Alkoholizam

Čestitamo na 12 koraka, ali šta ćemo sa onim zavisnicima koji se nisu izlečili

Treba i o njima da pričamo.
5.12.17

Tekst je prvobitno objavljen na TONIC

U novoj biografiji pod naslovom „Kako ubiti svoj život“, bivša VICE kolumnistkinja Ket Marnelopisuje razne zavisnosti koje su je mučile od kako se proslavila kao bjuti urednica nedavno zatvorenog ženskog sajta xoJane.com. Marnel je i tamo, pišući o banalnim sitnicama kao što je ajlajner, bila oštra i pronicljiva. Borila se protiv droge i poremećaja ishrane koji su joj sa vremenom, takoreći, „ubili život“.

Reklame

Na xoJane stekla je bezbroj fanova, što zbog jedinstvenog stila a što zbog brutalne iskrenosti sa kojom je pričala o svojoj zavisnosti od Aderala, bensića, PCP-a, i svega ostalog. „Zašto ne bih smela da pričam o drogama ako ih svakodnevno uzimam?“ rekla je za New York Magazine 2012. „To nas vraća na priču o stidu, posebno kod devojaka. Ko kaže da moram prvo da se skinem?“

Biografije Ket Marnel je zanimljiva u prljavo voajerističkom smislu, ali najveći utisak na mene je ostavio sam kraj, ili možda manjak kraja. Za razliku od popularnih memoara zavisnika ( Blackout Sare Hepole, Night of the Gun Dejvida Kara, Girl Walks Out of a Bar Lize F. Smit, i klasik Kerolin Nap pod naslovom Drinking: A Love Story), Marnel ne odbija da veže mašnicu na svoju knjigu šablonskim zaključkom u kom se oslobodila muke zahvaljujući veri ili programima odvikavanja. Ne tvrdi da su je popravili, ni da je „srećna, vesela, slobodna“. Na kraju knjige Marnel piše da se oseća zdravije i lucidnije nego pre par godina, ali da je još uvek na drogama. Još uvek je u lovu na doktora, još uvek je „pomalo usamljena“, još uvek viđa „kineskog farmaceuta češće nego rođenu trudnu sestru“.

Marnel smatra da se (koliko-toliko) dovela u red ne zahvaljujući višoj sili ili Bibliji, već zahvaljujući pola miliona dolara koliko joj je izdavač platio da napiše knjigu. Činjenica da ona ne želi ili nije sposobna da ispoštuje šablonski zaključak ovakvih biografija povlači razna pitanja: Zašto se toliko ređe viđaju ovi memoari neizlečenih zavisnika? Zašto se po knjigama nudi srećan kraj ako statistika kažeda većina lečenih zavisnika ne ostane 100% čista do kraja života? Koje nam to manje očigledne istine promiču ako uporno insistiramo na hepiendu u vidu trajne apstinencije?

Reklame

Maja Salavicu Unbroken Brain: A Revolutionary New Way of Understanding Addiction kaže da je deo problema u tome što se zavisnost „doživljava i kao greh i kao bolest“. Popularnost programa za odvikavanje od alkoholizma u 12 koraka standardizovala je priču o svim vrstama zavisnosti: Ne gleda se na to kao na striktno medicinsko pitanje, već kao na „duhovnu manu“ sa određenim fizičkim posledicama. Ovi programi tvrde da će svi alkoholičari i zavisnici, ako se ne spasu, naći ili u zatvoru, ili u ludnici, ili u grobu.

Kako nalaže terminologija programa od 12 koraka, efikasno se izlečiti od zavisnosti zahteva da se kontrola nad životom poveri višoj sili. Takođe zahteva da se prate koraci uz podršku sponzora, redovnih sastanaka, i pokajanja za „defekte u prirodi“. Većina zavisnika ne izdrži dugo ovaj striktno definisan režim, makar im to nametnuo sud kao zakonsku obavezu. Štaviše, AA programi imaju samo pet do 10 procenata uspešnosti.

Ipak, ovo ne znači da programi od 12 koraka ne održavaju trezvenost. Grupna podrška je moćna alatka u borbi protiv demona zavisnosti, ali problem je u tome što ne postoji „tipičan zavisnik“. Ne postoji jedna savršena terapija primenjiva na sve nas. Ovo nam biografije većine zavisnika ne otkrivaju, a Salavic ističe da se bar 80% klinika za odvikavanje u Americi oslanja na programe po modelu 12 koraka.

Dakle, veći deo javnosti ubeđen je da stoprocentna apstinencija predstavlja jedini „uspešan“ ishod lečenja zavisnosti, dok izdavači redovno izbacuju na tržište hajpovane bestselere istog tipa ličnosti: beli intelektualci iz više srednje klase, koji za razliku od ogromne većine uspevaju da ostanu verni svojim AA programima. U Dry, Berouz kaže početnicima da „odu na sastanak“, čak i ako im „deluje glupo“. U Blackout, Hepola na kraju saoseća sa zavisnicom početnicom i kaže joj „Meni je isto tako bilo, dugo sam se tražila“. Drinking: A Love Story, meni dugo jedna od omiljenih knjiga, takođe udobno finišira – Nap je na sastanku, oseća „toplinu prema čovečanstvu“ drugih alkoholičara. (Sledi dodatak koji usmerava čitaoce da potraže pomoć u, naravno, programima od 12 koraka.) Čak se i A Million Little Pieces, lažna biografija Džejmsa Freja, završava tako što autor priznaje grehe svešteniku, a posle boravka u klinici odbija piće u baru – zahvaljujući terapiji i božijoj volji, najzad se izlečio.

