Devojke iz Srbije o trenutku kada su se prvi put osetile moćno
Ilustracije: Ivana Čalija
moč

Devojke iz Srbije o trenutku kada su se prvi put osetile moćno

Za neke od njih to su prve cipele i prve pesnice, a za neke trenuci tuđe nemoći.
24 Jul 2017, 8:04am

*Sve ilustracije: Ivana Čalija

Ma koliko omatoreli, pozaboravljali ili ignorisali, prvi trenuci "nečega" često nam ostanu urezani u glavi poput tetovaže kojoj se nekad divimo, a nekad i poželimo da ne postoji i pravimo se da nije tu. Bilo da je u pitanju prvi trenutak kada smo nekog razočarali ili prvi trenutak kada nas je neko namagarčio, ove situacije su svakako jedne od prvih očitanih bukvica koje smo dobili i koje su nas pripremale za ono što nas čeka dalje. Nažalost, najviše učimo na greškama i ružnim iskustvima, a naš mozak mnogo češće zapamti loše uspomene od onih dobrih, što je potvrdila i nauka.

U poslednje vreme sve češće razmišljam o tome kako je ženama moć sve potrebnija i to ne ona moć za koju dobijamo dozvolu od drugih da je posedujemo, već ona koja leži u nama i kulja i jedina može da nas spasi od raznih sranja. Posle odgledane prve sezone serije Sluškinjina priča, skapirala sam da bi trebalo da češće koristimo tu moć i ujedamo kad god treba. Prvi trenuci kada smo osetile ove moć ove vrste uglavnom su bile na prvi pogled banalne stvari koje nisu rezultirale nekim mega ishodom, ali su nam stvorile mentalne mišiće koje ćemo kasnije tokom života bildovati. Kad god danas zapnem ili se nađem u nekom sranju, zažmurim i pokušavam da prizovem opet taj trenutak i to toliko jako osećanje. Osećanje da možeš sve i da niko ne može sa tobom da se zajebava. Kod mene je to bio trenutak kada sam iz malog grada prvi put pobegla od kuće i otišla u veliki grad na koncert omiljenog benda. Znala sam da ne smem, ali sam isto tako znala da moram i na kraju shvatila da mogu. Kasnije sam bila kaženjena, ali ta noć i đuskanje u prvom redu do zore postaće simbol za sve što "neću smeti" kasnije u životu, a ipak ću ostvariti.

Pričala sam sa nekoliko devojaka o njihovim trenucima kada su se osetile moćno i šta im je to značilo kasnije u životu.

Kada sam bila u petom razredu osnovne, roditelji su se razveli. Mlađa sestra i ja smo počele da živimo sa mamom u malenoj garsonjeri. Mama je mnogo radila, a ja sam se trudila da joj što više budem od pomoći. Sređivala sam, spremala ručak, brinula o sestri. Nekako sam sve vreme u tom periodu najviše razmišljala o tome kako je njoj, mojoj sestrici. Bila je mršava, osetljiva i veoma povučena. I dalje je mnogo osetljivija od mene. Jednom prilikom je došla uplakana iz škole jer su je dečaci zezali što nosi neke "jeftine kineske" patike. Pobesnela sam, otišla sledećeg dana u školu i udarila pesnicom tog dečkića u nos. Pošla mu je krv. Bila sam srećna. - Ana Tasić, 27, istoričarka umetnosti

Kada razmišljam o trenucima koji su na neki način bili prekretnice u mom životu uvek mi je teško da se odlučim koji je trenutak bio ključan. Ali ako bismo posmatrali neke početke, onda bi to definitivno bilo onda kada sam prvi put opalila strelu. Sa dvanaest godina počela sam da treniram streličarstvo. Prvih nekoliko meseci nisam gađala, već samo učila tehniku razvlačenjem luka "u prazno".

Na jednom od treninga pozvao me je trener do mete, dao strelu u ruke i rekao da je došao taj trenutak kada ću postati prava streličarka. Ostali streličari okupili su se oko mene kako bi prisustvovali tom "svečanom" trenutku opaljivanja moje prve strele. Razvukla sam luk, nanišanila metu udaljenu svega nekoliko metara, odradila tehniku baš onako kako sam učila i kroz pet sekundi strela je već bila odapeta. Pogodila je centar. Deluje nebitno, jedan običan dan, običan trening, ali sam baš tada shvatila da ja kontrolišem svoj život kao što kontrolišem let jedne strele. Kada dobro odradiš tehniku, strela leti ka centru. Sve je na tebi. I zaista mi se kasnije kroz život provlačila ova mantra – ti imaš kontrolu, ti si ona koja bira kako će se stvari odvijati. - Nina Milenković, 21, studentkinja psihologije

Još od detinjstva imam jako zamršen odnos sa ocem. On je jedan mnogo čudan tip kog, evo ni sada posle toliko godina ne mogu reći da poznajem. Međutim, najteže je bilo tokom odrastanja jer smo bili u istoj kući, a svaka moja odluka zavisila od njegove presude. Strog je, konzervativan i tvrdoglav i nekad mi se činilo da uživa u mom nerviranju, grcanju i suzama. Plašila sam ga se, bio je poput nekog strašnog sudije u svojoj ogromnoj fotelji iz koje je reko ustajao. Negde krajem osnovne nije hteo da me pusti na ekskurziju. Ne znam zašto, delovalo mu je kao da mu se tako ćefnulo. Išlo je celo moje odeljenje i mnogo sam želela da odem. Rešila sam. Skupila sam snage, unapred vežabala ispred ogledala šta ću mu sve reći i prišla mu. Iz mene je krenula bujica reči, tačnije dranja. Rekla sam mu sve što se dugo buđalo i meni bez ijedne suze. I osetila moć. Pravu pravcatu moć. On me je gledao uznevereno i nije verovao šta se događa. - Sanja Milanović, 34, profesorka

