Da li ljudi koji su bili zavisni od droge smeju da piju alkohol?

Prvobitno objavljeno na Tonic.

Usred izliva divljenja i veličanja Entonija Bordejna, nakon njegovog samoubistva 8. juna u Francuskoj, nekoliko rečitih pripadnika zajednice oporavka od zavisnosti je progovorilo o njegovim „demonima“ i osudilo njegovo piće u emisijama, koje ga je proslavilo.

Pesnikinja i biografkinja Meri Kar, najpoznatija po svojim divnim knjigama o sopstvenom alkoholizmu, otišla je toliko daleko da je za samoubistvo ovog šezdesetjednogodišnjaka optužila nelečeni alkoholizam, i prozvala Brodejna zbog toga što nije bio 100 posto trezan. Bordejn je u svojim ranim dvadesetim godinama imao gadnu epizodu sa heroinom i kokainom, povodom čega je bio kao otvorena knjiga, i za šta je govorio da je kod njega razvilo sklonost ka tome da se zalaže za autsajdere, i saosećajno reaguje na patnje i nepravdu širom sveta.

S druge strane, Kar izgleda misli da je zavisnost bila Bordejnova propast. „Gledajući ga na ekranu kako pije je bilo kao gledati usporeni snimak sudara“, tvitovala je ona. „Izgledalo je kao da očajnički čeka svaku čašicu. Posle nekog vremena, više nisam mogla to da gledam“. Tvitovi Karove su pobudili njene fanove, od kojih mnogi izgleda održavaju apstinenciju preko grupa za samopomoć, kao što je Anonimni alkoholičari, da spekulišu oko uzroka Bordejnovog samoubistva: Da je Bordejn bio trezan kao mi, i dalje bi bio tu, tvitovala je Kar. „…to se moglo izbeći, da mu ljudi nisu gledali kroz prste to što je bio pijanac, samo zbog toga što se ’izlečio’ od heroina“.

Da, gledali smo Bordejna kako pije u svojim epizodama, i povremeno uživa kanabis, kao u Urugvaju i Amsterdamu, gde je iskoristio opuštene zakone. Tokom Redit AMA 2013, Bordejn je sebe nazvao „VEOMA neobičnim slučajem“, priznajući da ljudi često moraju da prekinu sa svime – uključujući i alkohol – da bi sredili svoj život. Umesto da odustane od svega toga, on je izabrao da sam pronađe svoj put.

Nakon što sam pročitao tako osuđujuće i nemilosrdne karakterizacije – kao kada podrugljivo naziva Bordejna „pijandurom“ i „đankozom“ – zapitao sam se da li su Kar i drugi gledali iste emisije kao i mi ostali. Tokom jedne epzode Parts Unknown iz 2016, kada se Bordejn u Hanoju u Vijetnamu kucnuo pivom sa tadašnjim predsednikom Barakom Obamom, gde je bila ta „očajna“, drhtava sablast? Gde je bio „sudar“ koji je do te mere zgrozio Karovu da je morala da zatvori oči?

I pored toga što u javnosti nisu objavljeni nikakvi rezultati toksikoloških testova, pored toga što je lokalni francuski tužilac zadužen za Bordejnov slučaj rekao da nema indicija da je pio u hotelu u danima pre nego što je pronađen mrtav, pored svega toga, komentari Karove su u suprotnosti sa svime što smo poslednjih godina saznali o tome kako se zavisnost i oporavak odvijaju tokom životnog veka.

Ovaj problem je predmet mnogo šire debate između stare i nove škole. Staru školu bih opisao kao esencijaliste, među kojima su ljudi kao Kar, za koje je dijagnoza poremećaja zloupotrebe supstanci (zavisnost) esencijalni deo nečijeg identiteta – identiteta koji je samoodržavajući jer, seti se šta se dogodilo poslednji put kada si se napio? Zašto da se kockaš? Demonizovanje stvari koja te je umalo ubila će ti pomoći da je se kloniš.

Šta više, Kar je tvitovala da je zavisnost „uvek narastajuća i uvek kobna“, što je osnovno uporište esencijalista, u velikoj meri inspirisano tradicijom 12 koraka zasnovanoj na apstinenciji, koja dominira američkom neregulisanom industrijom lečenja. Iz takvog razmišljanja proističu fraze kao što je „jednom zavisnik, uvek zavisnik“. Zavisnost nije bolest, ali je prilično fiksiran, statičan identitet koji funkcioniše kao zaštitni štit protiv korišćenja supstanci.

Grupa stare škole takođe veruje u nešto što se zove „ukrštanje zavisnosti“. „Oni misle da je Bordejn zbog toga što je bio zavisnik od heroina u svojim dvadesetim godinama sebe stavio u rizik od nove zavisnosti time što je pio alkohol. Za esencijaliste, Bordejnova smrt potvrđuje sumorne prognoze. „Jedina alternativa AA su zatvori, institucije ili smrt“, prema Velikoj knjizi Anonimnih alkoholičara.

Kenet Blum, koji je skovao koncept „sindroma nedostatka nagrađivanja“, tokom istraživanja koje je prvo u korelaciju stavilo A1 alelomorf sa dopaminom u slučajevima teškog alkoholizma, kaže mi da je neko sa umanjenim nivoom dopamina pod većim rizikom da se njegove zavisnosti ukrste „Činjenica da bi kasnije u život mogao da postaneš alkoholičar, nakon što si ranije u životu bio zainteresovan za kokain i heroin, to za mene uopšte ne predstavlja iznenađenje“, kaže Blum, koji je trenutno gostujući profesor na Vestern Univerzitetu za zdravstvene nauke u Pomoni, Kalifornija. On dodaje, „Dobro je poznato da ljudi tokom života prelaze sa jednog na drugi oblik zavisnosti“.

U međuvremenu, tabor nove škole kaže, ne tako brzo. Ovu grupu nazivam kontekstualcima, zato što odbacuju tako kategorične tvrdnje, i prepoznaju zamršenu mrežu varijabili koja se isplete tokom kompulsivne upotrebe droge, i kažu da apsolutno ništa nije trajno. Oni priznaju da su ljudska bića dinamična stvorenja koja su sposobna da se transformišu i sazrevanjem prebrode svoje nekadašnje zavisnosti.

Pre nego kliničkim anegdotama i uobičajenim mudrostima pokupljenim na AA sastancima, mišljenje kontekstualaca potkrepljeno je mamutskim istraživanja na nacionalno reprezentativnim uzorcima, kao što je ovo, koje je sproveo Institut za istraživanje oporavka Opšte bolnice Masačusetsa, koje otkriva da se oko polovina ljudi oporavi prirodnim putem (spontanim odvikavanjem), bez ikakvog zvaničnog lečenja, i bez neformalne samopomoći, kao što je ona Anonimnih alkoholičara.

Stopa „oporavka bez pomoći“ je čak i viša kada je reč o alkoholu. Oko 25 posto ljudi koji se oporave od zavisnosti od alkohola to čine bez ikakve pomoći, uključujući i lečenje ili AA, prema istraživanju koje je 2009. sproveo Nacionalni institut za zloupotrebu alkohola i alkoholizam. Ovo će možda iznenaditi esencijaliste kao što je Kar, ali oko polovina ljudi koji ispunjavaju kriterijum „poremećaja konzumacije alkohola“ zapravo se vrate na kontrolisanu konzumaciju, prema istraživanju.

Da budem jasan, ja ne znam da li je Bordejn ikada ustvrdio da je počeo umerenije da konzumira heroin i kokain. Ali esencijalisti bi tvrdili da se njegova zavisnost ukrstila sa zavisnošću od alkohola. Iz poštovanja odbijam da spekulišem o Bordejnovim obrascima u piću, ali generalno, ima brojnih dokaza da ljudi mogu bezbedno da se vrate piću u društvenim prilikama nakon što se izbore sa zavisnošću od droge, naročito ako se to dogodi ranije u životu.

