Kako izgledaju vaši problemi kada završe na pozornici

Psihodrama nastala je u Beču 1921. godine, a psihijatar koji je pionir grupne terapije, a zatim i psihodrame koja je nastala iz te prakse zove se Jakob Levi Moreno. Tada mladi terapeut, inspirisan spontanošću dečije igre, rešio je da terapiju učini dostupnom mnogim ljudima kojima je nakon Prvog svetskog rata trebala pomoć. Zbog pojave narastajućeg nacizma, a pre Drugog svetskog rata, seli se u Ameriku gde osniva privatnu psihijatrijsku bolnicu u kojoj nastavlja psihodramski rad, kao i edukaciju novih terapeuta u narednih 30 godina. Jedna od osoba koja je stekla to obrazovanje direktno od glumice Marše Karp ,učenice samog Morena, odnosno koja je bila na samom izvorištu znanja je i doktor Dušan Potkonjak koji je u Domu Kulture Studentski Grad prošlog utorka sa svojom grupom održao plejbek predstavu.

Plejbek pozorište je nešto što zvuči kao komplikovana stvar, mada to zapravo nije. Ako u psihodrami, osoba uz pomoć ljudi iz grupe dramatizuje scene iz svog života ali i sama ulazi u njih menjajući uloge i sagledavajući problem iz više uglova, u plejbek teatru osoba sa pričom tačnije problemom je u mnogo povlašćenijem položaju. Ona samo ispriča neki događaj, situaciju, osećanje iz svog života a glumci (koji to često nisu) je uz pomoć moderatora prikažu na pozornici. Ali evo kako to izgleda u praksi.

Nas tridesetak ulazi u salu Doma Kulture gde nas na pozornici dočekuju neki sasvim obično obučeni ljudi a malo podalje od njih jedan stariji čovek, blago razdrljane košulje i iskrivljenih naočara. Svi ulazimo sa znakom pitanja iznad glava, ali smo tu i radoznali smo. Dušan, taj stariji čovek za mikrofonom, nas poziva da se sabijemo u prve redove a onda nam govori da je ovo pozorište bez teksta. Tačnije predstave neće biti ako mi, publika, ne progovorimo. Četiri glumice od kojih jedna sedi sa gitarom, i glumac (za koje ću kasnije saznati da su slikarke, vajarke, novinarke, teolozi, inžinjenrke elektrotehnike…), nam ukratko pokazuju kako to izgleda. Predstavljaju se, jedan po jedan, a drugi to odigravaju.

Ja sam više nego skeptična. Gledam u neki amaterizam ispred sebe, dramaturg u meni pokušava da uhvati sistem iza izvedbe ali sve mi to deluje nekako musavo.

I kako onda da budem zatrovana cinikuša i ne ispoštujem, ako ništa, barem prisustvo svih okupljenih. Dušan za mikrofonom moli nekoga, bilo koga, da podeli svoju priču i tako razbije led. Prva se javlja jedna hrabra gospođa koja sa nama deli svoju brigu za decu koja ne uče izgovarajući tu naizgled potresnu rečenicu:

„Oni moraju da shvate da treba da uče i budu u toku, sutra će morati da rade poslove koji danas ne postoje!“

Grupa na sceni dobija cele tri sekunde da to promisli a zatim u vidu horske igre, suštinski, otelotvoruje gospođinu paniku. Niko ne kaže da ona nije opravdana, ali nekako, na pozornici, poprilično je smešna i opšta, kao i svi naši problemi kad ih stavimo na te magične dakse „koje život znače“.

Led tišine puca. „Kvlietet izvedbe“ više uopšte nije bitan, ljudi rado iznose jedan po jedan svoje probleme, jer kako god da se izvedu, postoji ta iskonska želja u svakom čoveku da njegova priča buda ispričana, da baš oni budu ti na pozornici, ti koji se konačno vide. Naravno da ni sama nisam bila imuna na to olakšavanje duše pred svima, mada je to za sve one uzdržane delovalo kao nešto za šta treba hrabrosti.

Doktor je u uvodnoj reči ponavljao, ljudi imaju potrebu za susretom, potrebu za spontanošću, potrebu da njihovu priču neko validira. To validira mi uopšte nije bilo jasno šta znači, ali sam pustila da me čačka do samog kraja.

Predstava se zatim zahuktala, glumci postali opušteniji, problemi iskreniji, razmak između publike i pozornice gotovo nikakav. Celo to pozorište postalo je jedno mesto čistiliša. Prazne se i oni koji svoje probleme govore ali i oni koji ih otelotvoruju nemajući vremena ni za kakva premišljanja i sumnje u sebe i svoje talente već se prepuštaju mehanizmu i osećaju koji ih trenutačno povlači sa sobom.

Nakon predstave odigrava se razgovor sa publikom, a Dušan otvoreno i srdačno govori svima da obavezno dođu kod njih na besplatnu školu plejbeka koja će se odigrati u subotu 15. aprila, kao i da zaprate njihovu grupu na fejsu.

Mnogi ljudi nakon izvedbe imaju potrebu da priđu njemu i izvođačima, rukuju se, zdrave, upoznaju, pozivaju na ponovnu interakciju. Budući da sam najavljena grabim par minuta sa Dušanom za intervju nasamo, ali me zanima samo jedna stvar.

On je završio i neurologiju i psihijatriju, radio je u Kliničkom centru sa teškim psihijatrijskim slučajevima, zar sama psihoterapija nije dovoljna, šta je to što ga je privuklo drami? Zašto baš psihodrama, zašto baš u svemu tome - pozorište?

- Stvar je u moći. U klasičnoj terapiji psihoterapeut ima svu moć. A njegova interpretacija je često pod znakom pitanja. U grupi svi imaju različita viđenja i različita ogledala. Grupna terapija je mnogo realnija. Ali u grupi naravno mora da se stvori poverenje da bi iz svakog izašla ta velika ljudska drama koju drži u sebi - objašnjava mi doktor.

- Kakav god da je vaš unutrašnji svet, važno je da on izađe napolje. Iz našeg izolovanog sveta važno je ući u komunikaciju. U klasičnoj psihoanalizi i psihoterapiji fali autentični ljudski susret. Vreme je pokazalo da je neutralnost terapeuta takođe pod znakom pitanja i da i oni moraju da otvore deo sebe, - govori mi Dušan ali ja i dalje nisam zadovoljna.

Zašto je baš dramska forma ta koja validira naše priča i osećanja, ta koja nas otvara?

- Naša je ljudska potreba da budemo upućeni na druge osobe, da ne budemo sami. Imamo biološku potrebu da nas ljudi prihvate. - strpljiv je Dušan.

- Da i kada se toj jednačini doda pozornica, to magično mesto, to znači da svaki čovek na neki način postaje heroj i ma koliko banalni ili nerešivi njegovi problemi izgledali on ima pravo da ih ispriča? - nastavljam da pitam tvrdoglavo.

- E tako je, svaki čovek postaje heroj! Svačija je priča važna i ispoštovana! - oduševljen je i Dušan što se konačno razumemo a ja konačno kapiram šta znači ta kabasta strana reč - validacija.

Da, naši životni problemi ne izazivaju krize carstva, osim što ih mi upravo tako doživljavamo dok ih duboko zakopavamo u sebi. A onda, kada odjednom dobiju svoje telo, i kad odjednom stanu na tu pozornicu pored svih tih drugih „velikih epskih sudbina“, dobiju na značaju. Dajemo im pravo da stoje, rame uz rame sa Edipom, jer negde duboko u sebi mi iskonski verujemo da nema razlike između tragedije koju doživljavamo kada nam kasni autobus i one koju je doživeo Edip dok u Tebi vladala kuga.

Ako kažemo da je glavna začkoljica sa psihoterapijom to što se bazira na moći psihoterapeuta, onda je moj lični zaključak da nam grupna terapija prenesena na scenu pomaže da shvatimo da takvu moć u životu suštinski niko i nema. Nema je ni pored silnih proroka i glasnika, čak ni Edip nad svojom sudbinom. Sve što imamo i on i mi, je igra - taj dugotrajni životni plejbek. Zašto se onda ne bismo potrudili da barem bude zabavan?