Vice Blog

​Kako prepoznati i odbraniti se od odraslog siledžije

Verovatno glavno pitanje koje prolazi kroz glavu svake žrtve zlostavljanja jeste: "Gde i kako da povučem crtu?"
14 Oktobar 2016, 4:57am

Foto via Flickr

Do sada je 2016. bez svake sumnje (i nažalost) bila godina Donalda Trampa. Gde god išli, šta god radili, sa kim god pričali, Trampovo prisustvo bilo je kao Roršahov test vaših stavova o društvu — prava pravcata skala prema kojoj možete da procenite nečiji karakter i toleranciju prema drugima.

Isto tako, 2016. je praktično postala godina odraslog siledžije.

Trampovi su se odjednom pojavili svuda: profesor koji odbacuje svoje studente i njihove probleme kao razmažene ; službenik koji se ulizuje svom šefu i uporno pokušava da nadglasa kolege; prijatelj koji vas kulira menjanjem planova u zadnji čas i dugim pauzama između poruka . Baš kao što je Hilari Klinton bila prekidana tri puta više od narandžasto-belog muškarca koji je stajao preko puta nje tokom prve predsedničke debate, svi mi imamo svog siledžiju sa kojim moramo da izlazimo na kraj.

Verovatno glavno pitanje koje prolazi kroz glavu svake žrtve zlostavljanja jeste: "Gde i kako da povučem crtu?" Obratili smo se profesorki sa Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji Sandri Robinson — ekspertu za psihologiju radnog mesta — da bismo saznali kako se postaje čovek kao Tramp i kako obični ljudi mogu da se odbrane od trampovskih ljudi u svojim životima.

VICE: Kako prepoznajte odraslog siledžiju?

Sandra Robinson: Po više stvari, ali ključan je, za razliku od izolovanog incidenta, obrazac zlostavljačkog društvenog ponašanja. To mora da se razdvoji od, znate već, slučajeva kad se neko povremeno ponaša kao kreten. Kad počne da se niže incident za incidentom, obično možete da povežete tačkice.

Možete li to malo da pojasnite?

Znate kako, mnogi ljudi će se zapitati: "Kako siledžijstvo zapravo izgleda?" Odgovor na to pitanje je da smo samo ograničeni sopstvenom maštom — svi smo mi iskusili siledžijsko ponašanje ili čuli za njega... Stereotip siledžije je dete na igralištu koje preti da će premlatiti nekoga ako ne dobije njegov novac za užinu, ali na radnom mestu i među odraslima, to je mnogo sofisticiranije. Pojavljuje se u mnogo više oblika i ima veze sa kulturom dotičnog radnog mesta, specifičnim odnosima i koliko je siledžija vešt u međuljudskim odnosima. Postoji samo jedna potkategorija siledžija koji su očigledni — ljudi koji nemaju društvenu samosvest ili imaju toliko moći da mogu da rade šta im padne na pamet.

Kakve oblike ponašanja iskazuju odrasle siledžije?

Političko zabijanje noža u leđa, društveno podrivanje nekoga, javno omalovažavanje drugih i ostracizam. To je jedna od osobina koju opsežno istražujem, ona podrazumeva namerno izostavljanje ljudi, isključivanje ljudi iz grupa i sa sastanaka, ignorisanje ili hladan tretman. Istraživanje pokazuje da je ostracizam izuzetno štetan po radnike zato što se zbog njega osećaju paranoično, neželjeno i pod izuzetnim su stresom. Niko ne funkcioniše dobro kad se tako oseća.

Stereotip je da su siledžije obično šefovi. Je li to istina?

Može da bude istina, naravno. Jedan od razloga zašto je siledžija uglavnom siledžija jeste taj što poseduje moć. Kad pomislimo na moć, pomislimo na šefove i moć koju oni imaju nad svojim potčinjenima. Ali znamo i da moć dolazi u mnogim oblicima. Neki ljudi imaju veću moć od svojih kolega, ili zbog dominantne ličnosti ili zbog svoje agresivnosti. Možda imaju nekakav društveni status — kad su u određenim demografskim grupama, ljudi poseduju veću moć u društvu.

Demografske grupe kao što su rod ili rasa?

Tačno tako. Naše društvo je tako organizovano, muškarci možda osećaju kao da imaju veću moć od žena ili beli službenici da imaju veću moć od drugih rasa. Može da poprimi mnogo različitih oblika, a to je zato što moć zavisi od percepcije — ona čak nije nužno uvek ni realna. Dinamika je uvek takva da siledžija veruje kako ima određeni stepen moći i da mu to daje za pravo da sledi svoje impulse.

Šta su vaša razmišljanja o Donaldu Trampu kao najupečatljivijem predstavniku odraslog siledžije?

