merionu, Ohajo, gde služi kaznu od 105 godina zatvora do doživotne robije, za surovo ubistvo, pljačku i otmicu.Još na VICE:Seksi posteri i zastave: kako osuđenici uređuju ćelijeKako izgleda kada si u bekstvu od policijeZatvorski psiholog žali za pacijentom kog nije uspeo da spase