Najgori momenat kada imaš posao, a sviraš u bendu je snimanje. Najgore je, zato što se snima uglavnom uveče, posle posla, do kasno, od ponedeljka do četvrtka. Sesije obično prate piće ili trava (kako to već biva), tako da sam dan posle snimanja uvek razmortiran i mamuran za svojim radnim stolom, što dodatno podcrtava nezdravu atmosferu kancelarijskog zaposlenja. Čudi me što nova bolest nazvana „kancelarijska gomila" nije nastala prirodnim putem usled kretanja bešike u mestu posle previše jeftine kafe. Kao čokoladni liker dupeta pun „zlatne mešavine". Jebeno grozno.
Snimanje se odvija spontano. Jedino što je unapred pripremljeno su tekstovi i ritmovi. Ja se bavim tekstovima i pišem ih na poslu, u autobusu ili u klonji, ili gde god i kad god mi nadolaze. Endrju komponuje, a to radi kod kuće, relativno brzo. Nabacujemo stihove i muziku jedan drugom, u nadi da će se nešto zapatiti. Posle toga si ujutru sjeban, ali za nas je i dalje gnjavaža da snimamo trezni. Euforija pijane produktivnosti svakako je dodatni plus kreaciji, i naš ritualni odlazak u pab posle snimanja prve pesme nas priprema za drugu. Ako je sve kako treba, možemo da spržimo po dve, tri jake ideje za jedno veče. Obično nam upali ako ja uporno trtljam preko nekog čvrstog ritma, ili preko uobičajenijeg aranžmana strofa/refren/srednji deo. Ako eksperimentišemo, rezultat je obično manje uspešan, ali može da doprinese budućim pristupima, tako da je sve to od koristi, na neki način.
Bilo kako bilo, sutradan je jebeno grozno. Paranoja i prepušenost od sinoć vode tvoje telo, i sve te boli. Kada snimam, obično ležem oko jedan ili dva ujutru, a onda ustajem u pola sedam da bih opeglao košulju i oteturao se na posao. Sranje je što ne mogu da snimam vikendima, jer imam porodicu i vikendi su rezervisani za njih, tako da su mi večeri tokom radne nedelje jedina opcija. To je nesreća, stvarno, ali ne želim da zvučim kao pičkica, jer naravno, nije u pitanju prava nesreća, ali svejedno, sav taj napor je baš drkanje. Dođeš do pesama koje ti trebaju, ali sve to ima svoju cenu. Nije baš zdravo.
Ići na turneje kada si zaposlen znači da potrošiš sve dane odmora, kao i mnogo potrošenih noći u nedelji, kao i noći vikenda. Ne postoji drugi način, osim da odjebeš posao, što za mene i dalje nije opcija. Ako je u pitanju turneja po zemlji, možeš da se provučeš tako što ćeš je isplanirati da bude vikendom, počevši od petka. Stiv, naš šef, nas razvozi u svom „polu", i uglavnom može da nas vrati kući pre četiri ujutru, u zavisnosti od razdaljine, a četiri ujutru je najgori mogući scenario.
Evropske turneje su, naravno, nešto sasvim drugačije. Možeš da ubodeš dva koncerta preko vikenda, pod uslovom da su letovi ili vozovi podesni. Jebeno je jedne večeri biti u, na primer, blještavom švajcarskom gradu i cepati na bini, a 24 sata kasnije sedeti za svojim radnim stolom i piti kafu sa ukusom mokraće losa. Bendu trenutno dobro ide, tako da mi turneje ne smetaju, jer znam da nam to ide u prilog. O nama se piše u novinama, tako da moramo da sviramo koncerte da bismo se dokazali. U Evropi, što više sviraš, to ti više regionalnih promotera prilazi sa novim ponudama, što pomaže da nas angažuju na mestima u kojima ranije nismo svirali.
Kolege sa posla različito reaguju na tvoj uspeh u muzici. To zavisi od čoveka, zapravo. Za prosečnog proletera koji dođe ujutru na posao, odradi ga i zbriše kući, ambicioznost je blesava stvar koja je rezervisana za tipove koji se keze u jutarnjim TV programima. Reakcija takvih ljudi je pristojan nivo poštovanja, i veoma malo zavisti, tako da si pošteđen jutarnjih okršaja u stilu „Pobesnelog Maksa".
Da budem iskren, većinu ljudi zabole uvo. To može da bude tema za razgovor u toku dana, ali to više nije mitska priča. Što sam stariji, sve mi se više čini da nikada nije ni bila. Naravno, uvek ima kretena, i ja sam bio jedan od njih, i često sam bio žrtva nečije tirade. Kreteni su potpuni idioti, i obično su u pitanju bili drugi muzičari sa kojima sam imao nesreću da radim. Kada si predmet ljubomore, zaista shvatiš kakva je to glupost. Moje jedino opravdanje kada ja to radim je kada je njihova muzika sranje.
U svakom slučaju, ogorčenje isisava život iz tebe, i zbog nje je na tvom putu uvek gusta magla, i na kraju ljudi više ne razgovaraju sa tobom, jer jedino na taj način dobiju tu bitku i dokazuju da si beznačajan. Najopasniji su oni koji su u prošlosti doživeli određeni uspeh sa svojim bendovima, i čoveče, baš ne umeju da se nose s tim. Stalno su u neverici. Osete da se nešto događa sa tvojim bendom, i počnu u potaji da pletu svoju mrežu uz pivo u pabu, i koriste tvoju naivnost da se igraju s tobom na različite suptilne načine, postepeno. Svaki korak su pažljivo isplanirali i izvode ga sa ogorčenošću koju može da izazove samo njihov egoizam. Oni se samozavaravaju još otkako su im u nekom trenutku vlasnici neke male, usrane diskografske kuće rekli da su talentovani. Na kraju su se vratili u anonimnost, a takve drkadžije mrze anonimnost.
Posao ti isisava energiju kao što lagano krčkanje razmekšava meso. Ja imam 44 godine, i iako mi mozak govori da posle koncerta mogu da popijem more piva i popušim plantažu duvana, u stvari ne mogu. Telo će to izvesti, nemojte pogrešno da me shvatite, ali posledice su stvarno jebeno dosadne. Tako da se trudim da se ne sjebavam i da vežbam, mada ti posao ne daje previše vremena za ta sranja. Vežbanje moraš da uskladiš sa jebenim poslom, što je nemoguće. Ja sam otac, moja ćerka ima tri godine i često se budi noću. To sjebe i mene i moje šanse da ustanem sat ranije da bih trčao. Tu si i slatkiši o rođendanske torte, kojih na poslu ima na tone. Naravno da ih jedem, nikada nisam upoznao nekoga ko mrzi jebene krofne. Naravno, sve to me ljuti. Krivim posao za to što me je saterao u ćošak i kljuka me grickalicama, i zbog toga ostajem u krevetu, umesto da idem na trčanje i da radim čučnjeve.
Želim da dam otkaz da bih mogao da se usredsredim isključivo na muziku, a pod time podrazumevam da budem u prilici da jasnije razmišljam o njoj. Zaposlenje je oblikovalo moj bend, zbog njega je takav kakav je, ali ovo ne može doveka da traje. Ne mogu doživotno da kukam o poslu u svojim pesmama, pesme moraju da se razvijaju. Mogu da hendlujem administraciju i koncerte i snimanja dok radim. Da bi objavio album treba ti par jebenih minuta. Omot, muzički fajlovi i ugovori se začas završe preko mejla. Ali ne mogu da nastavim da sedim u ovoj sredini, a da očekujem da ću se razvijati.
Ili možda mogu? Ko kaže da ne mogu da zadržim i stalni posao, i da vodim potpuno aktivan bend? Zašto bih morao da napustim posao? Da bih mogao da upoznajem više muzičara koji su na „istom nivou"? Da bih svirao više koncerata? Da bih imao vremena da blejim? Od kakve bi to bilo koristi? Da bih mogao više da putujem? Od kakve je to koristi? Samo bi se pojavila opasnost da postanem blagougodan i da počnem da pevam o singapurskom drveću na vetru, ili tako nešto. Jebeš i to, radije ću da se kljukam krofnama i da prdim na parkiralištu. Ne možeš da pobediš, jebi ga, zar ne?
Jebeš posao.