Moji majka i otac u Baru, London,1990 © Doug DuBois
"Zar je zaista bilo tako loše?, pitao je Dagov otac Rodžer nakon što je video fotografije njihove porodice snimljene za Novu godinu 1987. Na njima, porodica DeBois sedi mirno oko neotvorene flaše šampanjca. Rodžer gleda u svoja stopala. Njegova supruga Rut i njihova ćerka Liza bledo zure u zidove. A mlađe dete, sin Luk, bezizražajno zuri u kameru. Sa obzirom na to da je ova fotografija nastala neposredno nakon Rutovog neuspešnog pokušaja samoubistva i nekoliko godina pre razvoda roditelja, možda je samo predvidela sve ono što će se dogoditi?
Odgovor je i da i ne, i to je ono što čini stvari zanimljivim – te večeri, Dag je napravio 19 fotografija. Na većini je porodoica koja razgovara i pije, na nekima se čak čine i srećni. Dag je izabrao da zadrži samo jednu fotografiju. To je jedna jedina verzija prošlosti. Sam je satkao priču.
A o čemu se tu radi? Kakve su sudbine glavnih aktera? I šta nam narativ govori o autoru priče? To su pitanja koje njegove fotografije postavljaju. Trenutno su izložene u Aperture galeriji u Njujorku, kao deo retrospektivne izložbe koja nosi naslov "U dobra vremena".
Izložba se sastoji od sabranih dela - čine je fotografije iz tri projekta koje je Dag stvarao pune 32 godine. Prvi projekat "Dani i noći" nastao je kao hronika Dagove porodica. Počeo je projekat kada je kao dvadesetčetvorogodišnjak napustio porodučnu kuću i upisao postdiplomske studije.
Projekat beleži glavne događaje u porodici – gotovo fatalnu nesreću koja je zadesila njegovog ova dok je putovao vozom, depresiju koja je mučila njegovu majku i njen pokušaje samoubistva koji je usledio. Kao i sa fotografijom Nove godine, Dag je svaku fotografiju usnimio dodajući joj odrećeni narativ kako bi je smestio u određeni konkst.
Nakon Rutove nesreće, veliki broj fotografija oslikava njegovu povećanu bliskost sa Rut. Projekat "Posle večere" uključuje fotografije porodice koja sedi za božićnom trpezom. Njihova fizička bliskost je duboko ironična, jer su Rut i Rodžer emotivno i mentalno predaleko jedno od drugog. On sedi u kolicima i očajno zuri u zid, dok ona mrzovoljno blene u hranu na stolu. U seriji "Moja majka u dvorištu", Dag je udaljenost svojih roditelja predstavio kroz perspektivu – dok njegova majka zamišljeno sedi u prednjem delu dvorišta, u pozadini, van fousa , vidimo oca kako prilazi bazenu. Ubrzo su sami na fotografijama – u seriji "Moja majka u kupatilu", vidimo Rut kako puši pored telefona, držeći lice rukama. U serijalu "Moj otac, Badnje veče", vidimo Rođera kako gleda u sve u sobi, ali ne i u jelku.
Moj otac u dvorištu,1985 © Doug DuBois
Sa obzirom da su se Rodžer i Rut na kraju razveli, Dagova tačnost beleženja njihove svakodnevice je neumoljiva. Međutim, stvari se dodatno komplikuje kada umetnički narativ preti uticajem na život subjekata na fotografijama. To se posebno vidi u seriji fotografija Dagove sestre Lise.
Na prvoj fotografiji koja je nastala 1984. godine, vidimo dvadesetjednogodšnju Lisu kako posmatra samu sebe. To je veoma dirljiva fotografija koja pokazuje samosvesnost. Na sledećoj, nastaloj 1999. godine, Lisa ponovo gleda u svoje rame. Samo, ovoga puta, fotografija je nastala napolju i Lisa u rukama nosi svog sina. Bio sam skoro očajan kada sam shvatio da ova fotograifja pokazuje kako je Lisina mladost proletela – beba se začas našla u njenim rukama. Međutim, na otvaranju izložbe, Dag je govorio o tome kako je pitao Lisu da mu pozira sa bebom u rukam kako bi imao identičnu fotografiju onoj nastaloj pre 15 goidna. Drugim rečima, Dag nije beležio simetriju, on je stvarao simetriju. Ne mislim da je to učinilo njegove fotografije manje moćnim, naprotiv.
Kada je kao tinejdžer otkrio foto aparat, Dag je dobio "kartu" za izlazak iz sebe samog. Fotografija mu je dozvolila da proučava ljude oko sebe i da svoju bliskost sa njima podeli sa svetom. Kada fotografiše članove svoje porodice u najranjivijim momentima, nikad ne znate da li to čini iz saosećanja ili iz želje da zabeleži momenat.
Upravo je ta nesigurnost ono što njegovim fotografijama daje neobičnu, opuštenu snagu. Znamo da je nekih 18 fotografija koje oslikavaju sreću proodice eliminisao iz serijala i da je nastojao da pokaže one koje najbolje predstavljaju rasturenu porodicu. Znamo i da je zakopao nekih 15 godina života njegove sestre da bi stvorio simetriju u serijalu. Ali ponovo, kada je Rodžer pitao "Zar je zaista bilo ovako loše?", primorani smo da klimnemo glavama. Takva je silina njegovog vizualnog prikaza da emocije koje budi u nama ne mogu da ostanu neuzburkane.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu