Kako su kafići osvojili Beograd osamdesetih
Fotografija: Bašta "Cvetića"; 1989-1990; privatna arhiva
beograd

Kako su kafići osvojili Beograd osamdesetih

Papagaj, Cvetić, Freska i početak Beograda kakvog ga znamo danas.
21.4.18

Ako se dobro sećam, prvi napitak od kafe, a da nije bila ona odurna gorka „domaća“, popio sam septembra 1986. godine u Njegoševoj ulici u Beogradu. Napitak se zvao neobično, kapućino, i imao je u sebi gustu penu od mleka. Još je neobičnije bilo što sam to sve dobio na metalnom šanku u lokalu veličine petnaest kvadrata u kome su svi – stajali. Nije bilo mesta za sedenje, nikakvih stolova, svi su se tiskali i dodirivali leđima, pomalo gurkali, unutra je mirisalo na Sen Loranov „Kuros“, limunasti „Azaro“ i ženski sladunjavi parfem „Anais“, gledao sam u veliku šolju sa penom ispred sebe, u plastičnu kašičicu koja je stajala na tacni i pitao se šta sad značajno treba da se desi.

Reklame

Da, imao sam 17 godina u trenutku u kome sam u jednom lepom jesenjem danu, usred raskopane Njegoševe ulice, u koju su se polagale velike vodovodne cevi, sećam se, na beogradskom Vračaru, upoznao rastući fenomen gradskog života u dekadi osamdesetih – kafiće. Danas je to u Beogradu i nemoguće pomisliti ali, tačno, sve do 1979. godine, prestonica te nekadašnje, u međuvremenu iščezle Jugoslavije, bila je metropola u kojoj su postojale samo kafane, ekspres restorani i „mlečni“ restorani. Dakle, veliki ugostiteljski objekti sa puno stolova, limene pepeljare, plastične stolice, vinjak i mala kisela, domaća („turska“) kafa, uglavnom. Sav se život odvijao za tim stolovima, i momenat u kome je otvoren kafić „Zlatni papagaj“ bio je potpuni presedan za gradsku istoriju koga niko nije ni bio svestan u trenutku u kome se odigrao.

„Papagaj“ je doneo Trst u Beograd: bila je to filozofija italijanskih života u kome su kafei (kafići) dominirali već decenijama, gde se stojeći uz šank ispija drugačije spremljena kafa, danas famozni espreso, u omanjem lokalu u kome se samo započinje dan ili pravi kraća pauza na poslu. Beograd je u sebi imao drugačiji, gotovo orijentalni duh, u kome je kafana bila mesto u kome se provode beskrajni sati, i gde bi toliko stajanje razorilo gosta. Ipak, impresionirani onim što je Trst u to vreme nudio i tamošnjim stilom - vespe, lepršava garderoba, parfemi i nonšalantne frizure - neki Beograđani su poželeli da deo tog duha direktno prebace u svoj grad.

U „Papagaj“ nisam nikada ušao u toj epohi, najpre, bio sam klinac, a zatim i bila je ta pesma „Električnog orgazma“ koja mi je, kao i mnogima, zauvek napravila odbojnost ka tom mestu, predstavljajući ga kao epicentar jednog blaziranog, nadobudnog, deformisanog Beograda maminih i tatinih sinova, onih koji su u proklamovanoj epohi „jednakosti“ ipak bili daleko „jednakiji“ od većine i to se nisu libili da istaknu.

Reklame

Bolje obučeni, lepši, sa boljim motorima, „elitniji“, publika „Papagaja“ je bila ono što je novouspostavljenu kafić kulturu Beograda, uprkos toj hit pesmi koja ih je ismejavala, lansirala u neke do tad neviđene orbite i utrla put ka ekspanziji čitavog stila života u čijem jezgru se nalaze metalni šank, veliki espreso aparat, omanji lokal, i u kome nema stolova. Jer, voleli ih ili ne, tek gradski „šminkeri“ su brzo nametnuli obrazac ka kome je, nasuprot davno „provaljenom“ socijalističkom modelu, jedan deo mladih Beograđana brzo poželeo da krene. Jednostavno, nisu svi voleli i hteli da žive uz karirani stolnjak, plehanu pikslu i vinjak & malu kiselu, kao i uz sve druge etalone koje je takav društveni model donosio. Kafić je odjednom postao totem potrebe za Nečim Boljim, Drugačijim, zapadnim…

Nakon „Papagaja“ smeštenog u tada tihoj i skrajnutoj Jakšićevoj ulici, u neposrednoj blizini ubrzo je otvoren još jedan „kafe“ koji je promptno stekao svoju slavu. Ipak, bilo je razlike: „Galerija“, kako se zvao, je bila neko sretanje na pola puta između tršćanskog i istanbulskog Beograda. Nije bila kafana, ali nije bila ni italijanski kafe. Jednostavno, bila je prevelika, imala je baštu & stolove, i iako je služila espreso i kapućino, te likvidne gastronomske novotarije iz Trsta, nije baš bila To u pravom smislu, mada je privlačila puno publike. Ali je zato lokal u Njegoševoj ulici, otvoren u proleće 1982. godine, zauvek utemeljio put svim drugim kafićima koji će kasnije doći i čije je ime postalo simbol jedne generacije: „Cvetić“.

I on zavučen u hlad lipa u tada slabo protočnoj Njegoševoj, iznad Cvetnog trga po kome je dobio ime, „Cvetić“ je do danas ostao idealni kalup onoga što je Beograd osamdesetih definitivno iščupalo iz društvenih okvira kasnog samoupravljanja i što je iznedrilo novi sloj urbane filozofije. Za razliku od malog broja „elitista“ koji su odlazili u „Papagaj“, u „Cvetić“, smešten u 15-ak kvadratnih metara prostora, dolazili su mnogi, čak i oni koji nisu imali snobovsku preambulu u sebi: đaci, studenti, fudbaleri, stariji ljudi, gradske ribe, poznati frajeri i mnogi drugi. Od samog početka do zenita slave u sezoni 1989/90, ovaj kafe je kao svojevrsna laboratorija omogućio da se u Beogradu etabliraju neki novi socijalni obrasci. Da je bio drugačiji od sredine iskazivao je i jedan omanji detalj: u vreme kada je među Beograđanima toliko bilo „in“ biti kontra samoupravljačkog izlizanog „mejnstrima“, font mesinganih slova koja su stajala na pročelju iznad staklenog izloga bio je ćirilični i podražavao je crkvenu „glagoljicu“. Iako paradoksalno, „glagoljica“ i Trst su išli ruku pod ruku jer su i jedno i drugo bili protiv sistemske uranilovke i sivila u koje je Jugoslavija beznadežno zapala posle 1980. godine.

Od uzora Trsta se odmakao u tolikoj meri da se i u "Cvetiću" sedelo, najpre na stepeništu stare i ugledne Osme (tada Treće) gimnazije prekoputa, pa na ivici staklenog izloga, a onda i u bašti – par stolova koji su se klimali na neravnom trotoaru, sve dok taj prostor nije postao konačno definisan i ograđen u nekom trenutku na kraju epohe. Popularnost ovog mesta je bila tolika da je uveče broj okupljenih bio takav da i taj tada retki saobraćaj nije mogao da prolazi tim delom ulice. Stajalo se i u lokalu, i ispred njega, i na kolovozu, na stepeništu, svugde. Zašto, teško je reći, valjda je taj fazon „blejanja“ već tada počeo da dobija sudbinski zamah pri kraju te nevine i naivne dekade, kao da su svi znali da će posle toga doći neki drugačiji, teži dani, od 1991. godine.

Za razliku od modernih vremena, u društvenom socijalističkom Beogradu 1980-tih, pitanje lokala nije bilo nimalo jednostavna stvar, što priču o započinjanju "kafe kulture" čini još posebnijom, kada se zanemare svi spoljni efekti, poput publike, garderobe i vespi. OK, danas je i to teško zamislivo ali krenuti u posao kao „samostalni preduzetnik“ i dobiti adekvatan prostor u zakup, u To Vreme, kada je na zastavi bila crvena zvezda kao jasan znak otklona od slobodnog tržišta, bilo je sve samo ne lako rešivo. Svaki od kafića koji je u to vreme krenuo, imao je neki nevidljivi društveni „link“ ka mestima gde se u to vreme, umesto pukog zakona tržišta, odlučivalo gde šta može. Ali, nije moglo puno, i mogli su samo zaslužni, na ovaj ili onaj način, ili dobro povezani. Zbog toga, iako je već 1984/5. bilo jasno da su kafići „nova stvar“, njih, bar po centru grada, nije bilo mnogo. Od onih koji su potpuno odgovarali originalnom modelu – mala kvadratura, veliki šank i stajanje – tek nekolicina je posle „Papagaja“, „Galerije“ i „Cvetića“ počela da radi. „Trozubac“ u Nušićevoj ulici, „SM“ u Njegoševoj i „Freska“ u Cara Lazara bili su najvažniji.

„Freska“ je sama po sebi istorijski presedan jer je to ostao jedini kafe koji i dan danas ima potpuno očuvanu originalnu unutrašnjost, kakva je i Onda bila. Ulazak sada u „Fresku“ je put kroz vreme, tridesetak godina unatrag, i predstavlja zanimljivu mogućnost za svakog koga zanima „urbana arheologija“ da bar za kratko oseti dah tog vremena. Od svih ostalih mesta, „survajveri“ su Cvetić i Galerija. „Cvet“ i dalje postoji i radi mada mu je unutrašnjost nepovratno promenjena renoviranjem, i tu nema više ničeg što nosi miris osamdesetih; „Galerija“ takođe postoji u skoro originalnom izdanju mada ni ona ne odiše nikakvim duhom vremena koje je učinilo poznatom, već predugo; „Papagaj“ se držao sve do 2000. i neke, da bi danas bio prodavnica cigara. U ostalim lokalima su sada neke druge „delatnosti“ dok je grad u međuvremenu postao dom stotinama ugostiteljskih „objekata“ koji se zovu kafei, kafeterije, kafići, šta god.

Lokali se sada lako nalaze i zakupljuju, unutrašnjosti idu po stotinak kvadrata, i čak i više, neka druga vrsta blaziranosti dominira, a Trst kao uzor više niko ne vidi. I to je dobro, što bi davno rekao jedan lokalni filozof, kasniji premijer, mada, priznajem, ima trenutaka u kojima osećam ogromnu nostalgiju ka onom entuzijastističkom guranju uz metalni šank & tamno drvo kakvim su bili obloženi zidovi, ka ložačkoj naivnosti kojoj smo bili skloni i gustoj peni kapućina koji se pravio od kafe donete tog vikenda iz Italije. Mirisalo je sve po tim kafićima na nešto bolje, na neki jednostavni optimizam. Tog mirisa više negde nema i ne znam kako više može da se napravi.