Reklame

Jasno je zašto se takve priče dobro prodaju, iako ne prikazuju verodostojno iskustvo većine zavisnika. Kako kaže Salavic, „Pisci ne mogu da odole narativu greha i pokajanja. Dobro se prodaje, sviđa se publici.“

Potražila sam mišljenja na Fejsbuku, gde se izdavač iz Njujorka složio sa tom procenom. Po njemu, i urednici i čitaoci u istoj meri preferiraju „holivudski hepiend“. Ali za većinu zavisnika i većinu ljudi generalno, pravi život nema nikakve sličnosti sa filmskim. Većina zavisnika pre ili kasnije posrne; mnogi se godinama skidaju i navlače naizmenično, a iznenađujuće veliki broj njih sa vremenom samo „preraste“ bolest zavisnosti. Salavic, nekada zavisna od heroina, o tome piše u Unbroken Brain. „Ako se uzmu najveća epidemiološka ispitivanja psihijatrijskih i mentalnih poremećaja u SAD, jasno se vidi da se ogromna većina zavisnika od alkohola i ostalih droga sa godinama oporavi – i to bez korišćenja programa od 12 koraka.“ (Treba istaći da ovaj „oporavak“ za Salavic ne predstavlja trajnu trezvenost; za neke je to umerena konzumacija, do te mere kontrolisana da se više ne može govoriti o zavisnosti.)

Postoje razni prilazi lečenju bolesti zavisnosti koji se baziraju na nauci – kontrola štete, bihejvioralne terapije, grupe za podršku kao SMART Recovery i Women for Sobriety – ali to nikad neće čuti osoba koja čita biografije zavisnika koje krase police knjižara. Ovo predstavlja problem. „Manjak širine u ovoj vrsti literature bolesnima nameće stav po kom postoji samo jedan način da se izleče; ako se taj narativ ne sledi, garantovan im je neuspeh“, kaže Salavic. „To je užasna poruka.“

Reklame

Upravo zato su knjige kao što je How to Murder Your Life danas važnije nego ikad. Naravno, mediji su burnu avanturu Ket Marnel sveli na pre-i-posle dualizam, što ne bi trebalo nikog da iznenadi

Njen „pre“ period svakako jeste bio haotičan. Otac joj je bio psihijatar , pa je počeo da joj prepisuje Aderal još u detinjstvu. Marnel je na viši nivo zavisnosti prešla radeći za časopise kao što je Lucky, a 2012. kad je stigla do xoJane, bila je potpuno pod kontrolom svojih poremećaja – često joj se dešavalo da ne može da spoji više od par reči.

Kolabirala je tokom xoJane perioda, a zatim počela da piše biografiju poslednjeg dana roka koji joj je izdavač dao, na klinici za odvikavanje na Tajlandu. Struktura joj je prijala, pa se vratila u Njujork stabilnijeg stanja svesti. Meditirala je, vežbala, i da, molila se. Kao i većina ovih memoara, Marnel sve tanje piše kako se kraj knjige bliži, kao da pokušava da svede i prepriča svoj rasparčani život na neki lako svarljiv način. („Ne izlazim više po klubovima… šetam po FDR Drajvu, slušam Luiz Hej…“) Zvuči kao da se baš trudi da pomiri zaraćene aspekte svoje ličnosti: onu adiktivnu stranu koja je vuče u samoizolaciju, i onu ambicioznu koja insistira na zdravlju, uspehu, i ljubavi. (Za Sunday Times nedavno je rekla da strašno želi partnera „ali previše sam ja čudna za to, znaš“.) Iskreno kaže da se još uvek bori sa drogama. Na poslednjih par strana priznaje: „Dok ovo pišem, tik pored mene čeka flašica Aderala.“

Reklame

Ali opet, zašto bi Marnel morala da ostane čista? Za većinu zavisnika, takozvani „oporavak“ ide se krivudavom i sasvim individualnom putanja. Uspeh svako definiše na svoj način, a svakodnevni život većine ljudi je sve samo ne sređen i smislen, bili oni zavisnici ili ne.

Nadam se da se Marnel bliži svojoj verziji hepienda, šta god to bilo. Takođe se nadam da će više lečenih i nelečenih zavisnika različitih uzrasta, rasa, i socioekonomskog statusa dobiti priliku u literaturu i u životu da podele sa drugima svoje nenakićene istine: haotične završetke, kontradiktorne završetke, razdragane završetke, i sve ono između.

JOŠ na VICE:

Prvi put sa ocem na sastanak anonimnih alkoholičara

Kako ostaviti piće, zaista

Kad zezanje i zabava postanu problem: Kako sam prestao da pijem i da se drogiram