Ako pitate Takašija Murakamija, starenje ne mora da vam se sviđa

Tekst je prvobitno objavljen na VICE Canada.

Malo koji savremeni umetnik stvara tako prepoznatljiva dela kao Takaši Murakami. Poznat po infiltraciji pop-kulture na albumu Graduation Kanje Vesta iz 2004., kao i po Luj Viton torbama iz sredine iste decenije, Murakami svojim radovima uspeva da nađe mesto kako na ramenu Paris Hilton tako i na zidovima galerija.

Murakami se proslavio početkom veka svojom izložbom Superflat, gde je pokušao da svede istorijska, pop-art, i savremena umetnička dela na samo jednu vizualnu dimenziju. Efekat koji je proizveo mogao bi se opisati kao vizualna kakofonija, referentno prezasićena, ništa manje banalna nego što je relevantna.

Posle premijere u Muzeju savremene umetnosti u Čikagu, postavka pod naslovom „Takaši Murakami: oktopod koji jede svoju nogu“ stiže u Vankuver. Ova retrospektiva obuhvata Murakamijeve rane radove kao što je šaljivi lik Mister Dob, ali i sveže instalacije priređene specifično za izlaganje u Galeriji Vankuver.

Razgovarali smo sa slavljenikom (56. mu je rođendan) o umetnosti, starenju, i neumitnoj smrti koja nas sve čeka.

VICE: U ovoj prostoriji, sa svih strana nas gleda Mister Dob. Recite nam nešto o poreklu ovog lika?

Takaši Murakami: Mister Dob je inspirisan japanskim žargonom, izrazom dobojite. Debi je imao u vrlo ozbiljnom kontekstu – Barbara Kruger i Dženi Holcer imale su izuzetno ozbiljne poruke – ali japanske umetnike više zanima forma, tako da sam ga zamislio kao parodiju. Glupost, bez ikakvog značenja, čista budalaština. To je bila moja poruka; umetnost ne doživljavam ozbiljno, ali ovo mi je autoportret.

Lik Doba videli smo u raznoraznim verzijama, da li ste se za neku od njih posebno vezali u nekom životnom periodu?

Možda za ovog Doba koji povraća. Tu verziju ovih dana dosta pravim jer, znate kako je, čovek stari i sve mu postaje teško. Strašno sam umoran [smeh].

Koliko vam znače rođendani u ovim godinama?

Ah, meni rođendan ništa ne predstavlja, nema značenja. Znate kako Ludi Šeširdžija iz „Alise u Zemlji čuda“ kaže ono, nerođendan? Ja volim tu poruku… stari se, telo slabi, zdravlje je sve gore, na kraju umremo. Sve nas razočarava.

Kako danas gledate na neke svoje ključne rane radove? Tu pre svega mislim na My Lonesome Cowboy.

Ljubomoran sam kad god vidim te slike i skulpture iz mladosti. Bio sam tako mlad, imao svakakve ideje, mladalačku moć. I danas imam razne ideje, bolja mi je tehnika, ali ne uspevam one čudnovate da sprovedem u delo.

Pominjete starenje i loše zdravlje. Kako mislite da ćete ostati zapamćeni?

Dirnulo me je kad je umro Majk Keli. Ja sam njegov stil imitirao na početku karijere, slike su mu bile nekako lepršave iako su govorile da je život ozbiljan i tmuran. To me je baš inspirisalo kad sam bio mlad, a on je posle zapao u depresiju i na kraju umro. Ipak, radovi su ostali iza njega, oni još žive, još nam šalju vrlo snažnu poruku – ili bar meni. Dakle ako bih mogao da to nekako zadržim u svom svetu, u svom miru, to bi mi bio cilj.

Ova retrospektivna izložba je neka vrsta kanibalizma, da li ste na to ciljali naslovom?

Stvarno nisam na sve ovo gledao kao na retrospektivu. Za izložbu u Čikagu imao sam neke nove radove, to je za mene bilo vrlo aktuelno. Ali nova slika mi nije uspela. Zato sam se našao u ironičnoj situaciji, i dodao naslov „Oktopod koji jede svoju nogu“. Eto, to je bilo to. Ja tako nekad priredim izložbu, trudim se da budem ambiciozan ali mi obično ne pođe za rukom, zato tema uvek bude ista: Mister Dob kako povraća. Fuj.

Da li ste se to obukli za proslavu rođendana?

Ove boje su mi kao iz „Potrage za Nemom“, znate ono, pod morem.

A šešir, sami ste ga napravili?

[smeh] Jesam. Znate, nedostaje mi samopouzdanja, zato i nosim kostim. Da ljudi lakše shvate da nisam samo negativan, da mogu i nešto pozitivno da izrazim. Kad god treba nešto da prokomentarišem, uvek se vratim na negativno. Zato bih da to kompenzujem ovim pozitivnim kostimom.

„Takaši Murakami: oktopod koji jede svoju nogu“ može se videti u Galeriji Vankuver do šestog maja.