Nikad u životu nisam bila naročito hrabra i to je jedna od osobina koja me prati kroz život i nervira. Kao da imam neku ogromnu ružnu bubuljicu na licu koja nikako da prođe. Uglavnom, postoji jedan trenutak za koji sa sigurnošću mogu da tvrdim da sam ispala hrabra i da sam, još važnije tada osetila pravu moć. Mislim da je to poprilično kasno doba za "osećanje prve moći" jer je bilo na kraju srednje, ali kao klinka sam se uvek krila iza mamine suknje i trudila da budem što neprimetnija. Celu srednju školu sam bila sa jednim tipom, koji je bio dve godine stariji od mene. Posle godinu dana sam skapirala da nije baš onakav kakav sam zamišljala: bio je posesvian, lenj i jako temperamentan. Stalno je ljubomorisao, kontrolisao me i omalovažavao pred drugima. Kada je trebalo da upišem faks ucenio me je da ukoliko želim da ostanem sa njim, ne upišem fakultet, jer on ne želi da ima devojku u drugom gradu.

To za mene nije dolazilo u obzir, iako sam kao slepica bila zaljubljena u njega. Raskinula sam, odselila se u Beograd i tada je za mene počeo novi život. Iznajmila sam stan i konačno upoznala pravu sebe i radila sve što ja želim. To je za mene najmoćniji osećaj na svetu. Poslušati sebe. - Jovana Milovanović, 30, PR

Prvi put sam se osetila zaista moćno kada sam odlučila da fokus prebacim sa reakcije na akciju. Kada sam uspela da jasno i bez straha od prijema artikulišem svoj unutrašnji svet ka spolja. Imala sam dvadeset pet godina i počela da se dečku, roditeljima i prijateljima obraćam bez umiljavanja i durenja, da govorim šta i zašto hoću, kao i šta neću. Shvatila sam da u životu moram biti spremna na to da ljude kratkoročno povredim, odnosno dovedem u nelagodu, jer svako u suštini teži da dobije ono što on hoće. Ako nekome drugom nije problem da insistira, nije ni meni.

I nije lako, ali moguće je sabrati, oduzeti, pomnožiti i podeliti osećaj odgovornosti, potrebu za prihvatanjem, ljubav, strah i sve ostale stvari koje prate međuljudske odnose i učiniti ono najispravnije u datom trenutku, po cenu da to drugima baš i ne deluje tako. I ne samo to – nego je i osećaj baš moćan. - Milica Spadijer, 27, umetnica

Simbol moje prve prave moći leži u mom ormanu, a to su prve cipele i prva stvar koju sam kupila od svoje prve plate. Tokom studiranja bila sam primorana da radim u kafiću, pa kasnije i u jednom hostelu. Prva plata je bila mala, ali sam rešila da počastim sebe nečim što mi se zaista sviđa, jer sam bila ponosna na sebe kako sam uspela da uskladim silne smene po kafiću i da završim godinu u roku i to sa kul ocenama. Bilo je rizično da li ću ostati da živim u Beogradu, jer moji nisu imali para, ali ja sam rešila da se snađem. Kupila sam dizajnerske LILU čizme tamno zelene boje. Nisam ih izuvala. I danas ih nosim i uvek kad ih obujem osećam se kao da su deo moje superherojske odežde. Pružaju mi dodatno samopouzdanje. - Marina Ilić, 33, nastavnica

Ovo bi verovatno morala biti jedna lepa priča u kojoj je buđenje moje svesti o mogućnosti sopstvenog delanja a u pravcu postizanja cilja dovela do duhovnog napretka nekoga iz moje okoline, mene, porodice. Razlog zbog koga danas uspešno bežim od te zgodne ali pre svega varljive i besmislene pozicije moći jeste, između ostalog, i moje korišćenje iste u svrhu tlačenja drugih, u najranijoj mladosti. Kada sam se prvi put osetila moćno? Onog trenutka kada sam uvidela da su drugi u mogućnosti da budu nemoćni, tačnije, onda kada sam svojoj mladoj komšinici govorila kako moja igračka koju je slomila košta toliko mnogo da će njeni roditelji morati da prodaju sve njene igračke da bi mi nadomestili moju igračku koja je inače koštala vrlo malo i bila mi poprilično dosadna. Sećam se da je plakala a da sam ja znala da mogu da uđem u taj plač i da po njemu plešem. Grozno zar ne? E, svaka je moć takva. - Ana Marija Grbić, pesnikinja

Možda zvuči zlo, ali prvu moć sam osetila kada sam prevarila jednog dečka. Tada sam shvatila da mogu da radim šta hoću, šta želim i šta osećam. Dugo sam bila u vezi koja mi nije prijala, a uvek sam imala neki strah od posledica kada god treba da napravim neki važan korak ili presečem nešto. Tada sam naučila da su ta presecanja korenja koja vukljaš za sobom dragocena i od tada postupam mnogo odlučnije u životu. Nisam sigurna da li sam veću moć osetila kada sam ga ostavila ili prevarila, ali to je svakako trenutak kad sam shvatila da moram da budem oštrija u životu i više pazim na sebe. - Nevena Mrđenović, 30, grafička dizajnerka

Ostale ilustracije Ivane Čalije možete pogledati na njenom sajtu.

Još na VICE.com:

Žene pričaju o tome kako su prvi put same kupile drogu

Intimni portreti žena koje uživaju u samoći

Srpske kraljice tverka o plesu, slobodi i samopouzdanju