Svaštara

​Kada ti alkohol pomrači svest

Kada ti u krv dospe određena količina alkohola, tvoj mozak sasvim prestane da pamti.
10.11.16

Foto: via Flickr user Melinda

Neka podigne ruku svako ko se probudio nakon što je popio koji čašu kućnog vina više i nema blage veze kako je stigao kući, i zašto mu je na jastuku načeti kolut čedar sira? Ko je čitavu nedelju proveo obliven hladnim znojem, i mučio se da se priseti detalja od večeri pre, isuviše uplašen da pošalje poruku prijateljima, iz straha da bi mogli da mu kažu šta je radio prethodno veče? Pa, ako si ti jedan od njih, udahni duboko, jer je verovatno da ćeš se u velikoj meri prepoznati u knjizi Sare Hepola, Blekaut, koja govori o tome kako je biti jebena pijandura iz pakla.

Kada sam pozvala Hepolu – urednicu Salona koja živi u Dalasu – da porazgovaramo o njenoj iskrenoj, nepokolebljivoj i veoma duhovitoj knjizi, rekla sam joj da mi je toliko pogodila žicu, da sam na trenutak morala da spustim knjigu i obrišem svoje oznojene dlanove. „Ona je kao jedno veliko upozorenje na početku članka", slaže se Hepola. „Više ljudi mi je reklo koliko im je bilo bolno da je čitaju, a ja imam pomešanja osećanja po tom pitanju, zato što mi nije bila namera da kod ljudi izazivam bol, ali pretpostavljam da je lepo znati da nisi usamljen u nečemu".

Reklame

A Hepola svakako nije usamljena u tome. „Ako je moj inboks neka indicija", objašnjava ona, „Onda Engleska ima mali problem sa pomračenjem svesti".

Kada ti u krv dospe određena količina alkohola, tvoj mozak sasvim prestane da pamti. Kao što to Hepola objašnjava u svojoj knjizi: „Dolazi do određenog zasićenja krvi alkoholom, što blokira rad hipokampusa – dela mozga u kome nastaju dugoročna sećanja". Tako da možeš koliko god hoćeš da se trudiš da se setiš šta se dogodilo, biće uzalud, zato što nema apsolutno ničega. Nula.

„Jednostavno je: snimač u tvom mozgu se isključi", kaže mi Hepola. „Pomračenje svesti je bila najstrašnija, najluđa odlika mog opijanja, i sve te godine nikada nisam znala šta se događa. Ta slepa tačka meni je sama po sebi zapanjujuća. I bilo mi je neverovatno koliko mnogo ljudi – od kojih sam mnoge smatrala pametnim, obrazovanim prijateljima – ne zna razliku između pomračenja svesti i onesvešćivanja. Mislili su da pomračenje svesti znači da si pao u nesvest i zaspao na kauču, a ne da si aktivan, pokretan i da funkcionišeš".

Otkako se prvi put napila u svojoj 13. godini (iako je već u 11. otkrila da joj se pivo dopada), do trenutka kada je konačno rešila da prestane da pije, skoro 25 godina kasnije, pomračenje svesti je bila neka vrsta Hepoline specijalnosti. Kao i većina ljudi, ona nije težila tome da joj se od alkohola pomrači svest. Popila bi par pića, onda još nekoliko, a onda… ništa, do narednog jutra, kada počinje detektivska istraga o sopstvenom životu, uz pomoć sitnih tragova – računa, poruka, osobe koja leži pored tebe – da bi dešifrovao šta si radio ili rekao. A ako nema nikakvih tragova, onda, pa, srećno ti bilo sa paranojom.

Reklame

„Mislim da je to što ne znaš šta se događalo najgori segment iskustva sa pomračenjem svesti", kaže Hepola. „Ali do svojih ranih dvadesetih sam stekla neku predstavu o tome kako se ponašam. Znam da sam sklona tome da skinem odeću – ne na erotski način, već na uvrnuti, neprijatni egzibicionistički način, zbog čega bi se ljudi sklonili od mene. Druga stvar za koju sam znala da umem da radim je da nekontrolisano plačem zbog toga što me je suštinski nemoguće voleti. A takođe sam umela da budem i veoma seksualno agresivna prema muškarcima. I zbog toga što sam znala za ove oblike svog ponašanja, kada bih se probudila u pet ili šest ujutru posle noćnog izlaska, samo bih ležala u krevetu i drhtala od straha".

