Zašto svako samopovređivanje nije isto

Glavna slika: Skrinšot iz "The Virgin Suicides"; Slika: American Zoetrope/Paramount Classics)

Samopovređivanje ima mnoga značenja, baš kao što su i oni koji sami sebe povređuju različiti, objašnjava Sara Čejni u svom delu o ovom fenomenu, Psiha na koži. Čitajući arhive iz mentalne bolnice Betlem u Londonu, Čejni je primetila da je osoblje beležilo da su novi pacijenti bili ili „suicidalni, ili na neki drugi način skloni sampopovređivanju".

Čejnijevoj je ova fraza delovala čudno poznato, u neskladu sa njenom pretpostavkom da je samopovređivanje privremeni fenomen. I zaista, reči korišćene u betlemskoj arhivi su bile neverovatno slične onima iz priručnika američkog Udruženja psihijatara (koji se obično naziva DSM), u kome se „nesuicidalno samopovređivanje" opisuje kao zasebno stanje.

U knjizi se Čejni trudi da razume istoriju samopovređivanja. Kao što objašnjava, namerno povređivanje sebe ima dug istorijat – na primer, setite se onih koji bičuju sami sebe iz religioznih razloga – ali kategorija „samopovređivanje" kao osobeni vid ponašanja koje je povezano sa mentalnim jadima je izum 19. veka. Prema kartonima betlemskih pacijenata iz 1850-ih, Sofija V. je imala „sklonost da povređuje sebe tako što je udarala glavom u zid i ujedala se", dok je Henri M. imao rane po celoj glavi, licu i nogama, koje su nastajale tako što je „štipao i grebao samog sebe".

Još otkako su ovi „izopačeni nagoni" identifikovani, neki psihijatri su pokušavali da ih objasne na univerzalni način. Američki psihoanalitičar Karl Meninger u svom delu Čovek protiv sebe (1938.) tvrdi da je samopovređivanje nesvesno preusmeravanje samoubilačkog nagona, i s toga (barem prema nekima od njegovih sledbenika) dokaz frojdovskog modela psihologije čoveka.

Ali Čejni tvrdi da ideja o opštoj kategoriji samopovređivanja zapravo ne funkcioniše. „Od kasnog viktorijanskog doba, pretpostavka za  skoro svaku medicinsku kategoriju samopovređivanja je bila da su svi oblici takvog ponašanja podjednaki i da postoji neka vrsta univerzalnog značenja", kaže mi ona, "ali zašto bi neko ko pokušava sebi da odseče ruku na neki način bio isti kao neko ko sebi čupa kosu"?

Samopovređivanje bi trebalo da se shvati kao nešto što potiče iz kulturološkog konteksta, a ne samo iz pojedinačnog uma. Istraživači kao Armando Favaca, koji se posvetio psihijatriji nakon što je prvo studirao antropologiju, veruje da neki oblici samopovređivanja predstavljaju „pokušaj samoizlečenja". On ističe da su po celom svetu prošireni razni kulturološki prihvatljivi oblici samosakaćenja.

Čak su i na Meningera u velikoj meri uticale okolnosti vremena u kojem je živeo. „Njegovo mišljenje o samosakaćenju i samoubilačkom ponašanju kao dokazima za frojdovski instinkt smrti u velikoj meri je odslikavalo njegov pogled na ono što se dešava u svetu. Kao što je u jednom drugom radu napisao, „Ono što je samoubistvo i samopovređivanje za pojedinca, to je rat za naciju". Koristio je ove slučajeve kao dokaz za to da je čitavo čovečanstvo, a ne samo pojedinac, na putu autodestrukcije.

Čejni je iz tog razloga uverena da preovlađujuće predstave o samopovređivanju zapravo govore mnogo više o ljudima koji ih izražavaju i o kulturi u kojima nastaju nego o samom ponašanju kao takvom. U savremenom britanskom društvu, samopovređivanje se obično opisuje kao individualizovano, privatno ponašanje, kojim onaj koji sebe povređuje na neki način izražava svoj unutrašnji nemir, dok su drugde skloniji tome da ga tumače na osnovu okoline, ili uloge porodice. S toga Čejni sugeriše da fokus na privatan i lični nemir „odražava sve individualizovanije razumevanje funkcionisanja ljudskih bića".

Dok smo razgovarali, Čejni je bila obazriva kada je u pitanju tema samopovređivanja i njegovog prisustva u Britaniji danas, ali rekla je da je u poslednje dve decenije najverovatnije u porastu. Ali to je teško sa sigurnošču tvrditi. Statistike NHS-a nisu postojane, i nekada se zasnivaju na iskazima pacijenata, a u drugim slučajevima na izveštajima urgentnih centara – gde su očigledno uočljivije ozbiljnije vrste povreda. Ima malo razloga da se veruje da time kada se posečeš (ili ospečeš, kada smo već kod toga) praviš veću štetu nego kada uzmeš gotovo fatalnu prekomernu dozu nečega, ili da i jedno i drugo dolaze iz istog psihološkog izvora.

Jedna stvar oko koje možemo da budemo sigurni je da je samopovređivanje vidljivije nego ikad. Kao što je slučaj i sa toliko mnogo drugih stvari, zasluge za to u velikoj meri možemo da pripišemo internetu. „Veoma javni razgovori koji danas mogu da se vode na forumima ranije nisu postojali. Ako su ljudi i razgovarali o tome sa svojim prijateljima, to nije bivalo beleženo", objašnjava Čejni.

Iako su događaji kao što je nestanak (čuvenog samopovređivača) gitariste Manic Street Preachersa Ričija Džejmsa izazivali izlive emocija na stranicama sa pismima čitalaca u muzičkoj štampi, „ NME i Melody Maker su odlučivali šta i kada ide u štampu". Sada svako ko poželi ima mogućnost da stvori sopstveni narativ i javno ga objavi. Iako to samo po sebi neće obavezno smanjiti nivo samopovređivanja, možda će pomoći nekim ljudima da nađu načina da se izvuku iz ćorsokaka zamagljenog stereotipima i nerazumevanjem.

NAPOMENA: Prethodna verzija teksta je sadržala uvod u kome je detaljno opisan metod samopovređivanja. Ovaj deo je uklonjen u skladu sa NUJ novinrskim kodeksom u vezi sa izveštavanjem o mentalnom zdravlju, samopovređivanju i samoubistvu.

JOŠ na VICE: