Idem u šumu i napuštam internet

Tekst je prvobitno objavljen na VICE US.

Ako čitate ovo, ja sam otišla. Nalazim se u maloj kolibi u šumi na severu države Njujork, udaljena od neprekidne anksioznosti života onlajn. Okružena sam drvećem i životinjicama koje ciče u granju. Nemam pristupa Uberu, Simlesu ili Sleku, ne dobijam notifikacije, a nemam čak ni Tviter. Ovde sam da bih pobegla od svega toga i dekompresovala se.

U Trampovoj eri, internet je sve više opako mesto, naročito ako ti je kojim slučajem (a meni jeste) posao da pišeš o nečemu što izaziva najviše podela na svetu (o politici). Na svaku lepu poruku koju mi neko pošalje, ima pet njih u kojima me nazivaju kurvom i glupačom; na svakog pravog prijatelja koga steknem, dođe na stotine ludaka koji mi odmah šalju sve, od slika kita, preko zahteva za fajndom, do mejlova od više od hiljadu reči koji govore o tome da sam jednostavno ista drolja kao i bivša riba nekog tipa; postoji žena koja mi šalje mejlove u kojima me naziva „glupom, glupom pičkom“ i „đubretom“, svaki put kada napišem nešto negativno Hilari Klinton; seronje koje su opsednute činjenicom da sam bliska prijateljica sa jednim novinarom koga oni ne vole; neprekidna buka i bes, svaki put kada neko ko je pao u nemilost mafije na Tviteru tvituje nešto što nije trebalo; postoje lažne i prave vesti, a duhovi se nikada ne smiruju.

Čitava stvar me na neki jeziv način podseća na Oblakoder, roman Džej Dži Balarda iz 1975, koji govori o luksuznoj stambenoj zgradi opremljenoj svime o čemu japiji sanjaju – ima sopstveni supermarket, školu, frizerski salon, restoran i teretanu. Utopiju u pokušaju ubrzo upropaštavaju sitne zađevice imućnih stanara zgrade, i nebulozne svađe eskaliraju u nasilni haos. Bitka između stanara se odigrava kao nekakav klasni rat, i stanari nižih spratova su ozlojeđeni zbog toga što stanari viših loše postupaju prema njima. Zgradu vandalizuju njeni sopstveni stanari, preplave je đubre i izmet; sukobljena plemena se bore za kontrolu nad liftovima; dolazi do oskudice hrane; nestaju struja i tekuća voda; prazni stanovi ili oni koji tek treba da se zabarikadiraju predmet su racija ratničkih plemena; pse u zgradi ubijaju iz sporta, i/ili zbog ishrane; žene rutinski bivaju silovane; ljudi bivaju pretučeni, a ponekad i ubijeni; a ono što je najčudnije, stanari se potpuno prepuštaju celoj toj stvari. Zatvaraju se u pakleni toranj od 40 spratova, posvećeni nepomirljivom varvarstvu i oslobođeni njime.

I evo mene, evakuišem se iz oblakodera i na nedelju dana bežim u šumu. Dok sam ovde, potpuno ću ukinuti upotrebu interneta, ali mojih nedelju dana bez priključka ipak neće proći bez par mera predostrožnosti: nije mi dozvoljeno da se ulogujem, ali ipak svakodnevno moram da pišem o mojih (nadam se) blaženih pet dana bez interneta. Moj dečko, koji će mi praviti društvo na putovanju, će u moje ima slati mom uredniku nacrte članaka. Neću sasvim da prestanem da postavljam stvari – treće lice će tvitovati moje članke u moje ime – ali neću biti na netu i neću gledati kako neko viče na mene zbog nečega što sam na kraju napisala.

Da budem jasna, bez obzira na sav bol koji mi priređuje, ja sam dužnik interneta. Za uspeh koji sam postigla kao profesionalni pisac mogu da zahvalim svom prisustvu na društvenim mrežama. 2015. sam počela neobavezno da objavljujem na internetu, a stvar se zahuktala kada sam profitirala preko jednog viralnog tvita, napisala članak o njemu, koji je takođe dosta cirkulisao, i na kraju završila na Si-En-Enu, što mi je pomoglo da steknem dovoljno poznato ime u svetu digitalnih medija da bih sebi mogla da opravdam otkaz na poslu kafe-kuvarice i da sve svoje vreme posvetim pisanju.

Spoj moje spisateljske karijere i brenda na društvenim mrežama bio je i blagoslov i prokletstvo – internet je preduslov za putanju moje karijere, a gledano iz makro perspektive, to što sam javna ličnost na internetu mi je dosta koristilo. Ali omamljujuća priroda društvenih mreža, naročito kada imaš veliku publiku koja navija za tebe i/ili kritikuje svaku tvoju izgovorenu reč, me je sjebala u velikom stilu. Kada bih preračunala broj sati koje sam tokom poslednje tri godine provela na internetu – sve svoje radne dane i dobre delove večeri i vikenda – istopila bih se u baricu sramote.

Kao i svaki dobri milenijalac, i ja sam obuzeta samoprezirom i depresijom, i normalno, izuzetno veliku količinu svoje emocionalne energije trošim na prekorevanje sebe zbog toga što traćim vreme hipnotisana primamljivom plavom svetlošću ekrana, pitajući se kakva bih osoba bila kada bih čitala više knjiga i crtala, kao što sam nekada činila, i kada bih manje brinula o tome šta frikovi na internetu misle o meni, kao i o tome ko uništava svet.

Zbog svoje fantazije o oslobađanju od interneta i konačnom pronalaženju sreće, ja pogrešno shvatam svoje životne mentalne probleme kao eksterne. Znam da je to sranje, ali u isto vreme, ne mogu a da ne verujem da ću ako uspem da se ne ulogujem otkriti ko sam zaista, ili da ću se osetiti makar malo uravnoteženijom u haotičnom univerzumu koji nastanjujem. Ne znam, moraćemo da sačekamo i da vidimo šta će da se dogodi…