[_Smeje se_] On vam je klasičan primer. Mislim da bi se čak i ljudi koji podržavaju Donalda Trampa složili oko toga da je on veliki siledžija. Glavna razlika između njegovih pristalica i njegovih protivnika jeste ta što ovi prvi misle da je u redu dozvoliti nekome da stigne do predsedničkog položaja uprkos tome ili baš zbog toga što je siledžija.

Mislim da se zbog svog položaja i novca, Tramp oseća kao da ima izuzetnu moć i generalizuje svoj značaj zbog toga — čak i kad je njegova percepcija možda pogrešna.

Da li je većina siledžija obično nesigurna ili preterano sigurna u sebe?

Dugo se verovalo da su, makar među decom, siledžije zapravo nesigurne. Međutim, psiholog Roj Baumajster je nedavno uradio studiju koja je pokazala da se siledžijstvo rađa kod dece koja imaju preterano visoko mišljenje o sebi. Naravno, nije jasno da li ista stvar važi i za odrasle, ali pretpostavila bih da važi.

Kako najbolje izaći na kraj sa odraslim siledžijom?

Za tako nešto nikad ne postoji univerzalni recept — naročito ne na radnim mestima. Brojni su faktori koji će uticati na nečiji položaj u kompaniji, tako da postoji spisak stvari koje možete i ne smete da radite.

Prva je tu dokumentacija — bezbedna je za vas a nije rizična po vaš posao. Zapišite gde se desilo, šta se desilo, kad se desilo i sakupite onoliko dokaza koliko možete koji pokazuju stalan trend zlostavljanja. Dokumentacija je od apsolutno ključne važnosti.

Pod dva — a to nije lako uraditi — koliko mislite da možete, morate se suočiti sa siledžijom na profesionalan i smiren način. Morate da ukažete na ponašanje koje smatrate neprikladnim i kažete mu zašto to ne sme više da se ponovi. Recite mu: "Ja to neću tolerisati." To je od ključne važnosti, ali nije uvek moguće, iako je to najidealnija stvar koju možete da uradite.

Treći korak bio bi da se obratite nekom ko ima veću moć od vas. Vašem šefu, šefu vašeg šefa, ko god da je u pitanju koji može da zaobiđe siledžiju. Ponovo, to je lakše reći nego uraditi. Kad bi to bilo tako lako rešiti, ne bi se ni dešavalo, zato što znamo da postoje rizici po žrtvu koja prijavljuje zlostavljanje. Stepen rizika sa kojim se ona suočavate varira.

Konačno, ako ne možete da promenite okolnosti, morate ograničiti svoju izloženost siledžiji. To može da znači smanjivanje kontakata sa tom osobom ili, koliko god to ne bilo u redu, potpuno se izmestiti iz tog okruženja. To nije u redu niti idealno, ali u nekom trenutku morate da odvažete je li sve to vredno štete po vaše mentalno ili fizičko zdravlje.

Tokom raznih debata sa Donaldom Trumpom, mislim da mnogi ljudi navijaju za to da mu njegovi protivnici uzvrate silom dok ga ne pokore. Koliko je validan pokušaj biti dominantniji od siledžije?

To vam ne bih znala reći. Tu svakako postoje etičke dileme. Kod mnogih ljudi postoji želja da uzvrate osobi koja ih maltretira. Da im se osvete, i tako dalje. Oni misle: Kako bih samo voleo da ta osoba na svojoj koži iskusi šta mi je radila. Osećaju da bi mogli da se izbore za pravdu ako to urade, ali ja ne znam da li je to zapravo tako. Lično verujem da to može samo da pogorša stvari, jer siledžiju stavljate u ugroženu poziciju i on onda prelaze u defanzivu.

Na primeru Trampa, kad ga napadnete, on to iskoristi kao platformu za eskalaciju svojih napada. Neko kaže nešto loše za njega, a on uzvrati vatru, pa još jednom, pa još jednom, pa još jednom. Iskreno, makar u političkoj areni, postoji izvesna moć u tome kada gurnete siledžiju dovoljno da mu se suprotstavite, ali mu prepustite da se sam još više ukopa. U slučaju Klintonove, to je samo još više razjarilo Trampa. To je drugačije nego kako biste izlazili na kraj s tim na radnom mestu.

I poslednje pitanje: kako prepoznati kad se vi ponašate kao siledžija?

Čudno je to, ali ljudi su relativno nesvesni toga da rade loše stvari. Većina siledžija pojma nema kako se ponaša. Najbolji način da saznate je li vaše ponašanje prihvatljivo jeste da pitate druge za mišljenje. E sad, ako vi jeste siledžija, ljudi vam to možda neće reći. Ako vam ne veruju, nikome neće biti prijatno da vam kaže koliko ste loši sve dok to ne postane potpuno neizbežno.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu