"Sicklove": Ljubavna priča, sa rakom

Njujork, kao mesto, nije posebno milostiv. Nije nešto posebno uviđavan i ne oprašta greške. Ipak, čini se da najgladniji ljudi sveta uvek završe ovde. To je jedini grad na svetu koji može da zadovolji te posebno izgladnele ljude, one kojima je potrebno najviše. To je ono što Njujork poseduje, zar ne? Najviše prilika, najviše raskalašnosti. To je grad u kojem ste na krovu sveta, ali ima tako mnogo ljudi koji to nisu. Milioni njih. Za te ljude, Njujork — sa svojom politikom, svojom ljubaznošću, svojom policijom — ume da prilično svirep.

Australijski fotograf Vord Roberts nalazio se na njujorškom aerodromu Lagvardija kad je prvi put sreo svog bivšeg partnera, koji je radio u avio industriji. Brzo su se zaljubili jedan u drugog. Ali posle pet meseci veze, Vord je saznao da njegov partner ima rak gušterače — ovaj je to znao već neko vreme, ali od svih tajni koje treba da podelite s nekim sa kim se tek upoznajte, informaciju o raku je nezamislivo teško obelodaniti.

Usledila je ozbiljna veza između dvoje ljudi koji su se, na različite načine, trudili da se izbore sa nedaćom. U čitavom tom haosu, Vord je napravio serijal fotografije da bi razlučio šta je šta. Kasnije ga je nazvao Sicklove. Kad smo se sastali da porazgovaramo o tim slikama, Vord se otvorio, zaista otvorio, o nezi bolesnika, depresiji i tome kako je život ponekad zaista, zaista nefer.

VICE: Za početak, možeš li mi reći nešto više o tom čoveku?

Vord Roberts: Upoznao sam ga tokom svoje prve godine boravka u Njujorku, nakon što sam se preselio iz Melburna 2013. godine, kako bih započeo bolji život za sebe. Znate one veze kad se upoznate i sve odmah krene strašno brzo i strašno intenzivno? Ovo je zaista bilo brzog ritma. On je imao magnetsku ličnost. Jedan je od onih ljudi koji su neverovatno zabavni i spontani. Mislim da mu se dopalo što sam Australijanac. I dopadala mu se moja kosa. Možda negde četiri-pet meseci kasnije, saznao sam da boluje od raka.

Teško je poveriti tako nešto nekome.

Valjda jeste. Mislim, apsolutno. Ne poznajete nekog nužno tako dobro, sve je tek u povoju. To je očigledno bilo nešto suviše veliko da bi se podelilo s nekim.

Je li se ikad postavljalo pitanje ostanka ili odlaska?

Bilo je mnogo pravaca ili opcija. Bila je to jedna veoma teška odluka. Nije nužno u pitanju bio ostanak ili odlazak, više se radilo o tome da se osigura — pre i iznad svega — da će postojati neki stepen podrške, bilo da se zvanično radi o vezi ili ne. Automatski sam se odlučio za podršku. Moja majka je imala rak dojke, dvaput, tako da za mene nije bilo ništa novo da mi neko blizak ima rak. Želite samo da budete brižni koliko god možete: da budete pozitivna, brižna osoba, da uradite pravu stvar. Volim za sebe da mislim kako posedujem energiju koja smiruje. Moja snaga je, mislim, u tome da pružam ljudima prostor u kojem se osećaju kao da negde pripadaju. Trudio sam se da to uradim što više mogu, ali bilo je teško.

Žongliranje između staranja o nekoj osobi i o samom sebi — to je baš teško.

Da, potpuno sam bio zaboravio na sebe. Nisam uopšte više mislio na sebe. Ja tu nisam bio prioritet. A povrh svega, Njujork je neverovatno skup grad. Ne možeš da kažeš: "Samo se ti odmori i uzmi nedelju dana slobodnog." Ne, to nikad ne popušta. Uzimanje odmora nije bila opcija: morao je da radi dok se lečio, jer je morao da sačuva zdravstveno osiguranje. Ipak, nije imao snage da radi, njegov posao je mnogo zahtevao od čoveka. Ali je ipak nastavljao da radi, jer ti tretmani bez zdravstvenog osiguranja koštaju 100.000 dolara ili više. Ja sam jedva zarađivao da izdržavam samog sebe, a kamoli da njemu budem finansijska podrška. I tako su postojale sve te sitne stvari, morao je da ide na tretman, ali nije mogao da se vraća taksijem. Ili jedva je sebi mogao da priušti hranu. Donosio bi nam s posla kesice s perecama da to jedemo. Jedva smo uspevali da namirimo stanarinu.

Tako nešto nam se ne dešava ovde u Australiji.

Da, nisam mogao da verujem. Pričao sam u očajanju mnogim svojim prijateljima o tome. Rekao bih im: "Iskoristio je sve svoje bolovanje. Izgubiće zdravstveno osiguranje ako ne nastavi da radi." A oni bi mi na to rekli: "Oh da, to ti je ovde prosto tako." Ne ceni se mnogo ljudski život u Americi. Užasno je kad si siromašan u Americi. Mislim, tad jedva da ste čovek tamo. To zaista unosi jaz među ljude. To je samo po sebi bilo dovoljno bolno zato što za to nisam imao rešenje, nisam znao kako da razrešim tu situaciju.

Jedne noći kasno uveče pokušao je da se predozira i završio je na hitnom prijemu — u jednoj od najgorih bolnica u Bruklinu. Bio sam potpuno fizički i emocionalno iscrpljen. Bio je to jedan od onih dana koji ne prestaju da vas stavljaju na probu. Sećam se da nisam imao gde da sednem da bih ga tešio, nije bilo stolica nigde u blizini, tako da sam pokušao da sednem na ivicu kreveta. Jedan od policajaca na odeljenju povikao je na mene: "Smesta silazi sa kreveta!" Osećao sam se tako besno, pokušao sam da mu objasnim da sam samo želeo da ga utešim. Sećam se da sam prišao policajcu tražeći njegove podatke, rekavši mu da ću ga prijaviti. On mi je pripretio da će me zveknuti tejzerom. Potpuno suludo. To je tako ponižavajuće, to ume tako da demorališe.

Ispričaj mi kako je nastao serijal ovih fotografija.

Znate, očigledno ne mogavši da priuštim sebi terapeuta ili tome slično, taj serijal je postao moja terapija. To je bio moj pokušaj da praktično posmatram čitavu situaciju kroz nekakvu barijeru, zato što sam počeo da se osećam kao da gledam film. Ovakve emocije i situacije pre toga sam viđao samo na filmu. Zato sam pokušao da to posmatram na taj način. Više nisam imao osećaj da je bilo šta stvarno.

Jeste li vas dvojica razgovarali o činjenici da si počeo da praviš te fotografije? Kako su izgledali ti razgovori?

Njega je u prošlosti zanimalo da postane glumac, to je jedna od stvari koju je oduvek želeo da radi. Rekao sam mu: "Vidiš, ovo što radim, možda bismo mogli to da pretvorimo pomalo u slike kadrova iz filmova." Zato sam pokušao pomalo to da posmatram na taj način, više nisam imao osećaj da je bilo šta oko mene stvarno. Tako je ova serija fotografija postala moj način da izađem na kraj sa svim što se dešavalo, da pokušam da nađem neki način da to sebi objasnim ili da razumem priču. Nije mu se dopadalo što sam ga slikao, radio sam to s aparatom velikog formata tako da je to bio veoma spor i dug proces. Pitao sam ga više puta: "Da li želiš da prekinem? Ne želim da iskušavam granice s nečim ovakvim." Ali on nije odustajao. Verovatno su se i njemu dopadali neki elementi svega.

Kako si još pokušavao da izađeš na kraj sa svim?

