Pojavljivanje na stok fotografijama mi je bila najveća greška u životu

Prošle godine sam bio u lošoj vezi. Jako lošoj. Onakvoj vezi od koje čovek poželi da opljačka banku, drukne ostale lopove, i diskretno uđe u program zaštite svedoka da više nikad ne bi sreo bilo koga iz prethodnog života. U tom trenutku mi je prijatelj ponudio da me fotografiše, da mi skrene pažnju sa crnih misli. On radi stok fotografije, znači ništa glamurozno, ali daj šta daš.

Stigao sam u njegov studio sat vremena posle dogovorenog termina, pošto sam celu noć proveo u svađi sa svojom tadašnjom devojkom. Ipak, čim je moj drug počeo da škljoca, prestao sam da mislim o tome i prepustio se. „Zar će neko stvarno da otkupi ove slike", pitao sam dok je on menjao objektiv. „Videćemo uskoro", odgovorio je.

Kad smo završili, potpisao sam izjavu po kojoj fotografije pripadaju mom prijatelju koji ima moju dozvolu da ih preproda. To se ispostavilo da mi je bila najveća greška u životu.

Par meseci kasnije, saznao sam da moje lice krasi tekst na sajtu „Muški katolici". Sajt se reklamirao kao „onlajn podrška za katolike muškog pola zbunjene ovim sekularnim post-hrišćanskim dobom u kom živimo". Stranica na kojoj se nalazila moja slika bila je pod naslovom „protestanti i teroristi", ali su je u međuvremenu uklonili.

Samo po sebi to i nije bilo tako strašno, ali tu sam shvatio da više nemam kontrolu nad prikazima sopstvenog lica. Bilo ko na internetu mogao bi da kupi moje slike i radi sa njima šta god mu padne na pamet: mogli bi da me pretvore u prodavca cigareta, mogli bi da preko mene promovišu kampanju za sakaćenje konja, da im budem ilustracija prerane ejakulacije. Što je još gore, prava za slike sam u startu prepisao, nikakav novac mi nije pristizao od njih.

Verovali ili ne, upravo ovakve stvari su ubrzo počele da se dešavaju.

Moje lice našlo se na oglasima za bezglutenske horčata proizvode brenda Costa, a takođe sam ubeđivao javnost da proba neki tamo kolumbijski alkohol. Tu sam negde već okončao onu otrovnu vezu, tako da više nisam imao kome da se požalim.

Saudijskoj Arabiji, Nemačkoj, Venecueli, Holandiji, moj lik korišćen je za promociju najrazličitijih stvari – često bizarnih i odvratnih. Moje lice, snimljeno u vreme kad sam samo želeo da malo pobegnem od sebe, sada me je progonilo iz dana u dan.

Poznanici su mi javili da su me videli na velikom bilbordu na Puerta de Sol u Madridu, ali nisu stigli da me uslikaju. Iz Aberdina su mi javili da mi se lik pojavio na bilbordu ispred prodavnice alata. Drug iz Tokija kaže da sam tamo na kontejneru za reciklažu, upirem prstom u pravcu onih koji ne recikliraju.

Nije da sam bio korišćen samo u marketinške svrhe – takođe sam ilustrovao svašta. U tekstu pod naslovom „Kako izaći na kraj sa kretenima", ja sam ilustracija kretena. U tekstu „Osvetoljubivi bivši partneri: mržnja jača od ljubavi prema deci", pogodite koja mi je uloga zapala. Takođe, ovde dobacujem ženama u prolazu. Sigurno se milioni ljudi nalaze u bazama podataka stok fotografije, ali urednici redovno izaberu mene iz ove gomile kad im treba neki osvetoljubivi kreten koji dobacuje ženama. Ovo ne pomaže previše mom samopouzdanju.

Takođe imamo ovu fotošopiranu verzijzu mog lica na YouTube klipu sa nekom pesmom. Nemam pojma o čemu se pesma radi, ali šta je da je – nije strašno jer trenutno ima samo 860 pregleda.

Iste večeri kad su mi skrenuli pažnju na pesmu, prijatelj mi je poslao link do romana Northwoods Wolfman, koji je napisao i izdao Skot Burtnes. U pitanju je drugi deo serijala Monsters in the Midwest – glavni lik je lovac na čudovišta po imenu Dalas. Kindl verzija košta samo $3.05. Moja njuška je na naslovnoj strani, uz pocepanu košulju i šiljata ušesa.

A tu je i reklama za trimere u Češkoj, gde se moje neobrijano lice pojavljuje ukupno četiri puta. Na ovu gledam kao na kompliment, očigledno su moje brčine privlačne po češkim standardima. Sve to nije ni do kolena najgorem primeru.

Jednog jutra, poznanica iz Venecuele pitala me je preko Whatsapp da li možda imam ili sam ranije imao parafimozu, veoma opasno oboljenje penisa. Rekao sam da se ne sećam da su mi ikad rekli da tamo dole imam problem koji se tako zove.

„Što pitaš?"

„Niko", rekla je, „ti si u Venecueli lice parafimoze."

Osmog januara ove godine, list El Nacional je poslao moju sliku ka 4 miliona ljudi koji ga prate na Tviteru, uz link do tekst o parafimozi – medicinskom stanju u kom se kožica penisa spusti preko glavića, što s vremenom postaje bolno i veoma opasno: blokirani krvotok može da izazove gangrenu, posle koje sledi samo amputacija penisa.

Oboljenje je retko, ali kome se desi nipošto nije svejedno. El Nacional je odlučio da ozbiljnost ovog problema ilustruje mojim uplašenim licem.

Ovo se potpuno otelo kontroli. Jedan foto sešn, jedan trenutak u kom sam se odao grehu samoljublja, doneo je nepredviđene i prilično ozbiljne posledice.

Nedugo pošto sam saznao da su me u Venecueli proglasili za lice parafimoze, poruku mi je poslao Sem iz Sidneja.

„Bože", pomislio sam, „nemoj samo da je opet neko čudo oko kurca…"

Imao sam sreće: Sem je samo hteo da javi da me Exetel, australijski internet provajder, koristi u svojoj promotivnoj kampanji. Lice mi se pojavilo po bilbordima, aerodromima, autobuskim i voznim stanicama, u pokušaju da ubedi 24 miliona Australijanaca da izaberu Exetel usluge. Saznao sam da kompanija i ne deluje previše zlokobno – njihova stranica na Vikipediji kaže da su 2009. godine potrošili trećinu ostvarenog profita na programe zaštite ugroženih životinjskih vrsta. Ne vidim da li to još uvek rade, ali bolje išta nego ništa, zar ne?

Iako mi je donekle bilo drago da neko preko mog lica prodaje internet usluge po ceni od 54.99 australijskih dolara mesečno, umesto da ilustruje članke o kretenima i boleštinama, to za mene nije mnogo toga promenilo.

Znam da nemam pravo da se žalim – pri čistoj svesti sam se slikao, svesno sam prepisao prava na korišćenje svog lika. Mnogima se dešava da im lica bez pristanka postanu podloga za raznorazne ružne meme i tako obiđu planetu. Pa ipak, često zažalim što sam pozirao za te slike. Kratkotrajno pojačanje samopouzdanja nije bilo vredno ove strepnje – danas nemam pojma gde će se moje lice pojaviti.