Oblici ponašanja koje Hepola opisuje nisu ekskluzivni samo za pomračenje svesti kod žena – i muškarci plaču i skidaju se goli – ali rizikovaću i reći da su veoma poznati mnogim ženama kojima je opijanje od presudnog značaja za druženje. Čak iako nikada nisu doživele pomračenje svesti, Hepolini opisi opijanja sa drugaricama – o tome kako je vino „društveni lepak" koji ih je držao zajedno, kako je boca na stolu govori 'Hajde da obavimo onaj ozbiljan razgovor – deluju veoma poznato.

Kada sugerišem da žene možda više nego muškarci imaju kapacitet da sede za stolom čitavu noć i ispijaju bocu za bocom vina, Hepola se sa entuzijazmom slaže. „Možeš da gledaš sunce kako se kreće po nebu, a koliko vremena je prošlo znaš samo po tome koliko praznih boca se nagomilalo u ćošku. To ti je bukvalno jedina mera, zato što se šest sati nisi ni pomerila. Otprilike ovako: „Moramo sve da završimo. Popićemo sve".

Reklame

Ne može da se porekne da se konzumacija alkohola – naročito među fakultetski obrazovanim ženama – u poslednjih 30 godina dramatično promenila. Izveštaj o opasnom opijanju, koji je ranije ove godine objavila Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, otkriva da visokoobrazovane Britanke piju više od bilo koje slične grupe u zapadnom svetu. To je fenomen koji neki nazivaju „tamna strana jednakosti"; ideja da žene, pošto sve više rade u tradicionalno muškom okruženju, postaju finansijski nezavisnije i odlažu materinstvo, počinju i da piju kao muškarci.

Ali ja mislim da to nije cela priča. Ne piju sve žene da bi bile nalik muškarcima, ili da bi ih dostigle. Naročito zbog toga što statistike pokazuju da one koje najviše piju to rade same kod kuće.

Hepolino opijanje je dostiglo vrhunac u ranim danima Seksa i grada, koji je, kako ona to formuliše, bio „proslava sestrinstva – sestara koje zajedno piju koktele da bi se izduvale".

Prizor Keri i kompanije koje malo cvrcnu po koji kosmopolitan sada možda deluje više nego budalasto, ali u to vreme je ta serija bila simbol toga kako je alkohol postao neraskidivo povezan sa sticanjem moći žena.

A za svaku tinejdžerku koja je gledala Seks i grad, piti i pušiti u velikom gradu sa svojim najboljim drugaricama je bilo nešto najviše kul na svetu. A to je zbog toga zato što na neki način i jeste.

„Mi glamurizujemo opijanje. Opisujemo ga onako kako se čini da se osećamo – 'Ja sam seksi! Ja sam zgodna! Ja sam zabavna! Ćin-ćin' – ali retko prikazujemo kako to zaista izgleda.

Fotografija: Džejk Krašel

A kako to zaista izgleda, ili kako je barem zaista izgledalo za Hepolu kada je prešla tridesetu, je da je padala niz stepenice, umalo spalila sopstvenu kuću, nagojila se, i da su prijatelji prestali da govore s njom.

„Stvari normalizujemo tako što se šalimo povodom njih – dokle god se svi smeju zbog toga što si pala niz stepenice, to nije velika stvar. Ali moji fazoni su postajali sve manje i manje zabavni, a to je veliki pokazatelj da imaš problem".

Reklame

Kako si se osećala, pitam je ja, kada su ti ljudi morali da obave ONAJ razgovor s tobom?

„Srce mi je bilo jebeno slomljeno. Jebeno slomljeno. Više od svega me je bilo sramota. I osetila sam se kao da su svi prekršili društveni dogovor – da su ranije govorili da je to okej, a sada mi govore da nije.

„Stalno sam mislila da ću zbog nečega prestati. Nešto će se pojaviti i uzeti mi čašu vina iz ruke – zatrudneću, ili ću se zaljubiti – ali otkrila sam da se oko mene toliko stvari promenilo, a ja sam se i dalje držala čaše s vinom".

Hepola je mnogo puta pokušavala da prestane da pije, i na kraju je na to da zauvek ostavi kapljicu nije naveo neki katastrofalno neprijatni incident – već spoznaja da joj se život ni na koji drugi način neće promeniti.

„Jedan od razloga zašto i dalje piješ je to što se osećaš kao grozna osoba. Ono zbog čega se sada dobro osećam je to što svojim iskustvom mogu da pomognem drugima. 'I ja isto' je veoma važna fraza. Kada je čuješ, shvatiš da nisi sam".

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu