Nedelju dana sam slušao samo 'Despasito'

Did I listen to pop music because I was miserable? Or was I miserable because I listened to pop music?

Ovo je samo jedan od citata iz romana High Fidelity kojim nas je Hornbi oduvao. I mogu da razumem tu dilemu - da li slušamo pop muziku zato što smo sjebani ili je obrnuto? Koliko su ova dva životna aspekta isprepletana?

Kako bih pronašao odgovor na pitanje, mislim da je suštinski važno da, koliko god to zvučalo kontradiktorno, ovaj vanvremenski citat smestim u vremenski okvir. Roman High Fidelity je objavljen 1995. godine, otud i depresija. Ne kažem da je muzička scena pre više od dvadeset godina bila depresivnija nego danas, ali tadašnji zaljubljenici u muziku, kao i sam autor, bili su ipak uskraćeni za određenu pesmu.

1995. godine nije postojao Despasito. Da jeste, možda kultna rečenica nikada ne bi bila napisana.

Svaka generacija ima pesmu koja je obeležava. I da budem iskren, Despasito nije numera moje generacije. Nećemo je čuvati kao singl na ploči, niti ćemo je kroz dvadeset godina čuti na radiju i setiti se trenutaka kada smo je uz logorsku vatru svirali na akustičnoj gitari. Verovatno ćemo je u potpunosti zaboraviti nakon nekoliko meseci.

Ali Despasito je baš ono što nam je u ovom trenutku potrebno.

Bukvalno prevedeno sa španskog, "despacito" znači polako. Stalno sam opterećen rokovima, učestvujem u najgorem saobraćaju na svetu, očajno se hranim, još gore spavam, stoga mislim da stvarno treba malo da usporim. A šta će bolje dovesti u red moj bioritam nego bombastični duet do juče anonimnog Luisa Fonsija i veterana lationoameričkog hip hopa Dadi Jankea? Da, to je tip koji je snimio Gasolinu. Možda ga se ne sećate, jer ipak morate da budete stara kajla koja je dane provodila ispred Viva kanala kako biste bili upoznati sa stvaralačkim opusom Dadija Jankea. On ne promašuje. Zaista, do sada je imao samo hitove. Okej, jedan hit, ali ipak hit. I nije ostario ni dan.

Zato sam nedelju dana slušao samo Despasito, čisto da vidim da li će mi to olakšati život.

Spoiler alert: Jeste. Mislim, jebote, to je Despasito, ne znam kakav drugi ishod čovek da očekuje.

Shvatio sam da, ako već želim da despasitujem život, ključno je da mi dan počne latino ritmom. Nisam još ni otvorio oči, a već sam čuo prve gitarske rifove i jedno glasno "FONSI!" koje me je nateralo da iz kreveta ustanem vojničkom brzinom, ali sa entuzijazmom čoveka koji upravo treba da vodi najstrastveniju moguću ljubav sa devojkom. Moj GPS je pokazivao Novi Beograd, ali ja sam bio u Portoriku.

Bacio sam pokrivač na pod, strgao garderobu sa sebe i uleteo pod ledeni tuš kako bih eliminisao jutarnju erekciju i spremio se za posao. Možda je stanovnicima Južne Amerike sasvim normalno da funcionišu sa tolikom količinom erotičnosti u sopstvenim telima, ali ja još uvek nisam izvršio Despasito puč i dok zakonski ne bude propisano buđenje nacije ovom pesmom, moraću da se trudim da se ponašam normalno. Posle više godina sam pevao pod tušem.

Morao sam da narežem i muziku za auto. Odavno pizdim zbog činjenice da vozim auto koji nema ulaz za USB, pa sam osuđen na mp3, smaračko rezanje, ograničen kapacitet i konstano menjanje diskova. Ali to mi sada nije predstavljalo problem, jer mi je bila potrebna samo jedna pesma.

