Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE US.Prošlog proleća, bila sam u Klubu za dečake i devojčice Nju Hejvena. U pitanju je organizacija koja obezbeđuje van školski program za decu iz porodica sa malim prihodima koji se ističu u sportu. Otišla sam tamo kako bih se ponovo povezala sa košarkom, sportom koji je oblikovao moju mladost. Pa ipak, iako mi je teren bio druga kuća nekad, osetila sam se pomalo neprijatno ulazeći u tu salu. Prošlo je čak dve godine od kad sam odigrala organizovanu partiju.
Reklame
„Pikaš?“, pitao me je odmah klinac ne stariji od jedanaest godina. Kao bivša igračica košarke na koledžu u prvoj dviziji, ja je zapravo i pikam. „Da“, odgovorila sam. „Hoćeš da ti sparingujem?“ Klimnuo je i ja sam krenula za njim na teren.Tada je stari osećaj krenuo da se vraća. Iako je bilo čudno što se nadvijam iznad niskog dečaka pred pubertetom, osetila sam se povezano sa sportom i decom koja su igrala. Nije bilo važno to što su oni dečaci a ja žena, naše iskustvo sa sportom je bilo slično.
Poslednjih dana u Nju Hejvenu upoznala sam osmogodišnjaka Džejsiera koji mi je rekao da je tek počeo da igra košarku. Prepoznao je moj retro Stiv Neš dres, i nakon što me je pitao da ga proba, poklonila sam mu ga iako mu je visio do ispod kolena. Mozak mi se momentalno premotao na scenu kada sam ja bila u Džejsierovim godinama i kada me je moj rođak konačno udostojio poklona u vidu njegovog retro Majk Džordan dresa. Nije važno što je Stiv Neš prestao da igra profesionalnu košarku dok je Džejsier još bio u pelenama. A nije bilo ni važno što sam ja jedva bila živa dok je Majkl Džordan bio na samom vrhu svoje karijere. Koraškra je univerzalna a legende bezvremene.Da bih uhvatila kako košarka prevazilazi ere, rod i rasu, ukrstila sam fotografije koje sam napravila u Nju Hejvenu sa slikama koje čuvaju uspomenu na moju sportsku mladost. Kroz ovu jukstapoziciju jasno se vidi da su basketaški snovi večni.
Reklame
Pratite Klaru Mokri na Instagram-u.