Ijan Meklun, glavni terapeut na klinici Altir u Sent Polu, Minesota, koja primenjuje lečenje zasnovano na dokazima, kaže da je ukrštanje zavisnosti mit. On ukazuje na studiju iz 2014, objavljenoj u Psihijatriji JAMA, u kojoj su istraživači sa Univerziteta Kolumbija ustanovili da je ovaj fenomen „klinička pouka“. On kaže, „Mit o ukrštanju zavisnosti zasniva se na ideji da je neko sa zavisničkom ličnošću očigledno skloniji tome da bude zavisan od bilo čega, za razliku od bilo kog trezvenjaka – od heroina, kanabisa, telesnih vežbi, hrane, i tako dalje. Ali ono što dokazano znamo je da to jednostavno nema osnova u nauci“.

„Na primer, čim nekog označe crvenim slovom H [za heroin], na njega više niko nikada ne gleda nikako drugačije, osim kao na ’narkomana’ koji je na putu da još jednom prekine apstinenciju“, kaže Meklun.

U istoj JAMA studiji se takođe otkriva da ozbiljna zavisnost ranije u životu zapravo može da postane zaštitni faktor za razvijanje druge zavisnosti kasnije u životu – što je suprotan zaključak od Blumove teorije o dopaminu. Tokom Bordejnove AMA-e, on je na neki način rekao da: „Možda zbog toga što su moja iskustva na kraju bila toliko grozna, nikada nisam bio u iskušenju da se ponovo navučem na drogu“.

Ali ni svi naučni dokazi ni istraživanja ovog sveta koja pokazuju da ljudi koji ranije u životu iskuse zavisnost nisu osuđeni na propast neće ubediti nekoga kao što je Kar. Zato što je ono na šta se ova debata u stvari svodi jeste identitet.

Svega 46 posto ljudi koji prebrode svoju zavisnost za sebe smatraju da su u procesu oporavka, prema istom onom istraživanju koje je sproveo Institut za istraživanje oporavka Opšte bolnice Masačusetsa. Naravno, ovo bi mogao da bude rezultat stigmatizacije. Otvoreno priznati da si u procesu oporavka bi moglo da ti ugrozi karijeru. Ljudi bi mogli da osuđuju tvoj karakter, jer na kraju krajeva, uzimanje droge je kriminal, a biti zavisnik znači biti kriminalac. Ali Bordejn se zaista nije identifikovao kao neko ko je u procesu oporavka zato što, pa, zapravo i nije dobrodošao u tu grupu, ako i dalje pije i duva vutru.

Zbog toga što je Bordejn nastavio da pije i puši nakon što se skinuo sa heroina uz pomoć metadona, kokaina i čiste snage volje, sebe je nazivao „VEOMA neobičnim slučajem“. Ali, nakon proučavanja istraživanja citiranih u ovom članku, jasno je da njegov slučaj i nije toliko neuobičajen. Šta više, postoji podela 50-50 posto, na one koji se posvete apstinenciji i identifikuju se sa činjenicom da su u procesu oporavka, i na one koji pronađu svoju put, bez apstinencije. Ali zbog toga što mediji često od zavisnosti prave senzaciju – ističući teške slučajeve i apsolutnu apstinenciju kao moralno prihvatljiv način oporavka – to samo izgleda neobično.

Bordejn je iz različitih razloga bio heroj mnogima od nas. Za mene, on je bio moj anti-heroj oporavka. Kao i on, i ja sam imao gadnu epizodu sa heroinom, u kasnim tinejdžerskim i ranim dvadesetim godinama. Napunio sam 23 godine dok sam bio na lečenju, i nakon par godina potpune apstinencije, odlučio sam da to nije za mene. Pre tri ili četiri godine, obreo sam se u jednom švedskom baru u kraju Čikaga koji se zove Andersonvil, sedeći pored svoje partnerke, i zajedno smo pili glog – kuvano, začinjeno vino, koje mi je bilo potpuno odvratno. Do dan-danas se šalimo da sam „poklekao“ na glogu. Ali tu se moja apstinencija završila. Danas uživam u džinu i toniku za večerom, i shvatio sam da svet ima mnogo toga da me nauči.