Vidite, kada slušate Despasito, mozak vam podsvesno ignoriše gužvu u saobraćaju, gastarbajtere koji voze sporo levom trakom i vreme koje je potrebno klimi da počne lepo da hladi. Znate kada Mirko Alvirović, Džejms Mej ili Met Leblank u svojim emisijama kažu za neki auto da je toliko dobar da prosto ne osetite vožnju? Pa, dragi eksperti iz automobilizma, moram da vam otkrijem jednu tajnu – možete voziti i golfa keca sa otkačenim auspuhom koji se vuče po asfaltu i da ne osetite vožnju. Samo je bitno da u plejeru imate Despasito.

9:00 – 17:00 – Sedim za kompjuterom i slušam Despasito. Kancelarija još uvek nije spremna da ovo čuje na zvučnicima.

Despasito je kao čokolada. Ide uz sve. Dok odmaram, podesim zvuk na jednu crticu i slušam Despasito. Dok jedem burito i pijem koronu, slušam Despasito. Seriju gledam bez zvuka, jer moram da slušam Despasito.

Dolazim na posao u 9:45. Jedini problem mi je što nemam majicu bez rukava, pa se osećam nekako previše uštogljeno. Platu primam tek u petak i ne mogu sebi da dozvolim trošak kupovine crne majice na bretele kako bih upotpunio izgled mog novog idola Luisa Fonsija.

Nekako izdržavam tu kratku distancu od parkinga do kancelarije kada mi je Despasito uskraćen. Brzo sedam za radni sto, trudeći se da izgleda kao da žurim da se bacim na novi spisateljski projekat, a zapravo samo želim da ubodem slušalice i pustim Despasito.

Pojačavam zvuk kako bih nadjačao buku u kancelariji i u tom trenutku me urednica koja sedi iza mene pita šta to slušam. Otkriven sam ili sam možda i želeo da me provale. Vraćam pesmu na početak, diskonektujem slušalice i pojačavam do maksimuma. Pritiskam plej.

Rezultat – svi su raspamećeni. Inficirani su, mada je infekcija ružna reč za stanje u koje vas dovede slušanje Despasita.

Nisu imali pojma da imam tako istančan ukus. Mislili su da slušam samo Niklbek i solo projekte Aleksa Benda iz Kolinga, a sada kažu da bi trebalo da radim kao muzički urednik na Dvestadvojci. Poručujemo picu, firma časti. Ne znam da li je u pitanju Dedi Jenkijevo brzo repovanje na potpuno nerazumljivom španskom ili je neko pomenuo trinaestu platu.

Apsolutni hit. U Svetu, Srbiji, a sada i u redakciji. Ne prođe pola sata da neko ne pusti Despasito. Iako mi sve vreme ide preko slušalica, kada god puste naglas, skidam slušalice kako bih sa kolektivom uživao u veselju.

Čudno je to. Koliko god osećao potrebu da Despasito imam samo za sebe, da ga ljubomorno čuvam između dve ušne školjke, svestan sam da je ovo senzualna i strastvena muzika koja se sluša u grupi. Moram da je delim. Ovo nije pesma za introverte i mizantropske drkadžije. Pa pogledajte samo spot. U njemu sve pršti od seksepila, čak i kadrovi u kojima igraju domine. Vidite taj plesni pokret. Znam da ste ga prepoznali.

U ovom trenutku već tražim karaoke verziju. Ljudi koji održavaju higijenu toaleta me preziru, jer mi se kukovi sve vreme njišu u ritmu Despasita, čak i kad piškim, pa sve pršti sa strane po pločicama.

Euforija već polako jenjava na nivou kolektiva, pa su potrebne promene, ne prevelike, naravno. Tako da je danas na repertoaru ponovo Despasito, ali verzija sa Džastinom Biberom.