Vidite, u serijalu ovih fotografija postoje mnogi elementi samoubistva. Slike krova, to je krov zgrade u kojoj sam živeo. Kad bih ostajao sam, često bih se peo tamo gore i sedeo na ivici. Nisam zapravo razmišljao o tome da skočim, ali na neki neobičan način to mi je davalo snage za dalje, saznanje da postoji prekidač za isključenje. Ono, ako sve postane previše, ako je suviše bolno, postoji kraj. Bilo je to veoma mazohistički i totalno bolesno, znam. Bilo je neobično to izraziti. Samo sam se osećao strašno izolovano, kao da gubim sve svoje prijatelje. Postao sam neverovatno depresivan — moja energija bila je užasna, potpuno užasna. Bio sam u tako usranom raspoloženju da nisam želeo da namećem svoje prisustvo životima drugih.

To je veliko zlo koje izaziva depresija. Počneš da se osećaš kao da si drugima na teretu.

Jeste — postaneš ogroman teret. Ja sam emotivno osoba koja strašno saoseća s drugima, a kad se povežete s nekim ko prolazi kroz tako nešto, vi na sebe preuzmete ogromnu količinu tog bola. Mrzeo sam sebe strašno zato što nisam mogao da pomognem. A ne možete biti sebični i reći: "Hajde da u emotivnom smislu ja budem centar pažnje." Nije se radilo o tome, nisam ja tu bio bitan. Pokušao sam da sakrijem bol što sam više mogao, ali kod obojice su naše emocije bile tako sirove. Bilo je sve tako neumoljivo, tako intenzivno.

Kako si se iščupao iz toga?

Trebalo mi je mnogo vremena. Mnogo zaceljivanja. Ali dospeo sam u fazu u kojoj mi ništa više nije ostalo. Nisam imao nimalo ljubavi, ni za sebe, niti za bilo koga drugog — za bilo šta drugo. Osećao sam se kao da sam završio sa životom, pa sam se kompletno ugasio. Nisam dugo mogao da izađem iz kreveta, ne znam koliko tačno… Mislim da sam prosto posustao. A onda sam dospeo u fazu u kojoj više nisam mogao da prepoznam ko sam. Sećam se da sam se pogledao u ogledalo i pomislio: "Ne želim da budem ova osoba. Ne želim da donosim ovu energiju u svet." To je prosto moralo da se promeni. Moralo je.

Pretpostavljam da je bilo prilično zatrašujuće izneti ove fotografije u javnost.

Nisam mislio da ću ih ikad objaviti. Ne znam, i dalje mi je veoma strašno iznositi te stvari pred ljude. Strašno me to umara. Nisam o tome razmišljao u kontekstu: "Oh, ovo će biti sastavni deo mog portfolija" ili mog radnog opusa. Mislio sam samo da će to biti sastavni deo pokazivanja nečije ranjivosti. Što je jedna od stvari koje sam naučio prošle godine, da je jedna od najlepših stvari biti prosto ranjiv, u smislu samokritičan, sirov i iskren. Ili naprosto otvoren, tako da ljudi mogu da te kritikuju i da te preziru, ali da budeš na neki način istovremeno i inspirisan, ili da si nešto čvrsto rešio.

To je jedna od najtežih stvari danas na internetu. Tako si izložen tome da budeš… 

…kritikovan, osuđivan. Svi imaju neko viđenje. Sa ovom pričom, postoji toliko vizura, zbog čega mi je teško da ispričam samo svoju. Je li to ona prava, je li to iskrena verzija?

Istovremeno, mnogi ljudi osećaju potrebu da zabeleže te stvari. To je jedan veoma prirodan nagon.

Mislim da smo u fazi života u kojoj sve što je neverovatno emotivno želimo da podelimo sa drugima. Želimo da ljudi saosećaju s tim. Ne znam da li je to zbog toga što želimo da se osećaju kao da su deo naše priče, ali to je definitivno sada deo naše kulture, deliti takva iskustva što je više moguće.

Jeste li ponosni jedan na drugoga?

Mislim da jesmo. Bilo je nekih grešaka, nečega što je moglo bolje da se izvede, ali sam ponosan na snagu. Uopšteno gledano, bilo je mnogo snage.
Pogledajte još radova Vorda Robertsa ovde.