Nekada je psa teže ožaliti nego čoveka

Prvobitno objavljeno na Tonic.

Supruga i ja smo nedavno prošli kroz jedno od najtežih iskustava u životu – odveli smo svog dragog psa Marfija da ga uspavaju. Sećam se kako me je gledala trenutak pre nego što je izdahnula – bila zbunjena ali u isto vreme i smirena, znala je da će sve biti OK dok smo mi uz nju.

Kad drugi ljudi vide kako vlasnici pasa žale smrt svojih ljubimaca, često pomisle da se radi o preterivanju; na kraju krajeva, to je „samo pas“.

Ipak, svi oni koji su ikad zavoleli psa znaju istinu: ljubimac za vlasnika nikad nije „samo pas“.

Često su mi se prijatelji skrušeno poveravali kako im teže pada gubitak psa nego gubitak rođaka ili poznanika. Istraživanja su pokazala da su ove dve traume sasvim uporedive. Ipak, društvo ne nudi mogućnost utešnih rituala, objavljivanja čitulja, i verskih službi koje bi možda ublažile bol koju osećamo kada umre ljubimac. Obično nas je sramota da bol iskažemo u javnosti.

Možda bi bilo dobro da javnost shvati koliko se snažna, intenzivna veza razvija između čoveka i psa, kako bi period žalosti bio u većoj meri društveno prihvaćen. Ovo bi u velikoj meri pomoglo vlasnicima pasa da smrt ljubimca prihvate, integrišu u svoju životnu priču, i zatim krenu dalje.

Koje tačno karakteristike omogućavaju psu da se u toj meri zbliži sa čovekom?

Za početak, psi su imali na raspolaganju 10,000 godina da nam se umile. U tome su bili veoma uspešni: nijedna drugu životinja nije evolutivno prilagođena za ulogu našeg saputnika i prijatelja. Antropolog Brajan Her razvio je „hipotezu pripitomljavanja“ kojom se objašnjava proces kroz koji su prošli vukovi da bi se pretvorili u društveno prihvatljive životinje sa kojima smo se do danas saživeli manje-više koliko i sa drugim ljudskim bićima.

Možda je jedan od razloga koji omogućavaju ovaj odnos između čoveka i psa činjenica da nam psi nude bezuslovnu, nekritičnu podršku. (Jedna stara poslovica glasi „Dabogda postao čovek za kakvog me pas već smatra.“)

Ovo se nije desilo slučajno. Pse generacijama unazad selektivno odgajamo kako bi obraćali sve više pažnje na ljude. Magnetna rezonanca pokazala je da njihov mozak reaguje na lepu reč vlasnika slično kao što reaguje na hranu; kod nekih pasa, u pitanju je još snažniji nadražaj od onog koji hrana izaziva. Psi razlikuju ljudska lica, i mogu da naslute naše emotivno stanje samo na osnovu izraza. Studije su pokazale da psi takođe slute naše namere, pa pokušavaju da pomognu vlasniku i izbegavaju ljude sa kojima vlasnik ne sarađuje dobro.

Ne treba da nas iznenadi to što ljudi pozitivno reaguju na takvu lojalnost, pažnju, i pomoć. Nekad se nasmešimo od samog pogleda na psa. Vlasnici pasa su statistički gledano zdraviji i srećniji od vlasnika mačaka ili ljudi koji ne poseduju kućne ljubimce.

Jedan od suptilnih indikatora povezanosti čoveka i psa je fenomen pogrešnog imenovanja – svima se nekad desi da se pogrešnim imenom obrate bliskim osobama, npr. kad se roditelj jednom detetu obrati imenom drugog. Imena pasa se često pridodaju ovoj grupi ljudskih imena, što ukazuje na činjenicu da se o psu razmišlja kao o članu porodice. (Zanimljivo je da se ovo retko dešava sa mačijim imenima.)

Nije ni čudo da vlasnicima pasa tako teško pada kad njihovih ljubimaca više nema.

Psiholog Džuli Ekslrod tvrdi da nas gubitak psa toliko pogađa jer gubimo više od drage životinje – gubimo izvor bezuslovne ljubavi, bliskog prijatelja koji nam uliva osećaj sigurnosti i utehe, nekad čak i štićenika kog smo od malih nogu vaspitavali.

Gubitak psa takođe ume da poremeti dnevnu rutinu vlasnika u većoj meri nego što to može gubitak većine prijatelja ili srodnika. Vlasnicima svaki dan, često i planove za odmor, uslovljavaju potrebe ljubimca. Promena stila življenja poznata je kao jedan od primarnih uzročnika stresa.

Istraživanja su nedavno pokazala da se ožalošćenim vlasnicima često od raznih prizora ili zvuka učini da vide pokrete ili čuju cvilež preminulog ljubimca. Ovo se najčešće dešava neposredno posle smrti, posebno među vlasnicima koji su za životinju bili u velikoj meri vezani.

Smrt psa je užasno iskustvo, ali njihovi vlasnici su u toj meri navikli na prisustvo odane drage životinje da im obično brzo potraže zamenu. Meni svakako nedostaje moj pas, ali siguran sam da ću se u godinama koje slede ponovo upustiti u ceo proces uprkos svemu.

Profesor Frank T. Makendru je psiholog sa Koledža Noks. Tekst preuzet sa The Conversation. Pročitajte original ovde.