Ne znam šta taj čovek traži ovde. Jebote, klinac, imaš sve što poželiš u životu - carski glas, izgledaš do jaja, izbegao si svaku moguću kaznu za parkiranje i prekoračenje brzine, a ti si toliko drčan, pa moraš i ovde da se uvališ. Šta će nam ovde tvoje cviljenje na engleskom? Ovu dvojicu makar ne razumem, ko zna šta oni pevaju, ali znaš šta? Nije ni bitno!

Ovde si suvišan, čak si naterao i Luisa Fonsija da kaže This is how we do it down in Puerto Rico. Samo jedna osoba može da kaže This is how we do, a to je 50 cent i to mora da se vozi u Kadilak Eskalejdu sa uzdignutim vratima. Znam ja šta ti radiš ovde. Radiš isto ono što je Skarlet Johanson uradila u Ghost In The Shell, samo sa muzikom. Napravio si previše radio friendly pesmicu.

Brzo sam potražio drugu verziju i našao remiks izvesnog Princa LJ, ko god taj čovek bio. Ako ste mislili da neko može više da usere originalno delo od Majkl Beja, zajebali ste se, jer je Princ LJ najveći šampion useravanja umetnosti. Znate one ložačke didžejeve koji na nastupima puste EDM verziju Karmine Burana ili teme Pirata sa Kariba, a onda telefonom snimaju reakciju publike kada nakon brejka sa bine ispale vatromet? E pa Princ LJ je takav tip.

Ali neće ti proći, ljudi se prosto neće primiti. Despasito je kao voda i najbolji je kada se konzumira čist.

Obavljam detoks gledanjem kratkih klipova ljudi koji u Despasitu uživaju jednako kao ja. Postajem bolesno ljubomoran na poznavanje španskog ovog famoznog tria.

A već sam dokazao da mogu da se hranim kao Novak. Mislim da ne treba da dokazujem da mogu bolje da igram od njega.

Radna nedelja mi nikada nije prošla brže i sa manje stresa. Ne mogu da se setim šta sam tačno radio, samo znam da je skoro gotovo. Delim reč na slogove i uz jedno De – spa – cito izlazim iz kancelarije sa naočarima za sunce.

Pogledajte i VICE film: Lovefest: Ovde je banja!

Počinje vikend, što znači da ću možda uspeti da doživim spot. Pritom mislim da ću videti ljude kako igraju onako u nekom klubu. Ja ne mogu, sramota me je, a i verujem da bi me ozbeđenje vrlo brzo izbacilo kada bih probao da izvedem bilo koji plesni pokret iz spota. Nažalost, klub koji će puštati samo Despasito ili ga makar pustiti nekoliko puta na repeat ne postoji, pa ostajem sam kod kuće uz flašu tekile. Sećanja na to veče dosežu samo do sedmog puštanja pesme.

Ponovo me bude početni rifovi Despasito, ali samo udaram telefon. Mamurluk je toliko jak da jedva podnosim zvuk klime koja je ostala uključena tokom noći, a kamoli dvojicu Portorikanaca koji se vesele. Par sati samo nepomično ležim u krevetu i kada konačno uspem da dođem do kompjutera i podignem browser, muzika me nokautira i vrati u krevet. Zaboravio sam da sam stavio jutjub link Despasita za homepage.

Ostatak dana provodim gledajući voplejpere sa temom Sibira. Bilo šta, samo ne jebeni Portoriko.

Polako obnavljam vitalne funkcije. Mamurluk je prošao, sluh se povratio i kao nakon bilo koje velike epizode, spreman sam za novu rundu nakon kratke tišine. Možda bih odustao da je oktobar, da moram svakog jutra da oblačim šuškavac, nosim nepromočivu obuću i farmerke. Ali tek je početak jula.

Despasito neće nestati i ja ne mogu da ga ignorišem. Ne želim.

DE – SPA – CITO!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

Još na VICE.com:

Nedelju dana sam jeo samo Nutelu i otkrio svoju tamnu stranu

Dao sam tati da upravlja mojim Fejsbuk nalogom nedelju dana

Nedelju dana sam živeo kao profesionalni Instagramer