​Zašto volim boks iako je Meni Pakjao izgubio

Digla sam ruke oko dva noćas, kad sam shvatila da su i braća Rusi izgleda odustali od strimovanja onoga što se već godinama najavljuje kao "najveća borba ovog veka". Poslušala sam savet drugara koji je jednak zaluđenik da lepo sačekam jutro i uz kafu za dobro jutro dobijem makar desetak velelepnih krošea, poneki direkt i, ako mi ispune želju svi bokserski bogovi tamo gore, jedan fini, lepi nokaut.

Ništa od svega toga. Neću da vam prepričavam kako je bilo, oni koji vole su verovatno već odgledali i imaju svoje teorije i teze, oni koje boks ne zanima i smatraju ga životinjskim nasiljem zbog kojeg čovečanstvo propada ionako neće ni čitati ovaj tekst.

Samo moram da kažem, kao i svako ko boks voli zbog onog što on danas nije, da je Flojd Mejveder nemaštovit, da ne kreće iz stomaka i da je sva ona genijalnost o kojoj već godinama svi pričaju nestala u proračunatom, lenjom i, ubijte me, dosadnom poskakivanju i udaranju kad treba i gde treba. Meni Pakjao skoro da nije ličio na sebe, kao što ne liči već par mečeva. Svi oni koji su se nadali da je baš on taj underdog koji profesionalnom boksu fali već dugo, odavno su promenili mišljenje. Da je mene neko pitao, ovde nije bilo pobednika, a izgubio je onaj boks koji volim.

Ili tog boksa više nema, možda je vreme da priznam sebi konačno. I to ne zbog šljaštećeg spektakla koji je postao važniji nego sam boks – to sam prihvatila. Ionako ništa više ne može da prođe bez hajpovanja, ma koliko neosnovano bilo. Pumpanje da je noćašnji meč borba veka dovoljno potvrđuje ovo što pričam, baš kao i vrhunski isplanirano puštanje vesti o rasprodatim kartama po ceni od 20,000 dolara, ograničavanju svih mogućih strimova, reklamama i honorarima.

I nekad su u publici sedeli slavni, a suparnici bi se podbadali na merenjima baš kao što to i danas rade. Svaki bokser koji drži do sebe ubaciće ako ne kao trenera, onda makar kao podršku nekog bliskog, po mogućstvu oca ili strica, u svoje redove. I ništa loše u svemu tome, sem onog najočiglednijeg: sve je postalo predvidljivo, a pobednik nebitan, lako će se zameniti ime u naslovnicama sutrašnjih novina.

Moja ljubav prema boksu se rodila sa Muhamedom Alijem, i po tome nisam nimalo ekskluzivna, naravno. I ne treba mi psiholog da mi otkrije zašto. Sve one scene u kojoj zamišljam sebe kako nokautiram nekog ko me je ponizio, iznervirao ili razbesneo se nikada neće ostvariti. Mogu da udaram u džak dok se ne prevrnem od umora zamišljajući da je na vreći faca tog neprijatelja, možda ću se isprazniti na sat ili dan, ali to nije to. Zato su tu ona dvojica u ringu.

Oživljava divljak u tebi, kažu oni koji ne vole boks. Koja je fora da gledaš dvoje ljudi kako se udaraju kao životinje? Zar ne treba da bežimo od nasilja, tuče i udaraca i da napredujemo kao čovečanstvo? I ko zna još koliko takvih primedbi.

Bilo bi lepo da je tako, ali nije. I hipici su shvatili da je šansa da ljudi postanu divni i krasni i čine samo dobre stvari ravna onoj da svako može da živi baš onako kako želi. Boks nije nasilje: protivnici su tu svojom voljom, niko nije žrtva. To što je neko od njih budaletina koja bije ženu ili se navuče na dop nema veze sa boksom.

Boks je za sve. Ono što se smatra agresivnošću i brutalnošću je protkano pravičnošću: kad ti je protivnik na podu, nećeš ga dokusuriti, već ćeš se povući svestan svoje nadmoći. Mislim, tako je bilo nekad. A onda je došao Tajson i odgrizao uvo Holifildu. Ali nije samo Tajson kriv za taj divljački napad, kriv je spektakl koji tražimo.

Jednom sam zakoračila na ring. Običan, ništa od sjaja koji znamo sa ekrana, više je podsećalo na onu salu u kojoj je Roki trenirao posle klanice. I mislim da mi je to otvorilo oči. U ringu si sam. Jeste, stoje treneri u uglu, neko ti lepi pocepane arkade i briše znoj sa čela, ali si, brate, sam, pred istim takvim protivnikom.

I boriš se za sebe. Titula, lova, slava, sve to nestane u trenutku kad ostaneš sam u ringu. Koristiš sve što imaš, i snagu, i pamet, i brzinu, i lukavost, i energiju. Donosiš odluke a da nisi ni svestan, menjaš pravac bez razmišljanja da li je to pametno ili nije. Protivnik ti nije neprijatelj, on je sve ono što te jebe u životu – i riba koja te je šutnula, i šef na poslu, i lik koji te je isekao kad si probao da skreneš. I staćeš pred klimaks jer nisi zver. A on je isti kao i ti.

Od tebe zavisi sve u tim sekundama i minutima. Čuješ savete i predloge, ali ti si taj koji finišira svaki potez. Ako si umetnik i genije, iskoristićeš i talenat i znanje i snagu. I znaćeš kad treba da se povučeš da bi dobio bolju šansu, i kad treba da grizeš do kraja da bi ostvario san. I kad izgubiš, bilo na poene kao noćas ili od gromovitog udarca, znaćeš da si dao sve od sebe i da nije moglo drugačije.

E zato volim boks i voleću ga iako je danas to što volim sve manje prisutno. Ovaj poster Mohameda Alija koji mi stoji na zidu mnogo bolje objašnjava zašto volim boks. Zato što je jedna od retkih stvari gde sve, zaista, zavisi samo od tebe.